Aleksandra Ninković Tašić – Oduzmite mu svetosavlje, oduzeli ste mu snagu

Razgovarao Vladimir Dimitrijević

Kako je idvorski pastir postao naučnik kome je NASA posvetila jednu od dve počasne sobe. Druga je posvećena Galileju

Laboratorija za fiziku na Univerzitetu „Kolumbija“ dobila je ime po našem fizičaru Mihajlu Pupinu. Sjedinjene Države dodeljuju prestižnu medalju za nauku sa Pupinovim imenom. Kad se uđe u zgradu NASA, postoje dve počasne sobe – jedna posvećena Galileju, druga Pupinu. Amerika je po njemu nazvala krater na mesecu i jednu malu planetu. Kako se desilo da Srbin koji je izazivao divljenje najviđenijih Amerikanaca svog i potonjih vremena, te kome je borba za pravo, pravdu i slobodu Srbije bila imperativ, nema svoj spomenik u Beogradu? Ko je zapravo bio taj jednostavni čovek koji se bez znanja engleskog jezika i bez novca ukrcao na palubu broda „Vestfalija“, da bi u Americi kao čuveni profesor na „Kolumbiji“ stekao slavu, ostavivši neizbrisiv trag u institucijama nauke, od kojih se NASA ili Njujorška akademija nauka nalaze na početku duge liste? O ovim pitanjima, te njegovom dobrotvorstvu, odnosu s Teslom i vladikom Nikolajem razgovaramo sa Aleksandrom Ninković Tašić, predsednicom Obrazovno-istraživačkog centra „Mihajlo Pupin“ iz Beograda, autorkom nedavno zatvorenih izložbi „Pupin od fizičke do duhovne realnosti“ i „Tesla i Pupin na istom putu“ u Istorijskom muzeju Srbije koje je posetilo preko sto hiljada ljudi.

[restrict]

Ko je bio čovek slavan u SAD, a lišen spomenika u Beogradu, kome su se, kako reče naš predratni konzul u Americi Radoje Janković, najugledniji Amerikanci klanjali kao idolu?

„Ja sam bio govedar u Banatu“, govorio je Pupin, „pa sam uzet od svojih goveda da javljam ljudima dela Gospodnja u prirodi.“ Ovaj prostodušni genije bio je jedini čovek u istoriji nauke koji je sve što je časnim naučnim radom stekao – ostavio svom narodu. Kada kreće kao poznati naučnik i profesor, predsednik i osnivač naučnih udruženja na Parisku mirovnu konferenciju, on u zahtevu za pasoš, i pored bogatstva i mnogih titula, piše zemljoradnik. Ko tog jednostavnog čoveka ne upozna, ko ne pogleda očima idvorskog pastira i ne pomisli kako se kao mladić popeo u košulji, bez znanja engleskog jezika i bez novca, na palubu broda „Vestfalija“, pa je, misleći na Božju milost i nepismenu majku, grlio brodski dimnjak, taj ne može razumeti snagu neverovatnih doprinosa Mihajla Pupina.

Govoreći o Pupinu i Tesli, naglašavate da je kod obojice postojao kult majke. Otkuda to ako smo mi bili tzv. „patrijarhalno društvo“?

Zar Pupin i Tesla nisu dokaz da je kult majke u nas bio mnogo razvijeniji nego što se misli? Narasle su, u srcima svojih sinova, Olimpijada Pupin, rođena Aleksić i Đuka Tesla, rođena Mandić, do čudesnog primera vrline, časti i mudrosti. Može li ijedno dete moderne civilizacije koja postoji zahvaljujući doprinosima Tesle i Pupina moći da razume da je na svom imanju u Norfolku, čuveni profesor „Kolumbija“ univerziteta i slavan čovek govoreći o svojoj majci Olimpijadi pred poznatim naučnicima i industrijalcima uvek ustajao, jer, kako je isticao, o majci sedeći ne može da priča.

Ili, da li možemo danas poverovati da je Tesla naglašavao kako je njegova majka veći izumitelj od njega. I kada čitamo Teslinu autobiografiju, čini nam se da je sve što ga je učinilo velikim nasledio od svoje majke: „Ona je zaista bila velika žena, retke umešnosti, hrabrosti i moralne snage, koja se hrabro suprotstavljala životnim nevoljama… Moja majka je bila prvorazredni izumitelj i verujem da bi mnogo postigla da nije bila tako daleko od modernog života i njegovih mnogostrukih mogućnosti. Izumela je i konstruisala svakojake naprave i alatke, tkala je najlepše šare od vune koju je sama prela. Čak je sejala semenje, uzgajala biljke i sama razdvajala njihova vlakna. Neumorno je radila od rane zore do kasno u noć i bezmalo sva odeća i pokućstvo u kući bili su delo njenih ruku. I posle šezdesete, prsti su joj bili još toliko spretni da je mogla ono što očima vidi, rukama da stvori.“

A Pupin je svaku mudrost na koju se oslanjao pripisivao rečima nepismene matere. Tako su u vreme njegovog života mnogo puta citirane njene reči: „Dete moje, ako želiš da pođeš u svet o kome si toliko slušao na našim poselima, moraš imati još jedan par očiju – oči za čitanje i pisanje. U svetu ima mnogo čega o čemu ne možeš saznati ako ne umeš da čitaš i pišeš. Znanje, to su zlatne lestvice preko kojih se ide u nebesa; znanje je svetlost koja osvetljava naš put kroz život i vodi nas u život budućnosti pun večne slave.“

Sakupili ste preko 15 hiljada dokumenata o Pupinu, pre svega iz SAD. Šta smo novo saznali na osnovu građe koja nam je postala dostupna?

Saznali smo da je od briljantnog uma veće bilo Pupinovo srce. Ostavio je neizbrisiv trag u institucijama nauke, od kojih su NASA ili Njujorška akademija nauka samo na početku duge liste. Ugledali smo profesora kome je cilj bio da pravi ljude bolje od sebe. Bez naučne sujete upisuje na spisku svojih učenika mnoge nobelovce, velikane fizike. Ali uz nauku koja otvara polje telekomunikacija i elektronike, najveći, nemerljiv doprinos velikog čoveka bila je borba za pravo, pravdu i slobodu Srbije. To šta je bio spreman da rizikuje tokom višedecenijske borbe, kako su novac, ugled i čast bili velike Pupinove alatke da pomogne svom narodu u teškim vremenima najpotresniji je deo dokumentacije.

Mihajlo Pupin je jedan od najvećih dobrotvora u istoriji ovog naroda. Recite nam nešto o njegovom, uistinu nemanjićkom dobrotvorstvu.   

I u obimnom osvrtu mi ne možemo istaći ni okvir dobrih dela Mihajla Pupina. Tri fondacije su početak priče. Godine 1914. Pupin je uputio pismo Srpskoj kraljevskoj akademiji kojim osniva fond pod imenom „Fond Pijade Aleksić Pupin“. Ovim fondom želeo je da izrazi „blagodarnost materi koja ga je pod teretom teških žrtava uputila iz seoske škole u višu varošku školu, mada sama u svom detinjstvu nije videla ni seosku školu, niti je ikad imala prilike da izuči veštinu pisanja i knjige. Ja sam uveren da danas ima veliki broj takvih srpskih matera u novooslobođenim krajevima, pa zato rado otkidam od mojih usta da njima malo olakšam teret školovanja njihovih sinova“. Uz jedno ime stoji više od 20.000 školskih stipendija. Godine 1928. pismom koje upućuje Ministarstvu poljoprivrede i voda Kraljevine SHS osniva zadužbinu pod imenom „Fond Mihajla Pupina“, zaduženu za privredna ulaganja.

A 1932. šalje pismo ministru prosvete u kome moli da mu se odobri osnivanje „Zadužbine Mihajla Pupina pri Narodnom istorijsko-umetničkom muzeju u Beogradu“. Kroz njega nam čuva dela Uroša Predića, Paje Jovanovića, Konstantina Danila i drugih, štampa moćne monografije o srpskim manastirima, organizuje Kolo srpskih sestara, kao i Srpsko društvo za pomoć deci koja su ostala ratni siročići. I na ove darove nižemo ih još više od 1.000 – pomagao je umetnike, naučnike, gimnazije, univerzitet, Narodni muzej, našu crkvu, mnoga društva, organizacije, rodni Idvor.

Jedna od lažnih verzija istorijskih istina tiče se i odnosa dva najveća srpska naučnika, Tesle i Pupina. Navodno, Tesla se naljutio jer je Pupin na sudu svedočio u korist Markonija. Demistifikovali ste tu laž. Kako?

Mihajlo Pupin je svom prijatelju Lazaru Žarkoviću govorio: „Ne bismo ni Nikola Tesla ni ja postigli ništa u životu da nismo kao deca bili zagledani u prostrano i večno zvezdano nebo nad nama.“ Toliko je stvari koje ih spajaju da mi je ovu priču još teže da počnem od one o Pupinovim nebrojenim dobročinstvima. Da li danas znamo da je na Pupinov poziv Nikola Tesla dolazio na „Kolumbiju“ kako bi inspirisao njegove učenike, da su i Pupin i Tesla plakali dok su slušali guslara u Americi, da li smo se zagledali u štampu iz vremena njihovog života, koja ih je spajala u želji da spasu svet od ratova, da su jeli slatko od pomorandžine kore prilikom poslednjeg susreta, dva dana pred Pupinovu smrt? Ovo je samo deo susreta dva velika genija, koja su delila strast prema umetnosti, čitala iste narodne pesme, a često iste ljude nazivala bliskim prijateljima. Uz mnoge podatke priča o sukobu se topi, a narasta ona o slozi i poštovanju. I pre bilo kog drugog dokaza pogledajte Pupinove iskaze na suđenju, reči njegovog svedočenja koje su ostale u zapisniku, gde Pupin kaže da je „Nikola Tesla pravi izumitelj bežičnog sistema i ovaj svoj izum je ostavio besplatno na korišćenje čitavom čovečanstvu“.

Često iznosite činjenicu da je Pupinova knjiga „Sa pašnjaka do naučenjaka“ kod nas, za vreme komunizma, prevođena krivotvoreno, bez nasušno važnog poglavlja o Svetom Savi, Pupinovom večnom nadahnuću. Pupin je posle rata u Jugoslaviji bio „nevidljiv“ – između ostalog, i zbog svoje duboke religioznosti. Kakav je bio duhovni život ovog velikog prijatelja vladike Nikolaja?

Vladika Nikolaj i Pupin bejahu dva prijatelja, saborca čije je dejstvo za dobrobit ovog naroda nemerljivo, kao što su nemerljivi i Pupinovi darovi. Posle Pupinove smrti vladika Nikolaj ističe da je upoznao mnoge velike ljude, ali jednu stenu, jednu gromadu koja se zvala Mihajlo Pupin.

Oduzeti Pupinu svetosavlje isto je što i oduzeti mu snagu. To su učinili mali ljudi kojima su lični interesi bili veći od interesa celog jednog naroda. Tu je prvo udareno – na Pupinovu delatnu veru, zatim na srpstvo, a onda je prepuštano zaboravu čitavo nasleđe i naučno i ljudsko, piše Pupin u svojoj autobiografiji: „Vera moje majke naučila ju je kako da shvati dušu nauke, i zato sam oduvek verovao da nas nauka može naučiti kako da shvatimo dušu njene vere.“

Pupin je nesumnjivo bio genijalan čovek, veliki rodoljub i ne manji dobrotvor. Kako posetioci u Srbiji reaguju kad na vašim izložbama i predavanjima sretnu svog srodnika?

Potresenost, ponos i radost i tuga što smo imali takvog čoveka i što smo ga izgubili. Ali to nije ništa drugo nego dokaz da se živa vera i moralna snaga ne mogu ubiti već samo uspavati i mogu predstavljati najbolji putokaz i u 21. veku.               

[/restrict]