Njegov prijatelj Snouden

VRHOVI OVOGODIŠNJE SVETSKE FILMSKE PRODUKCIJE: Film „Snouden“

Piše Vladislav Panov

Oliver Stoun se prihvatanjem priče o Edvardu Snoudenu smestio među najhrabrije, a možda i najznačajnije holivudske autore. Jer, kada je Snouden izrekao ono što je planirano da ostane neizrečeno i što američki sistem i njegovi zakoni i zabranjuju da ikada bude izrečeno, Stounov angažman da sva ta neizrecivost i dalje obitava u izrecivosti i koliko-toliko bezbednoj javnosti, predstavlja bezobrazno hrabri korak u opusu čak i o tom pitanju prilično istaknutog sineaste kakav, uz sve njegove mane i kalkulantske izbore, on u suštini jeste

Teško je posumnjati da će ova godina u sumiranju svetske filmske produkcije proći bez pominjanja novog filma Olivera Stouna „Snouden“. Iako su brojni pobornici kvaliteta ovog filma (neki idu dotle da ga smatraju i najboljim delom slavnog režisera), pominjanje „Snoudena“ u kontekstu zapaženih filmskih ostvarenja po kojima će 2016. biti upamćena je daleko više zbog njegovog naslovnog junaka, odnosno kontroverzne teme koju je on kao „lavinu istine posle koje više ništa neće biti kao pre“ pokrenuo pre tri godine. Ako ima onih koji ne znaju, Edvard Snouden, inspiracija za svakojaka medijska osvrtanja na njega i ono što je učinio, jeste novi američki sajber-heroj, to jest, u njegovom slučaju, preciznije je ako se kaže da je zvezda broj jedan među odavačima državnih tajni. Njegov je herojski (izdajnički?) poduhvat doneo Amerikancima krvavo bolnu istinu o iluziji života u slobodnom društvu za koji se njihova vlast deklarativno tako srčano zalaže, uvek spremna da u odbrani te „slobodarske vrednosti“ bombarduje sve za koje smatra da nisu dovoljno „slobodni“. Snouden je kao „čovek iznutra“, neko vreme bio je važan šraf u obaveštajnom kompleksu, obelodanio šta zaista američka vlast čini svojim građanima. Otkrio je Amerikancima i svetu, sve sa neoborivim dokaznim materijalima, da američka vlast (CIA, „En-Es-Ej“, službe iz vrha ovog obaveštajnog lanca, a za koje je kao kompjuterski tehničar radio nekoliko godina) špijunira svoje podanike i to tako sveobuhvatno da se praktično može reći da su u prikupljanju meta-podataka („sve o svakome“) žrtve svi građani, sva njihova elektronska komunikacija i prepiska. Neverovatno je da je Snoudenovo otkriće, sasvim verodostojno inače, pokazalo da su u periodu od kada se tzv. teroristička opasnost nadvila nad idiličnim američkim slobodarskim sistemom, od čuvenog ataka na njih 11. septembra 2001. godine, kao odbrambena reakcija sistema, praktično ukinuta sva demokratska prava, a privatnost potpuno ignorisana i da je pri tom samo američko društvo bilo meta domaćih špijunskih službi i to u dvostruko većem iznosu nego što je u ovom periodu špijunirana večita babaroga za Amerikance i uvek neprijatelj broj jedan – Rusija! Snouden je, uzgred, višedecenijsku robiju na koju bi sigurno, kao veleizdajnik, bio osuđen za sada izbegao upravo bekstvom u Rusiju!

[restrict]

Najveća afera, mit i zavera Dakle, to je priča iz života, a ona filmska, za koju se posle kategoričkog odbijanja da se bavi bilo čime što ima veze sa Snoudenom, iskusni Oliver Stoun ipak odlučio je obezbeđena i štivom dve knjige koje su se u međuvremenu istakle u doturanju javnosti Snoudenove priče. I sam je učestvovao u konačnom oblikovanju scenarija koji je, doduše, ostao u ramu svega na ovu temu već viđenog i na ekranu ispričanog kada se Snoudenovom „veleizdajom“ pozabavio dugometražni dokumentarac „Sitizenfor“, koji je tokom prošle godine uspeo da u kategoriji dokumentarnih ostvarenja osvoji Oskara, „Emi“ i priznanje BAFTA, kao i još tridesetak drugih nagrada širom sveta. Nije, dakle, Stounov pristup, a što je njegov autorski pečat tokom čitave karijere, ovde bio uobičajeno inspirativan i drugačiji. To može da ga košta nagrada ili nominacija koje bi inače po svemu viđenom u filmu „Snouden“ mogao i morao da dobije. Stounov film zapravo prilično liči na pomenuti „Sitizenfor“ u kome se evocirao hronološki sled stvari u aferi Snouden, sa fokusom priče iz hotelske sobe u Hongkongu iz koje su preko Snoudenovih dokumenata i svedočenja na videlo izašle sve špijunske gadosti američkih osionih špijunskih službi i sistema. Oliver Stoun je uz nekoliko njemu svojstvenih manevara u razlamanju hronologije priče i same njene dramaturgije publici gotovo u klasičnom dokumentarnom stilu opisao tok i dosadašnji sled posledica koje su proizvele Snoudenove šokantne tvrdnje o špijunskoj zloupotrebi američke vlasti. Time je zapravo ostao dosledan najpre samom sebi pošto se, kao i u skoro celokupnom svom opusu, pozabavio američkim društvenim i političkim  mitovima, rak-ranama, aferama i tajnama na kojima tako uspešno žive zajednice okupljene oko svakojakih teorija zavere. Ova je, doduše, najveća i afera i tajna i mit i zavera. Stoun je na svoj holivudsko-lakonski i za učestvovanje u priči pitkim pristupom, dopadljivim za svaki mentalni sklop i njemu shodne potrebe, odnosno mogućnosti razumevanja makar uzroka i posledica, ponudio novu dozu Snoudena baš u momentu kada se u svetu izvan filmske kamere, u takozvanoj stvarnosti aktuelnog američkog društva, dešavaju novi obrti i pomeranja u vrhu vladajućih struktura čiji su nalozi pretvorili Ameriku i svet u malo špijunsko selo. Niko pre Snoudena nije iz samog srca te zavereničke siledžijske birokratije otkrio veće tajne i šokantnije razorio iluziju o slobodnom svetu. I dok on, ironično, ono malo slobode što mu je ostalo može da konzumira jedino , iz američke perspektive i višedecenijske tirade, u „najneslobodnijem društvu na svetu“, Rusiji, Oliver Stoun pokušava da otvori ponovo istu Pandorinu kutiju sa Snoudenovim imenom na njoj i da nanovo potencira značaj ove priče zahvaljujući kojoj je zapadna civilizacija došla na prilično neprijatnu i sasvim neizvesnu raskrsnicu.

Komentator teških momenata Oliver Stoun je zapravo jedini autor iz „velikog Holivuda“ koji je uopšte mogao da stane iza ovakvog filma. U Holivudu odavno ne postoji kritički film socijalno-politički angažovan i, kako to umetnosti dolikuje, provokativno komentarišući. Iako, zanimljivo, uopšte nije u tom kontekstu priznat i cenjen, Stoun je tokom svoje karijere radio isključivo kao komentator teških momenata u istoriji svoje zemlje i pogrešnih, kompromitujućih i poraznih odluka njene vlasti. On je kao niko pre njega otkrio pravo lice američke politike prema južnoameričkim državama, snimio je dokumentarce o Kastru i Čavezu (i to nazvavši ovaj potonji dokumentarac „Moj prijatelj Hugo“!), u svojevrsnoj i nagrađivanoj trilogiji žestoko je osudio vijetnamski rat u kome je i učestvovao, pokazao pravo lice pohlepe bankarske „elite“ u svoja dva filma o Volstritu, na do sada najsveobuhvatniji i najkontroverzniji način je dao doprinos rasvetljavanju Niksonove karijere, ali i ubistva Džona Kenedija, bavio se kultom oružja, droge i serijskim ubicama, Džordžom Bušom, kao i novim svetskim poretkom iniciranim upravo od strane američkih sila iza scene i svim drugim važnim temama smeštenim u deset epizoda televizijske dokumentarne serije „Neizrečena istorija Sjedinjenih Država“, koja takođe na vrlo ozbiljan način štrči u njegovoj filmografiji. Ovaj je naslov, naime, izuzetno prikladan i za opis minulih i tekućih zbivanja oko Snoudena. Kada je Snouden izrekao ono što je planirano da bude neizrečeno i što američki sistem i njegovi zakoni i zabranjuju da ikada bude izrečeno, Stounov angažman da sva ta neizrecivost i dalje obitava u izrecivosti i koliko-toliko bezbednoj javnosti, predstavlja bezobrazno hrabri korak u opusu čak i o tom pitanju prilično istaknutog sineaste. Time je makar za korak dobacio dalje od uobičajenih holivudskih tržišnih principa (film mu se žestoko bori da makar povrati uloženih 40 miliona dolara) i konačno postavio fokus u sadržaj, a ne njegovo pakovanje, u priču, a ne zarađivanje na njoj.

Otuda, kada se sve sabere, i nije bilo bolje ličnosti za Snoudenovo celuloidno ovekovečenje. Oliver Stoun je možda najneosnovanije ime među najvećim američkim sineastima, možda mu je talenat precenjen, a učinak nezasluženo veliki (sve ovo ističu njegovi protivnici), ali ovaj trostruki oskarovac zna kako se pričaju važne, teške i velike priče. Snoudenova je upravo takva, zapravo i veća od svega toga, može biti i od samog života. Od toga kako će dalje biti tretirana od vlasti koju je raskrinkala zavisiće, nažalost, ne samo domaća, američka, već i sudbina čitavog sveta. I ako je ikada film bio u poziciji da ne baš zaista menja svet, ali da bar pokuša da utiče da se neki njegovi razvaljeni stubovi makar malo saniraju, onda se to upravo dešava sa „Snoudenom“ Olivera Stouna. Ni Stoun, a ni neki njegov holivudski kolega, nije imao prilike da bilo kada u prošlosti bude u ovakvoj poziciji.    

[/restrict]