Pogledaj NATO u oči (2. deo)

Na pitanja u kakvoj su vezi veliki procenat obolelih od raznih vrsta karcinoma sa delovanjem „Milosrdnog anđela“, da li smo u dovoljnoj meri upoznati sa činjenicom da se nad nama sprovodio monstruozni eksperiment, te sa kakvim ćemo još posledicama morati da se suočimo nastavljamo razgovor sa Slobodanom Čikarićem, Mirjanom Anđelković Lukić i Slobodanom Petkovićem. Inicijativu za formiranje radne grupe za istraživanje uticaja osiromašenog uranijuma na zdravlje ljudi najavio je Istraživački centar za odbranu i bezbednost koji je organizovao prvu veliku konferenciju na ovu temu

Dr Slobodan Čikarić

Radiolog

Uranijum u plodovoj vodi

Kod osoba kod kojih je OU indukovao kancerogenezu, ne može se sprečiti pojava malignog tumora ma koliko puta odlazili na sistematske, onkološke preglede

Biološko vreme poluraspada uranijumovih jedinjenja rastvorljivih u vodi kreće se od 10 do 20 časova, a pomnoženo sa faktorom 10 dobija se vreme (pet do deset dana) za koje se uranijum eliminiše iz organizma u celini preko urotrakta. Za uranijumova jedinjenja nerastvorljiva u vodi, to vreme se kreće od 10 do 15 godina. Pronađeni uranijum u plodovoj vodi kod trudnica na Kosmetu je nerastvorljiv u vodi i može indukovati kancerogenezu i mutaciju genoma i kod majke i kod ploda, kaže u razgovoru za „Pečat“ radiolog dr Slobodan Čikarić.

Da li su u pravu oni koji Kosovo smatraju malom Hirošimom, te da li je ovaj deo Srbije najugroženiji kada je reč o porastu maligniteta?

Na Kosmet i Pčinjski okrug bačeno je 15 tona OU čija je specifična radioaktivnost relativno niska: 12,4 kilobekerela po gramu mase. Ukupna radioaktivnost iznosi 186 gigabekerela ili 18.600 bekerela u proseku po jednom stanovniku Srbije (sa Kosmetom).  Dozvoljeno je da u jednom litru pijaće vode bude prisutno 0,4 bekerela ili 80 bekerela godišnje po jednom stanovniku. Uzgred, na Irak je bačeno 350 tona OU u prvom, i 2.400 tona OU u drugom Zalivskom ratu (1991. i 2003). Da je 15 tona OU palo na Srbiju u jednom komadu, opasnost od jonizujućeg zračenja bi bila beznačajna, ali se ova masa OU, u toku ratnih dejstava u martu, aprilu i maju 1999. pretvorila u radioaktivnu prašinu mikronskih dimenzija koju su vazdušne struje u vidu radioaktivnih oblaka raznosile po celoj Srbiji i Balkanu. Ova prašina je padala na zemlju, dospevala u površinske vode, biljke, domaće i divlje životinje. Ljudi prisutni u to vreme na ovim prostorima su konzumirali preko disajnih i digestivnih organa ovu radioaktivnu prašinu koja je indukovala kancerogenezu i mutaciju genoma (rak i psihofizičke malformacije novorođenčadi). O kretanju malignih tumora na Kosmetu gotovo ništa ne znamo. Istina, „Koha ditore“ je, kako je „Tanjug“ preneo, objavila vest da se broj obolelih od malignih tumora na Kosovu 2014. povećao u odnosu na 2013. za 50 procenata. Kako je 2014. završetak prosečnog latentnog perioda za solidne maligne tumore (95 posto svih tumora), ovaj podatak može biti veoma važan za objašnjenje veze između OU i malignih tumora. Hospitalni registar za rak u stacionarnim zdravstvenim ustanovama u Kosovskoj Mitrovici govori u prilog enormnog povećanja broja obolelih od raka posle bombardovanja Kosmeta. Vetrovi su rasterali po celom Balkanu radioaktivnu prašinu a dobar deo prašine se spustio na zemlju i pod zemlju (površinske vode), tako da je danas na Kosmetu znatno smanjen rizik od udisanja ove prašine a time smanjen i rizik od indukcije kancerogeneze i mutacije genoma.

[restrict]

Kako se odnosite prema mišljenjima da porast radijacije nije zabeležen, te otuda maligna oboljenja ne bi trebalo dovoditi u vezu sa bombardovanjem?

Oni koji tako misle ili ne poznaju oblast o kojoj govore, ili po svaku cenu štite lik i delo „Milosrdnog anđela“.

Kako u tom svetlu tumačite rad Agencije za jonizujuće zračenje koja ne nalazi vezu između osiromašenog uranijuma i karcinoma?

Agencija za jonizujuće zračenje u Srbiji danas poseduje 12 do 13 dozimetara pomoću kojih se detektuje jonizujuće zračenje u vazduhu i određuje doza ovog zračenja. Razmešteni su po celoj Srbiji od Subotice do Vranja, i iz jednog centra u Beogradu svakog trenutka može se na monitoru pročitati doza jonizujućeg zračenja u vazduhu u delu zemlje u kome je smešten dotični dozimetar. Agencija tvrdi da nema povišenog zračenja u Srbiji danas, ali o situaciji u toku ratnih dejstava Agencija se ne izjašnjava. Sve to, ali na višem nivou rade i Nemci koji nisu zabeležili povećano zračenje u vazduhu u svojoj zemlji. Međutim, lovci u jednom velikom lovištu odstrelili su brojne divlje svinje i sve su bile kontaminirane radioaktivnim otpadnim materijalom koji je stigao u ovo lovište iz Černobilja pre 30 godina. U našim šumama leži OU koji takođe može da kontaminira i divlje svinje i jelene i zečeve… Dozimetar kaže da nema povećanog zračenja, a u Vranju, na primer, u nekoj šumi živi divljač, a tu je natoložen OU iz rata, dok je vreme raspada 4,5 milijarde godina. Divljač jede kontaminirano bilje, lovci kontaminiranu divljač, posledice nisu vidljive, ali se kroz 10 godina pojavi rak. Konačno, da li je Agencija najkompetentnija da presuđuje o korelaciji između OU i karcinoma u Srbiji veliko je pitanje.

Kako se odnosite prema izveštaju SZO iz 2001. u kome stoji da u „zonama u kojima je korišćena municija sa osiromašenim uranijumom nije neophodno testirati ljude“?

Kod osoba kod kojih je OU indukovao kancerogenezu ne može se sprečiti pojava malignog tumora ma koliko puta odlazili na sistematske, onkološke preglede. Važno je otkriti tumor u početnom stadijumu bolesti (skrining programi!). Ako i krenemo sa testiranjem 7,8 miliona ljudi u Srbiji, mi nećemo otkriti kancerogenezu kod onih kod kojih je počela, niti uranijum u krvi i mokraći, jer je biološko vreme poluraspada pet do deset dana i on je učinio svoje nedelo i izašao napolje.

Da li su mutacije genoma indukovane OU dovele do rađanja sve više potomaka sa psihofizičkim malformacijama?

Psihofizičke malformacije izazvane mutacijom genoma jonizujućim zracima su: anencefalija (novorođenče bez mozga), mikrocefalija (sitnoglavac), encefalokela (moždana kil), hidrocefalus (povećanje likvora u moždanim komorama), mentalna zaostalost i idiotija (maloumnost), anoftalmija (nedostatak oka), mikrooftalmija (smanjeno oko), parcijalni albinizam (nedostatak pigmenta), strabizam (razrokost), mali rast, smanjenje dimenzije lobanje, urođeno iščašenje kuka, deformacija stopala, sindaktilija (spojeni prsti), brahidaktilija (kratki prsti), situs inversus (obrnuti položaj organa), odsustvo bubrega, disfunkcija endokrinih žlezda, nekroza kože i mišića i drugo. Nažalost, kod nas ne postoji registar za rođenu decu sa psihofizičkim malformacijama u toku jedne godine. S druge strane, latentni period može da bude veoma dug (kroz nekoliko generacija), tako da se gubi veza između uzroka i posledica. Sporadični slučajevi nisu pouzdan pokazatelj uzročnoposledične veze između OU i psihofizičkih malformacija novorođenčadi.      

 

Slobodan Petković

General-major

Izveštaji rađeni za NATO potrebe

NATO je na teritoriju SR Jugoslavije bacio oko 15 tona svog radioaktivnog otpada, čija će kontaminacija trajati 4,5 milijarde godina – duže no što je do sada trajala ljudska civilizacija

Pregled lokacija bombardovanih na prostoru SR Jugoslavije, NATO je, na osnovu zahteva UNEP-a, dostavio i ekspertima radne grupe za OU, u Ženevi 2000. godine. Pregled sadrži podatke o vremenu dejstva, koordinate i broj ispaljenih zrna. Upoređujući podatke NATO-a i Vojske SR Jugoslavije, uočavaju se određena neslaganja. Međutim, važno je napomenuti da su ovim aktom dostavljanja priznali upotrebu municije sa OU, kaže u razgovoru za „Pečat“ general-major Slobodan Petković.

U kojoj meri su bili spremni da prezentuju stvarne podatke i na taj način omoguće preciznu procenu opasnosti u rejonima upotrebe navedene municije, kako bi se preduzele adekvatne mere?

Prikupljeni podaci i podaci NATO-a mogu se svesti na sledeće: ukupno je ostvareno oko 112 udara municijom sa OU na 91 lokaciju: 12 udara na devet lokacija u R. Srbiji, dva udara na jednoj lokaciji u R. Crnoj Gori i 98 udara na 81 lokaciju na KiM. Postoje veće ili manje razlike između podataka NATO-a i onih koje je prikupila Vojska SR Jugoslavije. Ali je bitno istaći da je 49 ili 44 odsto napada municijom sa OU izvršeno posle postignutog sporazuma o okončanju agresije – u poslednjih 10 dana rata. Na ovaj način NATO je teritoriju SR Jugoslavije trajno kontaminirao sa oko 15 tona svog radioaktivnog otpada. To je zastrašujuća količina OU koja je nama „ostavljena na čuvanje“ večno jer je vreme poluraspada OU oko 4,5 milijarde godina, tako da će kontaminacija trajati duže no što je do sada trajala ljudska civilizacija, a zabeležen je sadržaj OU u uzorcima i do 235.000 Bq/kg (tolerantan prirodni sadržaj urana u zemljištu je 10–50 Bq/kg). Na KiM najintenzivnija dejstva su bila u pograničnom području, na pravcu Prizren–Đakovica–Peć. Podaci u izveštaju generalnog sekretara NATO-a i predviđene mere zaštite i medicinskog nadzora pripadnika KFOR-a ukazuju da je NATO na Kosovu i Metohiji vrlo intenzivno upotrebljavao municiju sa OU i da su svesni njenog štetnog uticaja. Sporno je ostalo i pitanje koje vrste upotrebljenih krstarećih raketa u sebi imaju delove od OU i po kojim ciljevima su upotrebljavane.

Da li su pripadnici KFOR-a na KiM bili upoznati sa činjenicom da su izloženi visokoj radioaktivnoj opasnosti?

Pripadnici multinacionalne brigade „Zapad“ po ulasku KFOR-a na KiM, novembra 1999, dobili su nuklearno-hemijsko-biološki priručnik pod nazivom „KFOR, internacionalne brigade, Zapad, osiromašeni uranijum, informacije i instrukcije“. Pored naziva priručnika, na naslovnoj strani je i mrtvačka glava koja upozorava na radioaktivnu opasnost. Ovaj priručnik svojom sadržinom nedvosmisleno govori i potvrđuje činjenicu da su planeri ratnih operacija NATO i SAD pre početka bombardovanja SR Jugoslavije znali da je oružje sa OU opasno, kancerogeno i genotoksično. Svoje pripadnike su upozoravali na opasnost, a civile – stanovništvo – nikada nisu upozorili na opasnost koja im preti, već javnost u isto vreme, a i danas, obmanjuju da iste nema. Pripadnici međunarodnih snaga verovatno zaobilaze i ne zalaze u rejone kontaminirane ostacima municije sa OU, vodu i hranu dopremaju iz svojih zemalja.

Do kakvih saznanja je došla istraživačka misija UNEP-a na KiM koja je pokušala da utvrdi bezbednost lokalnog stanovništva i međunarodnih radnika u „postkonfliktnoj situaciji“?

Ekipa UNEP-a je bila sastavljena od 14 eksperata iz vladinih agencija, dobro poznatih institucija i drugih zainteresovanih. Imali su podršku NATO-a, KFOR-a i UMNIK-a i pet laboratorija sa priznatom dobrom reputacijom u oblasti radioloških i toksikoloških analiza. Sačinjen izveštaj ima osnovnu poruku da ostaci municije sa OU, u tom trenutku, nisu bili osnovni problem u životnoj sredini KiM. UNEP daje preporuke o potrebi organizovanja monitoringa područja i primeni određenih mera kako ne bi došlo do povećanja rizika po stanovništvo.

Da li se UNEP, pored trenutnog nivoa kontaminacije OU, bavio i radiološkim i toksikološkim rizikom koji je time izazvan, te kako sve to može da utiče na budućnost?

UNEP nije kao cilj postavio pitanje vremenske i prostorne raspodele rizika od trenutka upotrebe municije sa OU. Rizici mogu de se podele, u ovom slučaju, na dve vrste. Prva grupa rizika nastaje usled formiranja uranovih oksida u obliku aerosola. Oni opadaju s vremenom. Druga grupa su rizici nastali prodorom projektila u zemlju, gde zbog korozije-oksidacije nastaju centri odakle se kontaminacija širi kroz receptore eko-sistema. Oni rastu s protokom vremena. Odgovor na ovako pitanje je vrlo važan jer bi omogućio nalaženje prave mere u zdravstvenom ispitivanju lokalnog stanovništva i onih koji su u to vreme boravili na kontaminiranom prostoru. Posebno, zbog javno datog stava u stručnoj literaturi i javnosti da se nakon šest meseci vrlo teško otkrivaju tragovi kontaminanta kod ljudi, čime se rezultati zdravstvenih analiza, koje se masovno primenjuju, dovode u pitanje, a situacija postaje jasnija tek nakon višegodišnjeg protoka vremena, kad se već javljaju posledice.

U izveštaju opasnost nije ubedljivo identifikovana, što za sobom povlači sumnju u validnost primene kriterijuma. UNEP u celom izveštaju u analizama i primenama kriterijuma postupa, kada je reč o OU, kao da je u pitanju OU koji se dobija separacijom prirodnog urana, što navodi na zaključak da je njegov sastav prirodan i da ga čine tri izotopa urana. Međutim, otkriven je i ²³⁶U ²³⁹Pu, što govori o njegovom drugačijem poreklu. Ali prema ICRP 72 dozvoljena koncetracija OU dobijenog iz prirodnog urana, u vazduhu je 1,05 μg/m3, dok je za OU dobijen iz istrošenog nuklearnog goriva znatno manja 0,67μg/m3. Zato je opravdano i pitanje: da li ima još nepoznatih elemenata u sadržaju municije sa OU, koje je moguće očekivati ako je u njemu otkriveno prisustvo plutonijuma?

Zašto se UNEP oslanjao samo na pronađenu municiju kad su već mogli da od NATO-a dobiju podatke i primerke upotrebljavane municije na osnovu kojih bi ispitali sadržaj i vrstu OU?

To je nepoznanica. Oni celu analizu temelje na 7,5 pronađenih projektila, što je manje od 0,02 odsto upotrebljenih, i ispitivanje je izvršeno na 12 posto identifikovanih i tada već poznatih mesta upotrebe municije sa OU. Šta je sa ostalih 88 odsto na koje se odnose zaključci ovako malog procenta ispitanih mesta? Navode dalje da od broja upotrebljenih projektila najviše 10 odsto pogodi cilj, i da pri tom od njihove mase od 10 do 35 posto (najviše 70 procenata) prelazi u aerosol – šta je sa ostalima? Moguća su dva odgovora. Prvi, da su podaci o napadima koje su dobili od NATO-a netačni, i drugi da su upotrebljena oprema i metode za identifikaciju neodgovarajuće. A možda su delove municije uklonili lokalno stanovništvo ili radnici, što se moglo proveriti anketom. Koliko su onda zaključci verodostojni i upotrebljivi?      

 

Mirjana Anđelković Lukić

Eksplozivac

Smrtonosni efekat „vatrene oluje“

U Novom Sadu su tokom bombardovanja ogromne količine goriva iz zapaljenih rezervoara danima isticale u zemlju. Da tih dana nije duvao jak vetar, došlo bi do gušenja stanovništva usled nedostatka kiseonika zbog velikih požara. Ovu taktiku su Amerikanci primenjivali i u džunglama Vijetnama

NATO agresija na SRJ je poslužila kao poligon za ispitivanje novih ubojnih sredstava, ali i tzv. „mekih bombi“ koje ne ubijaju, ali pričinjavaju velike štete. U ovoj agresiji američke snage su prvi put upotrebile strategijski avion B-2A, u misiji sa vođenim bombama JDAM (Joint Direct Attack Munition). Avio-bombe JDAM predstavljaju efikasan i vrlo jeftin sistem vođenih avio-bombi, dobijen integracijom klasičnih avio-bombi i bombe sa kombinovanim sistemom za vođenje. Ove bombe se mogu upotrebiti u svim meteorološkim uslovima, na bilo kojoj tački zemljine kugle sa tačnošću pogađanja do 13 metara. Procenjuje se da je nad teritorijom SRJ upotrebljeno oko 500 komada takvih avio-bombi sa bombardera B-2A. Posle agresije, prodaja ovih bombi je povećana, kaže u razgovoru za „Pečat“ Mirjana Anđelković Lukić.

U toku agresije NATO na naše električne sisteme i dalekovode bacane su i tzv. „meke bombe“, namenjene za paralisanje elektroenergetskih postrojenja. O kakvim bombama je reč i da li je nakon njihovog bacanja utvrđena eventualna radioaktivnost?

To su takozvane „meke bombe“, kasetne bombice BLU-114, nove generacije, koje su namenjene za paralisanje elektroenergetskih postrojenja (trafostanice, elektrane i dalekovodi). Naziv „meke bombe“ su dobile zbog male verovatnoće da izazovu usputne štete razaranjem. Prvi put su ispitane u realnim uslovima na našoj teritoriji 2. 5. 1999. godine. Bomba je snabdevena tempirnim upaljačem sa visinomerom, koji na zadatoj visini od tla, a u blizini visokonaponskih postrojenja, aktivira detonaciono sečivo koje odseca prednji i zadnji deo bombe sa stabilizatorom, izbacuje kontejner koji se raseca po dužini na tri dela pod uglom od 120 stepeni i na taj način se oslobađaju male kasete (bombice). One takođe imaju svoj tempirni upaljač sa satnim mehanizmom koji oslobađa poklopac na vrhu kasete i rasipa kalemove po električnim vodovima. Nije bilo radioaktivnosti na kasetama. Pri padu na visokonaponske vodove elektroenergetskog sistema kalemovi ispadaju iz kaseta, razmotavaju se i obrazuju džinovske, superprovodljive „paučine“, prekrivaju strujne vodove i izazivaju kratke spojeve uz ogromna, munjama slična električna pražnjenja. Prilikom oslobađanja iz kaseta vlakna obrazuju mrežu koja pokriva površinu od nekoliko hektara. Ova vlakna su izazivala kratke spojeve i mrak u celoj Srbiji. Gašenje osvetljenja „mekim“ bombama, pored ekonomskih i psiholoških, imalo je i vojne efekte. Tako se uklanjao svetlosni fon, što je omogućavalo špijunskim avionima (U-2) i bespilotnim letelicama (Predator RQ-1A, Hunter) da, uz pomoć termovizijskih i laserskih uređaja za osmatranje, otkriju vojne tačke koje koriste pomoćne izvore energije, agregate.

Kakve su bile posledice gađanja postrojenja hemijske industrije i skladišta gotovih proizvoda?

Bombardovani su objekti i hemijska postrojenja u Pančevu, Novom Sadu, Lučanima, Prahovu, Boru, Bariču, Kruševcu, Kragujevcu, kao i sve fabrike namenske proizvodnje. Usled eksplozija i požara, u vazduh, zemljište i vodotokove dospele su ogromne količine vrlo otrovnih i po zdravlje opasnih supstanci: hlorovodonična i sumporna kiselina, azotna kiselina, hlor, monomer vinil-hlorid, etilendihlorid, živa, piralen, amonijak itd. Pančevo je tokom agresije nekoliko puta bilo izloženo efektima pravog hemijskog rata. Rezultat sagorevanja ogromnih količina nafte i naftnih derivata je bio oslobađanje velike količine gasova, koji su trošili kiseonik za svoje nastajanje oksidacijom, pri čemu su sa vodom iz vazduha stvarali neorganske kiseline od kojih nastaju kisele kiše. Zbog sagorevanja i požara na mnogim rezervoarima (u Novom Sadu je istovremeno gorelo 30 rezervoara) u vazduhu su se pojavila i sedimentirala kancerogena jedinjenja kao što su: čađ, benzopiren, benzantracen, polihlorovani bifenili, dibenzopiren, olovni oksidi, teški ostaci lož-ulja, bitumeni i olovni alkili. U Novom Sadu su ogromne količine goriva iz pogođenih rezervoara danima isticale u zemlju. U jednom danu je iz oštećenih rezervoara iscurilo preko 4.000 tona primarnog i sirovog benzina u blizini vodozahvata regionalnog vodovoda. Sadržaj benzola u ovim derivatima benzina je oko jedan odsto, što znači da je u jednom danu u zemlju iscurilo oko četiri tone benzola, koji je među najopasnijim hemikalijama jer je kancerogen, direktno penetrira u organizam preko kože i izaziva benzensku leukemiju. Sreća po stanovništvo je bila ta što je tih prolećnih dana duvao jak vetar i nosio dim na velike udaljenosti. U protivnom je moglo da dođe do gušenja stanovništva usled nedostatka kiseonika zbog njegovog velikog utroška pri sagorevanju naftnih derivata i razvoja velikih požara. Ovu taktiku su Amerikanci primenjivali i u džunglama Vijetnama, protiv trupa koje su im se suprotstavljale gerilskom borbom, a efekat su nazvali „vatrena oluja“.

[/restrict]