Putinovi agenti i kako ih prepoznati

Za „Pečat“ iz Moskve Bogdan Đurović

Francuzi će sledeće godine, u drugom krugu predsedničkih izbora, po svemu sudeći birati između dva „agenta Kremlja“, imajući u vidu da je Fransoa Fijon stekao epitet koji Marin le Pen nosi odavno

Ako je verovati evropskim i američkim neoliberalima i njihovim novinarima, u svetu je sve više Putinovih agenata. Ima ih svuda, po medijima, parlamentima raznih država, a jedan od njih će se uskoro infiltrirati i u Belu kuću. Slušajući ove paranoične vapaje ljudi koji su doskora – a mnogi od njih to i dalje čine – upravljali sudbinama država i naroda, pa i čitavih kontinenata, neko bi zaključio da je Vladimir Putin spreman da uništi svet, a njegova Rusija mesto erupcije čistog zla. Jedino se time mogu opravdati očajnički postupci Evropskog parlamenta, koji je prošle nedelje izjednačio ruske medije sa terorističkim organizacijama koje odsecaju ljudima glave – u rezoluciji za koju je glasalo manje poslanika od onih koji su bili protiv ili uzdržani. Ovo je još jedan korak u pokušaju da se ruskim novinarima zabrani izveštavanje na Zapadu, bez obzira na to što nisu prekršili zakon.

[restrict]

POBEĐENI JAČI NEGO IKAD Njihov greh je u tome što se kategorički ne slažu sa „demokratski“ nametnutom slikom jednopolarnog sveta koju su donedavno nesmetano širili „Si-En-En“, „Bi-Bi-Si“, „Dojče vele“, „Slobodna Evropa“ i njima slični. Onda su se pojavili zli ruski mediji, koji dokumentovano tvrde da dobri momci nisu baš tako dobri. Za samo deset godina „Raša tudej“ i „Sputnik“ uspeli su da razbiju monopol Zapada u sferi informisanja i procenjuje se da ih danas gleda i prati više od milijarde ljudi. Da bi se ovome pariralo, neophodno je bilo izmisliti „Putinove agente“. Svako ko da intervju za „Raša tudej“ biva automatski svrstan u ovu kategoriju. Ako ustvrdi da sa Rusijom ne treba graditi neprijateljstvo već obostrano korisnu saradnju, onda je već kandidat za izopštenje iz „zajednice zapadnih vrednosti“.

Reč je o pojavi koju je Putin definisao još pre nekoliko godina, kada su odnosi Rusije i Zapada počeli naglo da se pogoršavaju. Radi se o konkurenciji. Mnogi su na Zapadu uvideli da je Rusija počela da se razvija suviše brzo i da zahteva da njen status u svetu bude srazmeran njenoj snazi. Za samoproglašene „pobednike Hladnog rata“ to je bilo neprihvatljivo. Pa nisu džabe onoliko slavili i podelili tone ordenja u slavu pobede nad Rusijom, da bi se ispostavilo da je pobeđeni jači nego ikad i još nameće neke svoje uslove? I zar mapu sveta koju su već prekrojili po svom ukusu, a da Rusiju nisu ni pitali, sada moraju da pocepaju i zaborave? Pa zar sad, kad je najlepše, moraju da odustanu od masnih profita svojih korporacija i „širenja demokratije“ po belom svetu? Nikako!

Očigledno ih je odlazak sa vlasti klana Klintonovih i njihovog serdara Baraka Obame podstakao na radikalnija dejstva. Antiruskih nastupa u Evropskom parlamentu bilo je, doduše, dosta u poslednjih nekoliko godina, ali je sve to bilo nekako mlitavo. Na primer, u tekstu „Evropska rezolucija rata“ iz januara 2015. godine („Pečat“ br. 353) preneli smo sadržaj tadašnje rezolucije EP u kojoj se kaže da „Rusija zaslužuje sankcije zbog neobjavljenog hibridnog rata, koji uključuje informativni rat sa elementima kibernetičkog rata, korišćenje regularnih i neregularnih snaga, propagandu, energetsku ucenu, ekonomski pritisak, diplomatsku i političku destabilizaciju“. Tada su sve nade položene na šeficu diplomatije Federiku Mogerini kojoj je dodeljen težak zadatak da zaustavi prodor Putina i njegovih agenata. Očito, nije se snašla najbolje.

ČITAV SVET TRAŽI ALTERNATIVU Dva meseca kasnije, u martu 2015, u tekstu „Zapad i Rusija – rat do uništenja“ („Pečat“ br. 361) izneli smo detaljniju analizu „ruske informacione agresije“: „Prvi se protiv ruskih medija pobunio američki državni sekretar Džon Keri, koji je apelovao da se pronađe način za pariranje televiziji ’Raša tudej’ koja izveštava na engleskom, španskom i drugim jezicima. Keri se požalio da Vašington nema sličan kanal na ruskom jeziku i traži novac za njegovo stvaranje. Zapadni izvori informisanja izgubili su kredibilitet, jer su pristrasni i otvoreno rade po nalogu politike. To što na Zapadu jadikuju kako ni ’Raša tudej’ nije ništa bolja od njih, ne menja suštinu – čitav svet se zasitio samo jednog, američkog pogleda na svet i traži alternativu. Ne pomažu tu previše ni antiruske rezolucije američkog Kongresa i Evropskog parlamenta (EP).“

Tako dolazimo i do današnjih dešavanja. Ako je u Americi na predsedničkim izborima već prevagnuo daleko odmereniji kandidat u odnosu na vladajuće neoliberale, onda se u Evropi može očekivati talas ovakvih promena. Bugarska, Makedonija, Moldavija, Grčka, Mađarska, Austrija, Slovačka, Italija, Holandija, Češka, Francuska, Britanija – samo je deo spiska zemalja u kojima sazrevaju, ili su već sazrele političke promene. Zaokret ka konzervativizmu ne poklapa se u potpunosti sa orijentacijom ka saradnji sa Rusijom, ali je činjenica da ova dva procesa uglavnom idu ruku podruku. U tome ima uticaja i ruskih medija, ali ne treba ih preuveličavati. Reč je o lavini na vrhu planine, za čije pokretanje je bio dovoljan dašak vetra, a ne uragan. Mase unutar evropskih naroda shvatile su da pad Berlinskog zida nije doneo slobodu već pad u svojevrsno ropstvo. Umesto komunista, kojima su ih decenijama plašili, pod svoje su ih uzeli vlasnici multinacionalnog kapitala, pod maskom demokrata i liberala. Njihova šapa, pokazalo se, nije previše mekša od ruske.

 

NA ZAPADU SVE MANJE NAIVNIH Trebalo je više od dve decenije da se ova lavina pokrene, uz grudvicu dodatu iz Kremlja. Već posle pojave „neliberalnog Orbana“ u Mađarskoj, jasno je bilo da to nije izolovana pojava i da se tu neće sve zaustaviti. Zato je pokrenuta stara tema „ruske agresije i propagande“, kao oprobani recept koji je već jednom doneo rezultat. Ovog puta Ruse ne prikazuju kao komuniste – već kao imperijaliste i zagovornike „nazadnih“ tradicionalnih vrednosti! Rezultat je postignut samo delimično u zemljama istočne Evrope, ali na zapadu kontinenta je sve manje naivnih. Pribeglo se najradikalnijim merama. Liberalni mediji počeli su da izveštavaju o agresiji koja samo što nije počela, prebačeni su tenkovi i rakete na ruske granice. Na talasima nemačkog dečjeg radija pokrenuta je kampanja o tome da samo Angela Merkel može da spase svet od ruske agresije. U baltičkim državama Litvaniji i Estoniji „NATO junoše“ uvežbavaju borbena dejstva po šumama i urbanim sredinama, koristeći američke priručnike. Stanovništvu se savetuje da se opskrbe perorezima, šećerom, šibicama i prezervativima. Doduše, nisu naglasili za šta će im ovo poslednje koristiti u slučaju ruske invazije. Brošure se dele uglavnom ženama i deci po školama.

„Neliberalni proces“ je krenuo i nije ga lako zaustaviti. Dok čeka na prve poteze Donalda Trampa u Beloj kući, predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker već je izjavio da je Obama pogrešio kada je Rusiju nazvao regionalnom državom. Objasnio je da želi sa Moskvom sporazum koji bi bio „više od običnog“ i da „bez Rusije u Evropi nema strukture bezbednosti“. „Želim da vodim ravnopravnu diskusiju sa Rusijom. Rusija nije regionalna država i bila je greška tako je nazvati. Evropa mora da poštuje RF i da se prema njoj odnosi kao prema velikoj integraciji i ponosnoj naciji“, zaprepastio je mnoge Junker ovom izjavom, ali je na to dodao i da „EU mora još mnogo da nauči o dubini Rusije, jer još uvek o tome veoma malo zna“.

U Francuskoj su izgleda dublje pronikli u tajne Rusije i za kandidata Republikanske partije u trci za predsednika već izglasali Fransoa Fijona, bivšeg premijera u vreme predsednika Nikole Sarkozija. Upravo je Sarkozi bio jedan od onih koje je Fijon izbacio iz trke, kao i Alena Žipea, takođe nekadašnjeg šefa vlade. Fijon, koji je od 1992. obavljao devet visokih državnih funkcija, poznat je – kao i Tramp – po medijskim optužbama da je „Putinov agent“. Posebno jer je rekao da se zalaže za pregovore Rusije „bez odobrenja SAD“ i da je „politika sankcija prema Rusiji propala“. Ali etiketa Putinovog čoveka mu je izgleda samo pomogla da sa skoro 70 odsto podrške pobedi „proklintonovskog“ Žipea. Tako će Francuzi, ako se ne desi spektakularni obrt, u drugom krugu predsedničkih izbor imati dva Putinova agenta, imajući u vidu da je vođa Nacionalnog fronta Marin le Pen ovaj epitet zaradila još pre nekoliko godina.

Nije isključeno da se, na ovom talasu, u Evropi pojavi još mnogo raznih „putinovaca“, jer to donosi glasove. Zato se sada treba pribojavati suprotnog procesa: lažnih i dvostrukih „Putinovih agenata“, pa se postavlja pitanje – kako ih razlikovati i razotkriti? Ne treba isključiti to da se pojave brojni ljudi koji će se lažno zaklinjati u Putina i Rusiju, pa čak i kompromitovati ovu političku orijentaciju, na sličan način kao što su pre nekoliko decenija svi najednom postali „demokrate i Evropejci“. Evropski političari sada biraju između nosilaca „Putinovih povelja“ i „Klintonovih spomenica“, ali je već unapred jasno da narod rado glasa za „agente Kremlja“, uprkos antiruskoj propagandi. Ili – baš zahvaljujući njoj.           

[/restrict]