ALEKSANDAR NIKITOVIĆ (1967–2016) – PRIJATELJI NIKAD NE ODLAZE

Moj prijatelj Aleksandar Nikitović je bio poseban i dragocen čovek. Utkan je bio i u nastanak „Pečata“ i u osnivanje Nagrade „Pečat vremena“ zajedno sa utemeljivačem tog priznanja našim zajedničkim prijateljem Nenadom Popovićem. Bio je dragocen saradnik „Pečata“, pa i više od toga

Kada odu bliski prijatelji, uz osećanje konačnog gubitka i bolno suočavanje sa prazninom koja ostane, često postanemo svesni i jednog dragocenog prostora sačinjenog od gustog tkanja živih uspomena i sećanja na vreme provedeno u druženju i razgovorima, uzajamnom podsticanju ili ukoravanju, radovanju i tugovanjima. Verujem da je upravo taj prostor ono na šta ljudi misle kada kažu da je neko „i dalje živ i prisutan“. Nema tu patetike, jer kako da nije živ onaj sa kim ćete – dozivajući ga u sećanje i nanovo proživljavajući vreme koje je prošlo – uvek moći da razgovarate, da čujete njegovo mišljenje, savet, opomenu…
Moj prijatelj Aleksandar Nikitović je umro. Sada kada ga više nema, on je u mom živom sećanju toliko prisutan, da ću uvek nepogrešivo znati kada i u kojoj prilici bi mi rekao ono svoje meni tako drago: „A, ne Vučela, nije, čekaj da ti objasnim…“, ili „Vidi, Vučela, to ti je prije svega…“ I uvek kada budem jasno i živo čuo i razumeo da mi on tako govori, opominjuće ili prosvetljujuće, šaleći se ili upozoravajući me, znaću da sam u onom pomenutom dragocenom prostoru u kojem prijatelji ne odlaze i ne ostavljaju nas, već samo ostaju da nam društvo prave na drugačiji, pomalo bdijući i svevideći, način. I da je opraštanje sa njima samo uslovno, već i zbog toga što će njihovo prisustvo trajati dok mi sami živimo i trajemo.
Moj prijatelj Aleksandar Nikitović je bio poseban i dragocen čovek. Utkan je bio i u nastanak „Pečata“ i u osnivanje nagrade „Pečat vremena“ zajedno sa utemeljivačem tog priznanja našim zajedničkim prijateljem Nenadom Popovićem. Bio je dragocen saradnik „Pečata“, pa i više od toga. Bio je i doktor filozofskih nauka i dugogodišnji najbliži saradnik Vojislava Koštunice…
Kao i većinu ljudi čiji je život bio vezan za javno delovanje, pratili su ga mitovi, intrige, izmišljene glasine pa i verodostojne priče. Ali kao jedan od retkih posebnih ljudi koji su živeli u centru javne pažnje, on je svojim biografima izmicao, ostajao nepoznat čak i onda kada su oni bivali detaljni i dobronamerni, a pogotovo je izmicao onima koji nisu bili ni jedno ni drugo.
Možda je dobro što je to tako i možda je moj prijatelj i sam tako želeo – da ostane nejasan i zatvoren, da ode ostavljajući nepoznanice i u tom javnom polju izvesnost – da ga nisu poznavali i da o njemu malo toga mogu pouzdano reći.
Šta bih ja mogao sasvim pouzdano reći? Bez ustezanja ću potvrditi da je moj dokazano odani prijatelj bio tradicionalista, konzervativac, pobožan, iskreno religiozan, veoma postojan i bezmalo tvrdoglav. Pojam dužnosti je pored slobode zauzimao centralno mesto u njegovom načinu delovanja i mišljenja. Često sam mu samo napola u šali govorio da je reakcionar i to mu nije smetalo. Bio je vatreni rodoljub i strastveni rusofil, bio je posvećeni otac, odani suprug.
O njemu, naravno, ponešto govore i njegova duhovna i intelektualna interesovanja. Toliko su ona poznata da se o njima čak i na internetu može ponešto saznati. Bio je, naime, prema svom intelektualnom usmerenju filozof, a istraživački okrenut tradicionalizmu, modernoj subjektivnosti i nacionalnom identitetu, takođe i istoriji filozofije i političkoj filozofiji. I to je svakako odredilo njegov politički i društveni angažman. Čini mi se suvišnim, ali moram reći bio je višestruko darovit. Pisao je brzo i jasno, sigurnom rečenicom i promišljeno. Delovao je sa punom koncentracijom i bio u javnom životu bez izuzetka principijelan a istovremeno brižan prijatelj. U svakom pogledu moralan čovek.
O mom prijatelju Aleksandru Nikitoviću rečito govori i jedna rečenica koju je naš evroatlantski opredeljen nedeljnik pre nepunih devet godina objavio umesto zaključka u opisivanju njegove uloge u februarskim protestima 2008, te mitingu „Kosovo je Srbija“. Ta rečenica je, poput presude bez mogućnosti žalbe, poručila: „Amerikanci mu to nikada neće oprostiti.“ I nisu. Dobro poznajući mog prijatelja, čujem ga kako sluteći moju brzu i drsku repliku na ovu konstataciju, a znajući šta obojica zaista mislimo, u onom pomenutom dragocenom prostoru našeg druženja, baš kao i nekada i sada kaže: „Neka, Vučela, znamo…“! I te njegove reči svedoče o njegovoj bespogovornoj odanosti svojoj veri i mestu koje u njoj ima praštanje. Praštaj, dragi moj prijatelju!
Svedoče i kažu da su Nikitine poslednje reči bile: Amin.

 

 

 

 

Ponovo štampamo tekst koji je „Pečat“ objavio 4. jula 2014. godine, u broju 325. Bilo je to autorovo izlaganje na Međunarodnoj naučnoj konferenciji „Ruski nekropolj u Beogradu“, održanoj u Beogradu neposredno uoči izlaska pomenutog broja našeg lista

Rusija i obnova srpske države

Piše Aleksandar Nikitović

Mi ne možemo razumeti današnji odnos velikih sila prema Srbiji ako ne znamo na koji način su se one odnosile prema našoj zemlji u bližoj i daljoj prošlosti. Posebno je važno pitanje na koji način su velike sile gledale na porobljenu Srbiju jer to mnogo govori o njihovim dugoročnim planovima na ovom geostrateški izuzetno važnom prostoru

Danas je samorazumljivo postojanje srpske države. Ako ne na isti način, a ono u izvesnom smislu, bilo je vekovima samorazumljivo postojanje turske države na srpskom prostoru. Mi teško možemo da pojmimo na koji način su Srbi za vreme turskog ropstva razumevali ili sanjali slobodu i čemu su se nadali kroz tolike vekove. Ali činjenica da je narod sačuvao svoju veru i time nacionalni identitet govori da je sve vreme, u većoj ili manjoj meri, postojala ideja o vaskrsu srpske države i njene stare slave. Prvi srpski ustanak se može posmatrati na razne načine, ali on najpre ima gotovo mitski značaj. Sećanje na srpsko carstvo i slobodu koju je ono nosilo bilo je rukovodeće načelo za vožda Karađorđa i njegovu oslobodilačku vojsku. I zaista, poput velikih biblijskih priča, Karađorđe, petsto godina nakon što je Lazar položio svoju svetu glavu, podiže mač na tuđince koji su se već potpuno odomaćili na srpskoj zemlji.
Šta je značilo posle tolikog vremena, kada po zakonima prirode iščezava i zamire svako sećanje na slavu nekadašnje države, podići protiv nedodirljivog turskog sultana vojsku i krenuti u obnovu srpske države? Odnosno šta je Karađorđe osećao 1804. godine na Sretenje, kada je poveo vojsku u nezamisliv podvig obnove srpske države? Šta, ako ne samosvest o neugasivoj ideji hrišćanske srpske države?

IZIGRANA NADA U AUSTRIJU Trezvenost i racionalnost su preko potrebni nauci kako bi nepristrasno sakupila što više podataka o Karađorđu i Srpskom ustanku. Ali ovaj neophodni pristup istovremeno se kosi s jednom dubljom potrebom da se istinski razume podvig obnavljanja srpske države. To znači da nam je, naravno, potreban naučni pristup kao jedna vrsta propedeutike, kao neophodan osnov, nakon čega sledi poimanje vlastitog naroda, njegovog bića, njegove vere, države i slobode. Razumevanje vlastitog nacionalnog bića nikada ne može da bude nepristrasno jer se pristrasnost i sopstvo nikada do kraja ne mogu razlučiti. Nauka nam služi da utvrdimo tačne činjenice, ali nikada ne smemo prevideti da je istina mnogo važnija i dublja od neposredne tačnosti. Zato se uvek moramo kretati u krugu tačnih činjenica, a odatle stići do istine dug je i težak put.
Nema sumnje da mi danas nedovoljno poznajemo istoriju srpskog naroda i nedovoljno razmišljamo o njoj. Vreme ropstva pod Turcima gotovo da potpuno izmiče našoj pažnji i postoji sve veća spremnost na jedno kolektivno samozaboravljanje vlastite prošlosti. Mi ne možemo razumeti današnji odnos velikih sila prema Srbiji ako ne znamo na koji način su se one odnosile prema našoj zemlji u bližoj i daljoj prošlosti. Posebno je važno pitanje na koji način su velike sile gledale na porobljenu Srbiju jer to mnogo govori o njihovim dugoročnim planovima na ovom geostrateški izuzetno važnom prostoru.
Za nas je suštinski značajno da se podsetimo i razumemo da je ceo 18. vek prošao u neprestanoj borbi Austrije i Turske za nadmoć nad srpskim zemljama. Turski cilj je bio da sačuva pod svojom vlašću srpski prostor, dok je Austrija zacrtala da preuzme primat od Turske. Zapravo, u oba ova moguća raspleta nije bilo mesta za obnovu srpske države. Ali pošto je Austrija u svojim planovima tek trebalo da zadobije Srbiju i Bosnu, njihova agitacija tokom 18. veka bila je smišljeno prilagođena očekivanjima mnogih Srba. Osim toga, Austrija je ipak predstavljala hrišćansku državu, za razliku od turskog Osmanlijskog carstva. Austrijskim planovima išla je naruku bezobzirna surovost koju su Turci počeli da pokazuju prema Srbima, posebno od polovine 18. veka. Nema sumnje i da je nepodnošljivi turski teror bio ključni razlog koji je opredelio Karađorđa da napusti Beogradski pašaluk 1786. godine i da se preseli u Srem. Mržnja koja se širila Beogradskim pašalukom prema Turcima zbog njihove okrutnosti išla je naruku Austriji. Brojni su primeri u tom periodu da Srbi pomažu austrijskim agitatorima da uđu u Beogradski pašaluk, što najviše svedoči o okretanju narodnih nadanja prema Austriji.
Ovakav razvoj događaja vodio je i do uspostavljanja kontakata između srpskih narodnih prvaka i austrijskog dvora. Jedna srpska delegacija posetila je 1787. godine cara Josifa. U svojoj istoriji Milovan Vidaković ističe da je Josif lepo primio srpsku delegaciju, koja je istakla spremnost srpskog naroda da se na carev poziv stavi pod njegovu zaštitu i da to žele svi, samo da se oslobode turskog nasilja. Prirodni oprez srpske delegacije nalagao je da se od cara Josifa zatraže potrebne garancije ukoliko se izgubi rat od Turske. Zato su Srbi u slučaju poraza zatražili od cara sledeće garancije: 1. Da Porta narodu srpskom oprosti što je ratovao uz Austriju protiv Turske ne sveteći se nikome; 2. Da Turci neće ubuduće tiranski postupati sa narodom, ni mučiti ga, ni globiti; 3. Da sultan odobri narodu da sam iz svoje sredine bira oborknezove, koji će sami određeni danak kupiti i preko vezira sultanu predavati.
Po Vidakovićevim rečima, car Josif je Srbima poručio da oni ništa ne brinu, nego da se na njega oslone i da će uskoro srpskom narodu na sve njegove zahteve „zaveštati i pismeno im od sebe poslati“. Šta je u suštini značio Josifov odgovor, najbolje se moglo videti krajem iste godine kada je, 15. novembra 1787, postignut pismeni dogovor srpske i austrijske strane. Po tom dogovoru, trebalo je Srbi da otvore kapije beogradske tvrđave austrijskoj vojsci i da joj tako omoguće zauzimanje Beograda. Srbi su otvorili kapije (21. novembra 1787), ali se austrijska vojska nije pojavila na Su-kapiji, iako su bili krenuli iz Zemuna. Usledila je surova osveta Turske nad Srbima.
Šta nam ovo govori o stavu Austrije prema porobljenoj Srbiji? Austrija je primetila da od polovine 18. veka opada moć Turske u srpskim zemljama. Njen jedini interes je bio da potisne Tursku i da ona zavlada srpskim zemljama. Naravno, najbolje bi bilo ovaj interes ostvariti prolivanjem srpske krvi. Kada je Austrija objavila rat Turskoj 1788. godine, cela Srbija se digla na Turke za račun Beča. Tadašnji bački episkop Jovan Jovanović slao je poslanice po svoj Srbiji i pozivao narod da jednodušno ustane na Turke i da bude veran Nemcima. Srbi su za Austriju od 1788. do 1790. godine od Turaka uzeli Beograd, Smederevo, Požarevac, Jagodinu, Ćupriju, Paraćin, Kruševac, Kragujevac, Rudnik, Valjevo, Požegu, Čačak i Šabac.
Međutim, zbog činjenice da je i Rusija objavila rat Turskoj, ostale zapadne sile su, predvođene Engleskom i Pruskom, potpuno stale na stranu Turske kako bi sprečile proširenje ruskog uticaja. Dok je Austrija računala na zauzimanje Srbije i Bosne i zato bila spremna na savez sa Rusijom protiv Turske, dotle su ostale zapadne sile svesrdno podržavale Tursku protiv bilo kakvog širenja ruskog uticaja. Takav rasplet događaja doveo je do mira 1791. godine, koji je vraćao poredak stvari na onaj od pre izbijanja rata. Turska se ponovo vraća i vojno zaposeda Srbiju. Ovaj strahovit poraz Srbije, pošto su prethodno mačem oslobodili zemlju od Turaka, ostavio je u narodu dubok i neizbrisiv trag da ih je Austrija teško izigrala.
Možda je na najbolji način narodno raspoloženje prema Nemcima, odnosno prema austrijskom caru, predstavio valjevski knez Aleksa Nenadović, napisavši sledeće reči: „Istina je da sam se zakleo (austrijskom) caru da ću mu biti veran i vojevati protiv Turčina za slobodu moje otadžbine, i poznato vam je da ja moje zakletve ne prestupam niti cara izneveravam i ostavljam, no car ostavlja mene i sav narod srpski kao njegovi stari što su naše pradede ostavljali… No ću ići od manastira do manastira i kazivati svakom kaluđeru i popu da u svakom manastiru zapišu da više nikad, ko je Srbin, Nemcu ne veruje.“

PODRŠKA RUSIJE Posle zaključenja mira 1791. godine pa do izbijanja Prvog ustanka 1804. nekoliko izuzetno značajnih procesa odvijalo se u Srbiji. Najpre, kao što je već rečeno, u narodu je prevladalo uverenje da su Nemci, kako je narod zvao Austrijsku monarhiju, nepouzdani i da treba dići ruke od nadanja u njihovu pomoć za oslobođenje od Turaka. Zatim, među samim Turcima otpočeli su strahoviti sukobi, naročito posle odluke Porte da se zabranjuje povratak janjičarima u Beogradski pašaluk. Brojni sukobi, previranja i neposredno odstupništvo celih krajeva od Porte pokazali su znake opadanja moći i rastrojstva Turske imperije na Balkanu. I naposletku, posebno od 1800. godine, sve su vidljiviji i jači znaci prisustva Rusije u srpskim zemljama, što se neposredno počelo pokazivati kao buđenje narodnog nadanja u pomoć Rusije za oslobođenje od Turske.
Brojni su primeri da se među samim Srbima sve više počinje govoriti o neminovnosti oslobođenja od turskog ropstva, jer se bezakonje i nasilje janjičara i dahija više nisu mogli podnositi. A pomoć za oslobođenje sada se jasno videla u podršci Rusije. Kada pogledamo pismo Svetog Petra Cetinjskog dečanskom igumanu Hadži Danilu Paštroviću, razaznajemo ideju koja je rukovodila crnogorskog vladiku. Naime, u pismu on kaže: „Imamo nameru mi Crnogorci i Srbi s beogradske strane skočiti na oružje protivu naših neprijatelja Turaka, ako možemo i vas da izbavimo… i nadamo se da će i slavna Rusija pomoći svim hrišćanima da se oslobode turskog iga.“
Veoma je važan i poverljivi izveštaj ruskog poslanika u Beču grofa Razumovskog koji je poslao ministru inostranih dela knezu Čartorijskom gde ga izveštava o velikoj preduzimljivosti i aktivnosti koja se odvija u Crnoj Gori u pripremi za opšti ustanak protiv Turaka. Razumovski naročito ističe da „bečki dvor gleda na to kao na opasnost i zlo“. I podvlači da, ako sredstva za ove pripreme dolaze iz Rusije, to predstavlja dobru vest, a ako dolaze iz Francuske, da je to onda loše.
Istu misao nalazimo i kod arhimandrita pivljanskoga Arsenija Gagovića, koji je krajem 1802. ili početkom 1803. godine bio predstavljen ruskom caru Aleksandru II u Petrogradu. Arhimandrit Arsenije je na sledeći način izložio situaciju pod Turskom: „Otomanska Porta u današnjem svom rastrojenom stanju nema više snage da zadrži njihovu opštu težnju i da će biti prinuđena pristati na njihovu želju da se oni od nje otcepe; da je misao o oslobođenju raširena po celoj onoj oblasti i da narod jako uzbuđuje; da hercegovački mitropolit, koji je odan ruskom prestolu, starajući se o dobru svog naroda, ne želi ništa preduzimati u tom pravcu dokle o tome ne sazna volju Gospodara Imperatora.“
O sve intenzivnijim i snažnijim kontaktima Srba i Rusa uoči Prvog ustanka svedoči i prepiska bačkog vladike Jovana Jovanovića i mitropolita novgorodskog i petrogradskog Arsenija, u kojoj je jedina tema pomoć ruskoga cara da se srpske zemlje oslobode od Turaka.
U srpskom narodu je posle rata 1788–1790. jasno sazrevala misao da niko drugi osim samih Srba ne može doneti oslobođenje od Turaka. Za oslobođenje je potrebno proliti mnogo krvi i dugo i istrajno ratovati i tu cenu ne može niko platiti osim srpskog naroda. Istovremeno sa ovom idejom sve jače se rađala svest da je Rusija zaštitnica pravoslavlja na Balkanu i da na svaki način treba unaprediti veze i osigurati njenu podršku u dugotrajnoj borbi za slobodu Srbije. Pripreme za podizanje ustanka su se intenzivirale 1802. i posebno 1803. godine. A tim pripremama je izuzetno pogodovala sve rasprostranjenija ideja o podršci Rusije.
Ne postoji nikakva sumnja da je odluku o podizanju ustanka potpuno samostalno doneo srpski narod. Iako su Karađorđe i nacionalni prvaci bili veoma oprezni u formulisanju ciljeva Prvog ustanka, i oni su se formalno svodili na borbu protiv nezamislivog samovlašća i terora dahija i janjičara, svakom Srbinu je manje ili više bila jasna ideja o nezaustavljivosti velikog poduhvata obnove stare srpske države. Dakle, paralelno sa samostalnom odlukom o izbijanju ustanka u Srbiji i u početku prikrivenim, ali jasnim ciljem da se obnovi srpska država, rasla je i među prvacima i u narodu ideja da je Rusija prirodni saveznik i zaštitnik Srbije. Sa svoje strane, Rusija je još mnogo ranije, 1774. godine, izborila Kučuk-Kajnardžijskim mirom pravo da na Porti zastupa hrišćane koji žive u Turskoj imperiji. Iako se ovo pravo Rusije u početku odnosilo samo na pitanje zaštite veroispovesti, jasno je bilo da ono predstavlja dugoročni način uplitanja u unutrašnje stvari Turske. Rusija je stekla legitimno pravo da bude zaštitnik nad pravoslavnim hrišćanima na Balkanu.
Ubrzavanje događaja u Srbiji uoči ustanka prirodno je izazvalo veliku pažnju Rusije. Sa raznih strana Rusija je prikupljala podatke o procenama razvoja situacije nakon izbijanja ustanka, a jedan od važnijih izvora bio je vlaški knez Konstantin Ipsilanti, koji je imao utemeljene namere da uz pomoć Rusije oslobodi hrišćane na Balkanu. Ipsilanti je podrobno izveštavao Rusiju o pokretima i borbama u Srbiji, iskreno želeći uspeh Srbiji.
Karađorđe je želeo da pošalje srpsku delegaciju u Petrograd kako bi se ostvarila neposredna komunikacija i obezbedila konkretna pomoć Rusije. Već na samom početku ustanka, za Vaskrs (24. april/6. maj 1804) Karađorđe je zakazao skupštinu u Ostružnici koja je imala poseban značaj (24–28. april 1804). Jedna od suštinskih odluka Skupštine je bila da se obrate Rusiji za zaštitu i pomoć. Molba je upućena (3. maja 1804) ruskom poslaniku u Carigradu Andreju Italinskom. Ova molba je imala deset tačaka. Ključna tačka je bila sledeća: „Mi danas nemamo druge pomoći i nade do pribegnuti pod zaštitu prestola ruskoga, da bi nas bedne hrišćane svojim omoforom zaštitio kao i mnoge druge oblasti što zaštićava.“ Istovremeno, poslati su izaslanici Petru I u Crnu Goru i ruskom poslaniku, grofu Marku Iveliću koji je od početka 1804. godine boravio u Crnoj Gori.

OBNOVA SRPSKE DRŽAVE Italinski u svom izveštaju Ministarstvu inostranih dela ističe svoj zaključak da bi ustanike trebalo ohrabriti da zauzmu Beograd, što bi predstavljalo pravi ulog za dugoročnije pregovore ustanika sa Portom. U istom izveštaju Italinski ističe da je započeo uspostavljanje sigurnih veza sa Srbima. Ruski ministar inostranih dela Čartorijski odgovorio je Italinskom svojim opažanjima o dešavanjima u Srbiji: „Ma koliko da se Porta pokazivala u početku ustanka raspoložena prema Srbima, jasno je da je ona to činila samo stoga, što ih nije htela oglasiti za buntovnike pre nego što bude u stanju da ih potčini i ustanak uguši. Osim toga, ona iako je imala mesta da bude nezadovoljna dahijama u Beogradu, ona ih je tajno podržala i radije pristaje da oni ugnjetavaju potčinjene, nego da vide jednu hrišćansku oblast isuviše ojačanu zauzimanjem takvog mesta kao što je Beograd… Hrana koju Austrijanci daju onima u beogradskoj tvrđavi, dokazuje da su oni raspoloženiji prema dahijama… I savetovati im (Srbima) da napregnu svekoliku snagu da zauzmu Beograd i time nagnaju Portu da stupe sa njima u pregovore.“
Ovaj izvanredni uvid ukazuje na pravu prirodu međunarodnih odnosa koji okružuju Srbiju, kao i na prave i dugoročne interese sila prisutnih na Balkanu. A kako je Rusija gledala na Srbiju, još bolje se vidi iz druge depeše koju je ministar spoljnih dela Čartorijski uputio Italinskom u Carigradu. On napominje da po „najvišoj zapovesti“ izveštava Italinskog. U depeši se kaže: „Staranje, koje je naš dvor svagda imao prema ovom nam jednovernom narodu, nagoni nas i sad da sreću njegovu utvrdimo i obezbedimo za buduća vremena… Bez stvarnog zauzimanja ruskog dvora ne mogu se osloniti na Portina obećanja; a u isto vreme postarajte se da vam se deputati (srpski) obrate pismenom molbom za naše posredovanje u njihovim zahtevima. Tom prilikom nemojte propustiti da upotrebite sve što znate u korist njihovu pred Portom, kako bi Srbi povratili pređašnja svoja prava i u svojoj zemlji utvrdili stalni mir.“
U ovolikoj meri zauzimanje ruskog ministra spoljnih dela za srpsku stvar na početku Prvog ustanka svedoči o najozbiljnijim namerama ruskog dvora da pomogne Srbiji u ostvarivanju svojih namera. Slične depeše Čartorijski je slao ostalim svojim poslanstvima, a najverovatnije jedna od najvažnijih bila je ona koja je poslata ruskom konzulu u Jašu Andreju Žerveu koja nedvosmisleno upućuje da se knez Ipsilanti uključi u organizovanje susreta srpskih ustanika sa ruskim carem. U svakom slučaju, niti su Srbi, niti Rusi tada još govorili o obnovi države i punoj slobodi, ali je pokrenuto srpsko pitanje. Dakle, pitanje naroda koji je nekada imao svoju državu i svoju slobodu.
Rusija nije mogla do kraja i jasno da razazna koji je krajnji cilj ustanka. U Petrograd su stizali brojni izveštaji, ali bez pouzdanog pokazatelja o stvarnim namerama Srba. Stizale su depeše da Srbi hoće svoju kneževinu poput Vlaške i Moldavije, sa svojim knezom, ali da će to Porta odbiti i tražiti da knez bude Grk. Ni iz pisma bačkog vladike Jovana Jovanovića upućenog ruskom caru 15. jula 1804. ne može se utvrditi u čemu se sastoji i šta je pravi plan Srbije. Stvari postaju mnogo jasnije tek kada je srpska delegacija, koju su sačinjavali Prota Mateja Nenadović, Jovan Protić, Petar Novaković i Todor Filipović, došla u Petrograd. Srpska delegacija se najpre obraća opširnim pismom ministru Čartorijskom. Pored brojnih pojedinosti i konkretnih molbi izloženih ruskom caru, u pismu je izneta i ona najsvetija ideja o kojoj srpski narod nikada nije javno govorio od kada je pao u tursko ropstvo. Naime, u pismu je izrečeno sledeće: „Srbi nikada jednodušnije nisu mislili o oslobođenju svoje otadžbine, niti su ga usrednije želeli nego danas. Božanskom, prirodnom, i večnom vezom krvi, jezika i vere koja postoji između Srba i Rusa, savezom političkim i najljubaznijim vezama mogla bi se buduća sreća srpskog naroda osvetiti i na nepokolebljivoj i čvrstoj osnovi utvrditi… Jednoglasna želja sviju Srba da se u Srbiji ustanovi samostalna srpska uprava pod imenom ’Serbskoje pravlenije’.“
Dakle, Srbi su prvi put jasno i nedvosmisleno izneli šta je pravi cilj ustanka. Ruskom ministru spoljnih dela pismeno je u Petrogradu saopšteno da je suština njihovog ratovanja obnova srpske države sa samostalnom upravom. Prema sultanu bi ostala obaveza da se i dalje plaća danak.
Rusija je na najozbiljniji način shvatila ovu poruku delegacije Srbije, što se najbolje vidi po tome da se ministar Čartorijski više puta sastajao sa srpskom delegacijom kako bi podrobno pribavio sva potrebna obaveštenja za ruskog cara. Čartorijski je u novembru caru uputio vrlo iscrpan izveštaj o zahtevima Srba i njihovim ciljevima, sa konkretnim predlozima šta Rusiji valja činiti. U osnovi, Čartorijski je podržao srpski plan i predložio caru da prihvati srpsku molbu u njenoj osnovnoj i suštinskoj stvari. A to je da „Srbi upravljaju sobom sami preko svojih činovnika, plaćajući tačno određeni danak; da se svi turski vojni činovnici povuku iz Srbije a u zamenu za to Srbi se obavezuju ne samo da će svoju zemlju čuvati od buntovnika… a u slučaju vojne imaće u pripravnosti do 5.000 ljudi pod svojim zapovednikom“. U istom dopisu stoji predlog da se odobri finansijska pomoć od 20.000 groša, što će „u prvo vreme biti dosta“.
Ruski car je prihvatio predlog Čartorijskog i srpska delegacija je obaveštena o donetim odlukama. Kod Vukićevića nalazimo zaključak da je „Rusija uglavnom primila srpski program s otvorenom simpatijom i preduzela mere kako bi ga mogla izvesti prema ondašnjim prilikama i svome položaju među evropskim silama“.
Povratak iz Rusije Mateje Nenadovića i Jovana Protića, oko Svetog Save 1805. godine, ostavio je na Karađorđa veliki uticaj. Vest da Rusija prima pod zaštitu Srbiju i da će se zauzeti za srpske zahteve kod Porte, kao i da traži da Srbi ostanu pod oružjem i da se što bolje utvrđuju, uz finansijsku podršku od 30.000 groša izazvala je izvanredan utisak kod srpskih prvaka. Nema sumnje da su oni u ovoj poruci Rusije videli zalog budućnosti Srbije.
U osnovi velika ideja o obnovi srpske države, koju je srpska delegacija donela u Petrograd, i predlog Čartorijskog za smernice ruske politike za Srbiju, koji je nastao na osnovu pisma srpske delegacije, predstavljaće dugoročno okosnicu delovanja Rusije. Ni pojava Napoleona, koji je iz osnova uticao na promenu odnosa velikih sila, nije mogla da izmeni utvrđeni stav Rusije prema Srbiji. Neprestano Napoleonovo kvalifikovanje Srpskog ustanka kao neposredno delo ruske politike nije moglo da utiče na promenu zacrtanog kursa. Naprotiv, i posle poraza od Napoleona kod Austerlica, Čartorijski je predložio caru suštinski istu politiku prema Srbiji. U svom predlogu caru Aleksandru napisanom 11. januara 1806. godine, Čartorijski ističe da Rusija treba da poveća svoju pomoć i uticaj na Balkanu. On je zastupao ideju da hrišćani na Balkanu stvore jednu državu koja bi bila samostalna u svojoj unutrašnjoj politici, a pod zaštitom Rusije. Čartorijski u ovom izveštaju (11. januar 1806) piše: „Generalnom konzulu Balkunovu narediti: da njemu poznatim i najtajnijim načinom obavesti srpske starešine o svim merama, koje je uzvišeni dvor preduzeo u njihovu korist; da posavetuje Srbe da se brane od Turaka s njihovom osvedočenom hrabrošću, trudeći se što bolje mogu da osvoje Beograd.“
Samosvest Karađorđeva i srpskih prvaka o neophodnosti vaskrsa srpske države stvorila je onu odlučnost i požrtvovanost iz kojih je vremenom obnovljena Srbija. Država nije mogla biti obnovljena bez prolivanja krvi, teških borbi i državotvornog karaktera srpskog naroda. U izuzetno složenim međunarodnim prilikama, kada je privilegija postojanja države bila velika povlastica malobrojnih naroda, gotovo je nezamislivo bilo povratiti državu posle tolikog vremena ropstva bez istrajne podrške velike sile. Ta istrajnost u podršci morala je biti utemeljena dubokom idejom koja će nadvladati sva iskušenja nametnuta složenošću politike velike sile. Jednovernost Srbije i Rusije i zajedničko poreklo sačinjavali su temelj koji nije mogao biti uzdrman i razrušen menama svetske politike.
Zaključak koji izvodimo, a i danas ima, po našem sudu, najveći mogući značaj za razumevanje suštinskog pravca srpske politike odnosi se na fundamentalne pretpostavke samog početka obnove srpske države. S jedne strane stoji nepokolebljiva vera srpskih prvaka da je slobodna Srbija neprocenjiva vrednost za koju nijedna cena nije visoka. A druga fundamentalna premisa označava da je od velikih sila jedino Rusija spremna da istrajno podržava Srbiju u njenim principijelnim nastojanjima da se obnovi i sebe sačuva kao slobodnu državu. Zaborav, ili zabluda da postoji neki drugi put uvek iznova nanose teške i skoro nepodnošljive posledice za Srbiju.