Путинови агенти и како их препознати

За „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Французи ће следеће године, у другом кругу председничких избора, по свему судећи бирати између два „агента Кремља“, имајући у виду да је Франсоа Фијон стекао епитет који Марин ле Пен носи одавно

Ако је веровати европским и америчким неолибералима и њиховим новинарима, у свету је све више Путинових агената. Има их свуда, по медијима, парламентима разних држава, а један од њих ће се ускоро инфилтрирати и у Белу кућу. Слушајући ове параноичне вапаје људи који су доскора – а многи од њих то и даље чине – управљали судбинама држава и народа, па и читавих континената, неко би закључио да је Владимир Путин спреман да уништи свет, а његова Русија место ерупције чистог зла. Једино се тиме могу оправдати очајнички поступци Европског парламента, који је прошле недеље изједначио руске медије са терористичким организацијама које одсецају људима главе – у резолуцији за коју је гласало мање посланика од оних који су били против или уздржани. Ово је још један корак у покушају да се руским новинарима забрани извештавање на Западу, без обзира на то што нису прекршили закон.

[restrict]

ПОБЕЂЕНИ ЈАЧИ НЕГО ИКАД Њихов грех је у томе што се категорички не слажу са „демократски“ наметнутом сликом једнополарног света коју су донедавно несметано ширили „Си-Ен-Ен“, „Би-Би-Си“, „Дојче веле“, „Слободна Европа“ и њима слични. Онда су се појавили зли руски медији, који документовано тврде да добри момци нису баш тако добри. За само десет година „Раша тудеј“ и „Спутник“ успели су да разбију монопол Запада у сфери информисања и процењује се да их данас гледа и прати више од милијарде људи. Да би се овоме парирало, неопходно је било измислити „Путинове агенте“. Свако ко да интервју за „Раша тудеј“ бива аутоматски сврстан у ову категорију. Ако устврди да са Русијом не треба градити непријатељство већ обострано корисну сарадњу, онда је већ кандидат за изопштење из „заједнице западних вредности“.

Реч је о појави коју је Путин дефинисао још пре неколико година, када су односи Русије и Запада почели нагло да се погоршавају. Ради се о конкуренцији. Многи су на Западу увидели да је Русија почела да се развија сувише брзо и да захтева да њен статус у свету буде сразмеран њеној снази. За самопроглашене „победнике Хладног рата“ то је било неприхватљиво. Па нису џабе онолико славили и поделили тоне ордења у славу победе над Русијом, да би се испоставило да је побеђени јачи него икад и још намеће неке своје услове? И зар мапу света коју су већ прекројили по свом укусу, а да Русију нису ни питали, сада морају да поцепају и забораве? Па зар сад, кад је најлепше, морају да одустану од масних профита својих корпорација и „ширења демократије“ по белом свету? Никако!

Очигледно их је одлазак са власти клана Клинтонових и њиховог сердара Барака Обаме подстакао на радикалнија дејства. Антируских наступа у Европском парламенту било је, додуше, доста у последњих неколико година, али је све то било некако млитаво. На пример, у тексту „Европска резолуција рата“ из јануара 2015. године („Печат“ бр. 353) пренели смо садржај тадашње резолуције ЕП у којој се каже да „Русија заслужује санкције због необјављеног хибридног рата, који укључује информативни рат са елементима кибернетичког рата, коришћење регуларних и нерегуларних снага, пропаганду, енергетску уцену, економски притисак, дипломатску и политичку дестабилизацију“. Тада су све наде положене на шефицу дипломатије Федерику Могерини којој је додељен тежак задатак да заустави продор Путина и његових агената. Очито, није се снашла најбоље.

ЧИТАВ СВЕТ ТРАЖИ АЛТЕРНАТИВУ Два месеца касније, у марту 2015, у тексту „Запад и Русија – рат до уништења“ („Печат“ бр. 361) изнели смо детаљнију анализу „руске информационе агресије“: „Први се против руских медија побунио амерички државни секретар Џон Кери, који је апеловао да се пронађе начин за парирање телевизији ’Раша тудеј’ која извештава на енглеском, шпанском и другим језицима. Кери се пожалио да Вашингтон нема сличан канал на руском језику и тражи новац за његово стварање. Западни извори информисања изгубили су кредибилитет, јер су пристрасни и отворено раде по налогу политике. То што на Западу јадикују како ни ’Раша тудеј’ није ништа боља од њих, не мења суштину – читав свет се заситио само једног, америчког погледа на свет и тражи алтернативу. Не помажу ту превише ни антируске резолуције америчког Конгреса и Европског парламента (ЕП).“

Тако долазимо и до данашњих дешавања. Ако је у Америци на председничким изборима већ превагнуо далеко одмеренији кандидат у односу на владајуће неолиберале, онда се у Европи може очекивати талас оваквих промена. Бугарска, Македонија, Молдавија, Грчка, Мађарска, Аустрија, Словачка, Италија, Холандија, Чешка, Француска, Британија – само је део списка земаља у којима сазревају, или су већ сазреле политичке промене. Заокрет ка конзервативизму не поклапа се у потпуности са оријентацијом ка сарадњи са Русијом, али је чињеница да ова два процеса углавном иду руку подруку. У томе има утицаја и руских медија, али не треба их преувеличавати. Реч је о лавини на врху планине, за чије покретање је био довољан дашак ветра, а не ураган. Масе унутар европских народа схватиле су да пад Берлинског зида није донео слободу већ пад у својеврсно ропство. Уместо комуниста, којима су их деценијама плашили, под своје су их узели власници мултинационалног капитала, под маском демократа и либерала. Њихова шапа, показало се, није превише мекша од руске.

 

НА ЗАПАДУ СВЕ МАЊЕ НАИВНИХ Требало је више од две деценије да се ова лавина покрене, уз грудвицу додату из Кремља. Већ после појаве „нелибералног Орбана“ у Мађарској, јасно је било да то није изолована појава и да се ту неће све зауставити. Зато је покренута стара тема „руске агресије и пропаганде“, као опробани рецепт који је већ једном донео резултат. Овог пута Русе не приказују као комунисте – већ као империјалисте и заговорнике „назадних“ традиционалних вредности! Резултат је постигнут само делимично у земљама источне Европе, али на западу континента је све мање наивних. Прибегло се најрадикалнијим мерама. Либерални медији почели су да извештавају о агресији која само што није почела, пребачени су тенкови и ракете на руске границе. На таласима немачког дечјег радија покренута је кампања о томе да само Ангела Меркел може да спасе свет од руске агресије. У балтичким државама Литванији и Естонији „НАТО јуноше“ увежбавају борбена дејства по шумама и урбаним срединама, користећи америчке приручнике. Становништву се саветује да се опскрбе перорезима, шећером, шибицама и презервативима. Додуше, нису нагласили за шта ће им ово последње користити у случају руске инвазије. Брошуре се деле углавном женама и деци по школама.

„Нелиберални процес“ је кренуо и није га лако зауставити. Док чека на прве потезе Доналда Трампа у Белој кући, председник Европске комисије Жан-Клод Јункер већ је изјавио да је Обама погрешио када је Русију назвао регионалном државом. Објаснио је да жели са Москвом споразум који би био „више од обичног“ и да „без Русије у Европи нема структуре безбедности“. „Желим да водим равноправну дискусију са Русијом. Русија није регионална држава и била је грешка тако је назвати. Европа мора да поштује РФ и да се према њој односи као према великој интеграцији и поносној нацији“, запрепастио је многе Јункер овом изјавом, али је на то додао и да „ЕУ мора још много да научи о дубини Русије, јер још увек о томе веома мало зна“.

У Француској су изгледа дубље проникли у тајне Русије и за кандидата Републиканске партије у трци за председника већ изгласали Франсоа Фијона, бившег премијера у време председника Николе Саркозија. Управо је Саркози био један од оних које је Фијон избацио из трке, као и Алена Жипеа, такође некадашњег шефа владе. Фијон, који је од 1992. обављао девет високих државних функција, познат је – као и Трамп – по медијским оптужбама да је „Путинов агент“. Посебно јер је рекао да се залаже за преговоре Русије „без одобрења САД“ и да је „политика санкција према Русији пропала“. Али етикета Путиновог човека му је изгледа само помогла да са скоро 70 одсто подршке победи „проклинтоновског“ Жипеа. Тако ће Французи, ако се не деси спектакуларни обрт, у другом кругу председничких избор имати два Путинова агента, имајући у виду да је вођа Националног фронта Марин ле Пен овај епитет зарадила још пре неколико година.

Није искључено да се, на овом таласу, у Европи појави још много разних „путиноваца“, јер то доноси гласове. Зато се сада треба прибојавати супротног процеса: лажних и двоструких „Путинових агената“, па се поставља питање – како их разликовати и разоткрити? Не треба искључити то да се појаве бројни људи који ће се лажно заклињати у Путина и Русију, па чак и компромитовати ову политичку оријентацију, на сличан начин као што су пре неколико деценија сви наједном постали „демократе и Европејци“. Европски политичари сада бирају између носилаца „Путинових повеља“ и „Клинтонових споменица“, али је већ унапред јасно да народ радо гласа за „агенте Кремља“, упркос антируској пропаганди. Или – баш захваљујући њој.           

[/restrict]