POLIHISTORSKA PERSPEKTIVA MILA LOMPARA

Piše Danilo N. Basta

Obeležja, po kojima se prepoznavao klasični polihistor, nisu nepovratno iščezla. Preinačena i modifikovana, ona se mogu naći i kod modernog polihistora, određujući ga kao osobenu figuru u nepreglednom mnoštvu učenjaka posvećenih nagomilavanju razmrvljenih i sitnih znanja lišenih šire smisaone celine, lišenih, u stvari, blagorodne svetlosti istine. Ta obeležja, prethodno podvrgnuta samorefleksiji, nalaze se i kod Mila Lompara kao neobično produktivnog autora, kao samosvojne duhovne ličnosti na pozornici naše humanistike, ali i kao prepoznatljivog oblikovatelja kritičkog stava prema nekim razornim pojavama, tendencijama, strujanjima i opredeljenjima

Malo ko bi se danas kod nas osmelio da nekoj svojoj knjizi dade naslov Polihistorska istraživanja. Jer, reč „polihistor“, čije značenje nije unapred jasno znatnom delu čitateljstva, čak ni onom obrazovanijem, podrazumeva naročitu pretencioznost i izuzetnu zahtevnost, s kojima se, osobito u vremenu specijalističkog začaurivanja i posledične skučenosti, nije lako nositi i kojima je teško udovoljiti. Ako se, primerice, pogleda kako je reč „polihistor“ objašnjena u Velikom rečniku stranih reči i izraza Ivana Klajna i Milana Šipke, videće se da su je autori ovako odredili: „naučnik koji je stručan za mnoge oblasti nauke, sveznalica“. Milo Lompar, koji se prema upotrebi reči i jeziku uopšte svagda odnosio s krajnjom brižljivošću i pojačanom odgovornošću, svakako je to znao kada je svojim raznolikim istraživanjima, sabranim u ovoj opsežnoj knjizi, pridodao atribut „polihistorski“. Bila je to odluka koja, pogotovo u našim okolnostima, nije lišena rizika da, zajedno sa onim ko ju je doneo, bude izložena podozrenju, možda i (pritajenom ili otvorenom) izrugivanju.
Da li je Lompar s tim računao ili nije, to ne možemo znati. No, to i nije toliko važno. Važno je nešto drugo. Označivši svoja istraživanja kao „polihistorska“, on je time sebe – odmah treba reći: s punim pravom – svesno, čak izazovno, svrstao među one naše malobrojne, sasvim retke duhovne delatnike koji su svojim sveukupnim dojakošnjim radom, svojim knjigama, pa i javnim nastupima, ispunili sve potrebne uslove da u našoj sredini steknu status polihistora i da u njoj tako budu i prihvaćeni. Utoliko se ne može pogrešiti ako se kaže da su „polihistor“ i „polihistorski“ reči kojima Milo Lompar neskriveno stavlja do znanja kako razumeva samog sebe, pa nema nikakvog razloga da ne budu i reči pomoću kojih i drugi treba da razumeju njega i njegovu intelektualnu delatnost. Jer, on uistinu jeste polihistor, i to moderni polihistor, saobrazno razlikovanju koje je on sam u uvodnom razmatranju usvojio između klasičnog i modernog polihistora.
U čemu se sastoji ta razlika?

[restrict] SAMOSVEST I KRITIČKA SVEST Klasičnom polihistoru bili su izrazito svojstveni humanizam, enciklopedizam, erudicija i elokvencija. Očigledno je da ta svojstva nisu potpuno i jasno određena i da, povrh toga, u današnjoj duhovnoj situaciji, uključiv i onu u kojoj se nalaze humanističke discipline u najširem smislu reči, deluju nekako anahrono, čudnovato, prevaziđeno. Ko je danas još spreman da mari, recimo, za enciklopedizam i erudiciju?! Ko za elokvenciju, pogotovo u vremenu razobručene kakofonije u kojoj, sve do iščeznuća, bivaju zaglušene jednostavne izvorne reči, u razdoblju sveprisutnog brbljanja, čavrljanja, ćeretanja i praznoslovlja, onoga što je dvadesetih godina proteklog veka Hajdeger zgodno i tačno nazvao Gerede?! Pa ipak, ta obeležja, po kojima se prepoznavao klasični polihistor, nisu nepovratno iščezla. Preinačena i modifikovana, ona se mogu naći i kod modernog polihistora, određujući ga kao osobenu figuru u nepreglednom mnoštvu učenjaka posvećenih (shodno „projektima“ koji su im dodeljeni ili za koje su se na razne načine izborili) nagomilavanju razmrvljenih i sitnih znanja lišenih šire smisaone celine, lišenih, u stvari, blagorodne svetlosti istine. (Odavno je zaboravljena Hegelova dubokosežna reč da je istina celina. U najmanju ruku, ona danas nikoga ne obavezuje.) Ta obeležja, prethodno podvrgnuta samorefleksiji, nalaze se i kod Mila Lompara kao neobično produktivnog autora, kao samosvojne duhovne ličnosti na pozornici naše humanistike, ali i kao prepoznatljivog oblikovatelja kritičkog stava prema nekim razornim pojavama, tendencijama, strujanjima i opredeljenjima. Sve je to Lompar mogao postati i biti zahvaljujući samosvesti kao modernog polihistora koji reprezentuje kritičku svest, metodsku samoodređenost i posebno područje istraživanja (u njegovom slučaju prvenstveno književnosti). Za njega važi ono što je sam rekao o modernom polihistoru: „On nastoji da omogući komunikaciju između različitih koncepata, metoda, sadržaja i činjenica i, istovremeno, relativnu autonomiju specijalistički konstituisanih saznanja. On, dakle, iznova dotiče neka svojstva polihistorskog nasleđa: status enciklopedizma ili interdisciplinarnu svest“ (str. 14).
Time je ujedno pokazano da razlika između klasičnog i modernog polihistora, iako nesumnjiva, nije preoštra i isključiva, da jaz između njih nije apsolutno nepremostiv. Dokaz da stvari tako stoje jeste upravo Milo Lompar i njegova knjiga. Svojom knjigom, i ne samo ovom, on afirmiše polihistorstvo u njegovom modernom obliku, nikada, međutim, ne gubeći iz vidnog polja lik i učinke klasičnih polihistora. Čini to delotvorno i verodostojno, ne samo raspršivanjem predrasuda o mogućnosti i umesnosti polihistorstva u vremenu postmodernizma i njegovih postupaka dekonstrukcije nego i potvrđivanjem polihistorske perspektive kao plodonosne, saznajno i te kako upotrebljive. Pored perspektivizma, kao suštastvenu sastavnicu modernog polihistorstva Lompar je podvukao i unutrašnju korespondenciju, pod kojom podrazumeva „sistem tekstualnih podudarnosti, sličnosti, analogija, dvosmislenosti i odstupanja“, između „raznorodnih tema i perspektiva u jednom opusu ili analizi“ (str. 16).

ČIN OD PRVORAZREDNE (OD)VAŽNOSTI Izvedena s osloncem na merodavne autore poput Entonija Graftona, Martina Malsoa i Jana Vesterhofa, Lomparova rehabilitacija i reafirmacija polihistorstva jesu, s obzirom na preovlađujuću duhovnu i naučnu konstelaciju kod nas, čin prvorazredne intelektualne odvažnosti. Prema tome, reč je o činu koji utoliko pre i utoliko više zaslužuje da bude snažno podržan i istaknut kao poželjan obrazac.
Neće biti da je tek puki slučaj što se na prvom mestu u sklopu ove knjige našla rasprava „Slobodan Jovanović i književnost“. Jer, u njoj je ostvaren susret jednog modernog polihistora kakav je Milo Lompar i jednog drugog našeg polihistora koji, kako se čini, sjedinjuje u sebi crte i klasičnog i modernog, ali kojem se status polihistora priznaje bez ijednog glasa protivljenja ili rezerve, naime Slobodana Jovanovića. (Ta rasprava, inače, sadrži reč, mestimice dopunjenu ili promenjenu, koju je Lompar, na poziv onoga koji ovo kazuje, izgovorio 11. decembra 2008. godine na Pravnom fakultetu u Beogradu na svečanoj akademiji upriličenoj povodom pedesetogodišnjice smrti Slobodana Jovanovića.) Pokazatelj ili svedočanstvo Jovanovićevog polihistorstva nisu samo u tome što se on podjednako lako i uspešno kretao u raznim duhovnim oblastima i naučnim disciplinama – od teorije države do sociologije, od istoriografije do književne kritike – nego i u tome, čak poglavito u tome, što je, po rečima Mila Lompara, „književnost i konstitutivno svojstvo njegovog duha, ona pripada prirodi njegove refleksije i u slučajevima kada je Slobodan Jovanović zalazio na druga naučna područja, posebno kada je pisao svoja istoriografska dela“ (str. 25). I sam polihistor modernog kova i formata, Lompar je kongenijalno spoznao da je kod Jovanovića, da se tako kaže, književnost više od književnosti, da oblikuje i određuje „opštu strukturu njegove misli“ (str. 25), da prožima svako njegovo delo i svaki njegov spis, svejedno kojoj duhovnoj oblasti ili grani društvenih nauka oni pripadali. Slobodan Jovanović je polihistor stoga što je, u svemu čega bi se latio, u svemu na šta bi se usredsredili njegova znatiželjna misao i njegovo neumorno pero, bio književnik po prevashodstvu.

ŽESTOKA UBOJITOST I KRITIČKA NIJANSIRANJA Takozvanim (i samozvanim) drugosrbijancima – toj pitoresknoj i šarolikoj skupini – nije se mogla dogoditi veća nevolja nego da im intelektualni i politički protivnik postane Milo Lompar. S polemičarem takve snage i ubojitosti nisu se imale čemu nadati ni perjanice drugosrbijanstva. Jedna od njih, Latinka Perović, nekada (1968 – 1972) najviša funkcionerka Saveza komunista Srbije, za čijeg je vakta bilo progona znamenitih ljudi srpske kulture i nauke, kao i osuda, ideoloških i sudskih, njihovih „nepodobnih“ ostvarenja, ličnost koja je na osnovu Titove etikete o anarho-liberalizmu za sebe poverovala da je istinski liberal itd. – dakle, gospođa Latinka Perović pretrpela je razornu kritiku već u Lomparovoj knjizi Duh samoporicanja, da bi u knjizi o kojoj ovde govorimo, u njenoj najdužoj raspravi „Trijumf kolonijalne svesti“ (četvrtini cele knjige!), bila matirana već jednostavnim polemičkim potezom kojim je pokazano da je njena mnogohvaljena knjiga Dominantna i neželjena elita iz 2015. godine prepuna grešaka i netačnosti materijalne prirode. Lomparu je bilo potrebno čitavih osam stranica (125–132) da ih popiše i prokomentariše. Evo dva-tri primera takvih grešaka Latinke Perović na koje je, ispravljajući ih, ukazao Milo Lompar: „Nije tačno da se knjiga Hane Arent zove O totalitarizmu (649), jer je njen naslov – Izvori totalitarizma. Nije tačno da je ’1974. godine Filosofija palanke… objavljena u poznatoj Nolitoj biblioteci Sazvežđa’ (653), jer je ona u toj biblioteci prvi put objavljena 1981. godine. Nije tačno da je Radomir Konstantinović ’u vreme pripreme krvavog rata devedesetih godina prošlog veka dao… da se ovde, u Novom Sadu (1988), objavi prvi put očevo delo Politika sporazuma’ (658), jer je ovo delo Mihaila Konstantinovića prvi put objavljeno mnogo kasnije od početka raspada titoističke Jugoslavije i pri kraju devedesetih: 1998. godine“ (str. 127). Takvih odlučnih i poučnih „nije tačno“, kada je o Latinki Perović reč, ima kod Lompara u izobilju. Na kakvu to verodostojnost i pouzdanost, intelektualnu ozbiljnost i naučničku odgovornost, može računati istoričarka koja se spotiče već o lako dostupne i lako proverljive činjenice?!
Nikoga ne bi smelo da začudi što je Nebojša Vasović – pesnik, esejista i, iznad svega, rođeni polemičar bez mane i straha – svojim delom i svojim učincima ne samo privukao pažnju Mila Lompara nego i u njemu našao, u stvari: morao da nađe nekoga ko će po načelu utančanog duhovnog srodstva razumeti i, u osnovi, podržati njegova nastojanja u osporavanju nekih kanonizovanih književnih statusa i sakrosanktnih pojava u novijoj srpskoj književnosti, što se u prvom redu odnosi na Danila Kiša. To, međutim, nipošto ne znači da je Lompar stao iza svakog Vasovićevog stava, gesta, suda ili ocene, ili da se Vasovićevom stanovištu priklonio bez ostatka. Dubinska i suštinska saglasnost nije samim tim podrazumevala i nije za sobom povlačila prihvatanje Vasovićevog polemičko-kritičkog postupka, neustrašivog i bespoštednog, u svakoj njegovoj pojedinosti i na svakom njegovom koraku. U tom pogledu Lomparova rasprava o Nebojši Vasoviću, pod naslovom „Poetika samotništva“, zaista je uzorna. Jer, njegovo podupiranje Vasovića, recimo kao „predstavnika izrazite kritičke subverzivnosti… u ime jedne individualističke poetike“ (str. 250), nije išlo nauštrb Lomparovih sopstvenih kritičkih nijansiranja ili izoštravanja baš povodom nekih Vasovićevih shvatanja.
Kao što je početna rasprava ove knjige bila plod susreta dvojice polihistora, Slobodana Jovanovića i Mila Lompara, takav je slučaj i sa završnom raspravom u njoj, u kojoj se odigrao Lomparov susret s jednim našim savremenim autorom čiji su duhovni profil i celokupno delo, bogato i razuđeno, nesumnjivo polihistorski. U pitanju je Dragan Stojanović. Za taj susret bila je dovoljna Stojanovićeva najuticajnija, a možda i najbolja, rasprava esejističkog karaktera O idili i sreći iz 1991. godine. Zahvaljujući svojoj polihistorskoj idiosinkraziji, Lompar je imao i oka i sluha za tanane vibracije Stojanovićevog „Heliotropnog lutanja kroz slikarstvo Kloda Lorena“, za one upečatljive doticaje i ukrštaje između slikarstva i književnosti, pa i za trougao koji s njima obrazuje filozofija, za misaono tkanje čiji čunak, spretno i znalački, ide od jednog ka drugom i trećem, u neprekidnoj težnji da se raskriju, što će reći: da se osvetle, neki od presudnih – finkovski rečeno – osnovnih fenomena ljudskog bivstvovanja kao što su: ljubav, sreća, lepota. Nije mi poznato da je, osim Lompara, neko drugi kod nas s toliko uživljavanja i uosećavanja pisao o Stojanovićevoj duhovnoj rapsodiji posvećenoj idili i sreći, tom plamičku u ledenoj noći ovoga sveta u kojem zlo i nesreća caruju na svakom koraku, a Istorija, ta neumorna sejačica bezmerne patnje i nasilne smrti masovnih razmera, slavi svoj crni trijumf svakoga bogovetnog dana. Da pak na to uživljavanje i uosećavanje nije pala senka potpunog odobravanja ili čak poistovećivanja, svedoče Lomparova umesna pitanja i opravdane nedoumice koje je pobudilo Stojanovićevo stanovište (upor. str. 374, 375). Bili su to trenuci polihistorske skepse, blage i blagotvorne, prema jednom zamašnom polihistorskom zahvatu i polihistorskom postignuću.

ORIJENTIR U ZAMRŠENOJ SITUACIJI Na kraju i zaključno, može se postaviti pitanje: koje čitaoce ova i ovakva knjiga poziva da je uzmu u ruke? Odgovor bi mogao glasiti: prevashodno one koji imaju neodoljivu potrebu da se pomoću polihistorske perspektive s visokim stepenom pouzdanosti snađu i orijentišu u zamršenoj i mutnoj situaciji koju je kod nas (i, naravno, ne samo kod nas) stvorio postmodernizam (u nas još i palanački obojen), jer je svoju pogubnu srču ostavio na mnogim poljima našeg života – od kulture, nauke i umetnosti do države, politike, privrede i nacionalnog opstanka. Takvi čitaoci će ubrzo osetiti probitačna dejstva Lomparovih polihistorskih zahvata, čiji će ritmovi i učinci, u osnovi prosvetiteljski, neizostavno i snažno odjeknuti u njihovom duhu. Sasvim je izvesno da takvim čitaocima njegova knjiga Polihistorska istraživanja može biti dragoceno duhovno pribežište i valjan, dugo traženi i najzad nađeni oslonac.

Reč na predstavljanju knjige Mila Lompara u Narodnoj biblioteci Srbije 17. 11. 2016. godine

[/restrict]