Od bregzita do egzita

Za „Pečat“ iz Londona Dejan Lukić

Orban u Budimpešti, Marin le Pen u Parizu, Vilders u Holandiji, bregzit u Britaniji – preveliki niz da bi bio samo incident političke istorije Kontinenta

Kada je Fojerbah objavljivao svoju tezu po kojoj su prilike u svetu takve da više nije pitanje da li menjati svet nego kako ga menjati, teško da je mogao da anticipira koliko će biti relevantan za Evropu 21. veka.
Posle pobede Donalda Trampa na američkim predsedničkim izborima i plebiscitarne odluke Britanaca na referendumu od 23. juna da Ujedinjeno Kraljevsto napusti EU ispostavlja se, takođe, da je odluku o odlasku lako doneti, a muka izvesti.

[restrict]

ZAPADNE VREDNOSTI U OPASNOSTI Kako dani protiču, posao razduživanja pokazuje da je „bregzit“ otvorio ne samo pitanje britanskog „biti ili ne biti“ u Uniji nego i sumnje u budućnost cele vladajuće liberalne dogme na Zapadu. Predsednik Saveta Evrope Donald Tusk prošle sedmice nije ni trepnuo kada je izjavio: „Zapadne vrednosti su u opasnosi“, uzvikuje Tusk, ma šta to praktično podrazumevalo, a prva, neposredna asocijacija je Marin le Pen u Parizu, Donald Tramp u Americi ili Viktor Orban u Mađarskoj.
Gotovo istovremeno Tusk alarmira da poslednji događaji na političkoj mapi sveta, posebno Evrope, pokazuju kako se zapadna demokratija „ispraznila od sadržaja“. Ben Rest, politički urednik „Bi-Bi-Sija“, napisaće ovim povodom (11. novembra): „Samo s jednim referendumom (Britanija) i jednim predsedničkim izborima (SAD) liberalna demokratija kakvu smo do danas poznavali ruši se sama sebi na glavu.“
U nastaloj situaciji tradicionalne političke formacije i njihove partije počele su da se sužavaju kao šagrinska koža u Balzakovoj priči, a indiferentnost i neverica u etablirane političke partije naslov su dnevnog reda.
Sinhrono, sumnja u neku bolju budućnost vidno je u porastu. U Londonu je pažljivo registrovana Orbanova izjava u Budimpešti po kojoj je pobeda Trampa „velika vest“, a velika je vest i zato što se, po njegovom sudu, u njoj „sagledava kraj liberalne demokratije“.
Na Temzi je Orbanova dijagnoza „uzeta u obzir“, pogotovo zbog njegove antiimigrantske politike, tako bliske britanskom raspoloženju, ali neprijatne briselskoj dogmi. Na proteklom evropskom samitu, predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker dočekao je Orbana na ulaznim vratima šaljivom opaskom: „Evo, dolazi diktator.“ Uz to ga je još pozdravio i pomalo neukusnom šalom – nacističkim pozdravom.
Orban u Budimpešti, Marin le Pen u Parizu, Vilders u Holandiji, bregzit u Britaniji – preveliki niz da bi bio samo incident političke istorije Kontinenta ili pak izuzetak. Jer, kada, povrh svega, Tusk kaže kako su „zapadne vrednosti u opasnosti“, to znači da je u opasnosti cela dogma – takozvana ljudska prava, građanske slobode, sloboda vere i govora, tržišna ekonomija (sa njenom privatnom komponentom), tolerancija, politički pluralizam – sve to zajedno ili kritičan deo toga…
Tusk se, pri tom, i ne trudi da kamuflira glavni povod ove kolektivne zebnje; drži da su svi kojima ne prija Sveti gral liberalne demokratije „srećni zbog britanskog bregzita“, što je odmah u Londonu protumačeno kao arogancija ovog Poljaka koji bi da, recimo, liberalnu demokratiju jedne Poljske pretpostavi i dozove pameti liberalnu demokratiju britanske Magna karte. Uz sve ovo, Tusk pojašnjava da „svi oni kojima ne prija liberalna demokratija Brisela polažu nade u Vladimira Putina i podržavaju Donalda Trampa“.

REVOLT GLOBALNE POTKLASE Kako bi se ovakav opis sinhronizovao sa raširenim iluzijama o Evropskoj uniji, pitanje je široko otvoreno za debatu i sve odgovore, naročito one koji se ne bi svideli ni Putinu ni Trampu. Realnost je, međutim, da su bregzit, Tramp i Putin izazvali priličan žamor u britanskim pabovima i briselskim bistroima, uz istovremeno „neku vrstu melanholije i zloslutnog predosećanja“ („Bi-Bi-Si“), pa je, ide dalje priča, došlo vreme, „posle perioda političke stabilnosti i ekonomskog zadovoljstva koji su karakterisale decenije liberalne demokratije za brigu i neizvesnost“…
Izvan Britanije (delimično i na Ostrvu) i dalje postoji „kritična masa“ onih koji se glasno pitaju kako je Britanija mogla da glasa za napuštanje Evropske unije, dok milioni Amerikanaca čvrsto veruju da posle Trampa sledi Le Penova u Parizu, Vilders u Holandiji ili neko još gori u drugim evropskim, za Ameriku interesantnim (NATO), prestonicama…
Za većinu Britanaca Tramp i egzit su dva lica iste medalje. I da je, konačno, „politika čula njihov glas“, pa joj ostaje da samo izvuče pouku.
U zanimljivoj knjizi Konektografija profesor Parag Kana nema uopšte dilemu da će ova godina biti zabeležena po revoltu globalne potklase! Taj revolt se, po njegovom mišljenju, već iskazao u formi bregzita i Trampove pobede. To je, kaže, pobeda koja je počela pokretom „Okupiraj Volstrit“ u Americi i sada preti da uzme najveći skalp.
Po jednoj analizi Vernona Bogdanora, političkog analitičara, profesora na londonskom Kings koledžu, na zapadnoj pozornici jasno se profilišu dva sveta – globalistička elita i potklasa na marginama bez uticaja na zbivanja… Ta podela se iskazuje u različitim formacijama i u različitim uslovima, u zemljama širom sveta, ali je već zajednički fenomen u Evropi i Americi. Nije više reč o tradicionalnoj podeli na levicu i desnicu nego o podeli između „nacionalnog populizma“ i onih koji predstavljaj „elitu“. Oni koji na Zapadu – pogotovo u kafkijanskom zamku Evropske unije – vide u Trampovoj pobedi „neprijatnu budućnost i uznemirujući fenomen“, tu pobedu tumače činjenicom da nas istorija modernog vremena opominje kako je lako potpaliti vatre nacionalističkih emocija. Odatle pa do Evrope tridesetih godina prošlog veka već je popločana staza. Profesor Bogdanor ocenjuje, zato, da je Trampov trijumf u Americi „najzabrinjavajući momenat u mom životu“ i u tom kontekstu spominje dolazak Adolfa Hitlera na vlast u Nemačkoj (1933). Ipak, naglašava da Trampa ne poredi sa Hitlerom ili fašizmom, mada je uznemiren „nekim analogijama“.

PROBLEM TRAMPOVE POBEDE Problem Trampove pobede je, ide dalje teza, što pokreće pitanje demokratije u delu političkih elita koje dokazuju da je taj trijumf upravo dokaz vitalnosti liberalne demokratije. U nekoliko londonskih komentara traži se oprez i analitička razboritost u odgovorima na „perfektno legitimne demokratske glasove Britanaca koji su mu poklonili glasove“. Radio „Bi-Bi-Si 4“, najslušanija stanica na Ostrvu, ima komentar: „Nažalost, odgovor mnogih liberala prema pojavi Trampa objašnjava izbore u Americi kao fenomen sui generis, a poruka je da demokratija ne uspeva uvek da se izrazi na najbolji način, pa zato narod ne glasa kako bismo mi hteli.“
Deficit zapadne demokratije, posebno njene liberalne varijante, uporno se iskazuje na mukama Britanije kako izaći iz Evropske unije posle većinske, perfektno demokratske odluke na referendumu od 23. juna. Sada je taj glas Britanaca na iskušenju, nakon odluke suda da samo Parlament (a ne vlada) ima pravo da aktivira klauzulu 50 Lisabonskog ugovora koja precizira proceduru izlaska jedne zemlje iz Unije. To, ujedno, znači da najviši izraz demokratije – narodni referendum – postaje talac Parlamenta. To, zatim, znači da vlada mora, posle glomaznih pregovora sa Briselom o budućnosti „vanbračnih odnosa“ nakon bregzita, da Parlamentu podnese na uvid šta je pregovarala sa briselskom birokratijom i da za taj papir dobije parlamentarni pristanak… Ovo, samo po sebi, omogućava dugu „igru demokratije“ koja Evropejcima u Parlamentu omogućava da manevrišu, sabotiraju i izigravaju referendumski nalog pod izgovorom da ih ne zadovoljava ovaj ili onaj član dogovora o novim odnosima sa EU.

PUNI BREGZIT Za „bregzitaše“ pak bregzit znači bregzit. Prevedeno to znači odlazak iz EU. I kvit! Ovo se u pravnom i političkom narativu obeležava kao „puni bregzit“. Puni bregzit podrazumeva i odlazak iz Zajedničkog evropskog tržišta budući da članstvo u njemu znači slobodno, nekontrolisano kretanje imigranata iz zemalja EU, što, sledstveno, znači da Britanija gubi suštinu njenog poimanja suvereniteta – kontrolu nad nacionalnim granicama. Napuštanje Zajedničkog tržišta znači, opet, da će se suverene odluke i zakoni donositi u Vestminsteru, a ne u Briselu i da će britanske milijarde za članstvo u toj zajednici ostati u britanskoj kući i da, pri tome, „mi nećemo izgubiti nijedan evro, jer je to, ionako, naš novac koji smo usipali u briselsku kasu“. Britanija je najveći kontributor u budžetu Unije.
Odlazak iz Zajedničkog tržišta pruža Britaniji priliku da ponovo dobije svoje mesto u Svetskoj trgovinskoj organizaciji umesto da bude samo jedna od 28 članica koje tamo predstavljaju Uniju.
Londonski „Dejli telegraf“ kaže da „evrokrate“ znaju šta znači puni bregzit, pa se „zubima i noktima“ bore da zadrže UK. „Dejli ekspres“ (21. novembar) piše da je u pitanju nešto daleko više od pukih ostrvskih milijardi u briselskoj kasi. Posle britanskog referenduma „briselijanci“ su „premrli od straha“ da će na izborima iduće godine Holanđani, Francuzi i Nemci krenuti istim putem.
Istraživanja javnog raspoloženja na Ostrvu sugerišu da za većinu državljana „bregzit znači bregzit“, a da na vladi ostaje da u međuvremenu dogovori najpovoljnije buduće odnose. Paralelno, predsednica vlade Tereza Mej pokrenula je proces pred Apelacionim sudom i traži da se poništi prethodna presuda po kojoj samo Parlamentu pripada pravo da aktivira član 50 Lisabonskog ugovora. Tako bi vladi pripala odluka da mimo Parlamenta pokrene brakorazvodnu parnicu koju je premijerka Mej najavila do kraja marta iduće godine.

[/restrict]