Zona sumraka – Cenzura i moral

Piše FILIP RODIĆ

„Ako želiš da menjaš ljude, ne odmeći se“, reče jedan naš poznati roker. Imaju li onda prava borci za slobodu štampe da napuštaju konferenciju o medijima na kojoj govori, po njihovom mišljenju, najveći neprijatelj te iste slobode?

Scena prva: Na konferenciji za štampu novinarka postavlja nezgodno pitanje i suočava se sa salvom optužbi i uvreda. Kolega je brani rečima: „Pazite šta govorite… ona je novinarka kao i mi ostali.“ Na to dobija odgovor: „Neću je stavljati u isti rang sa vama ostalima…“

Scena druga: Predsednik na konferenciji za novinare kaže: „Kao što sam ranije govorio, manje me brinu zasebne dezinformacije i propaganda koju iznose određene partije, više me brine opšte dezinformisanje iz raznih izvora – domaćih, stranih, na društvenim mrežama…“

Scena treća: Objavljuje se spisak medija sa „lažnim, netačnim i propagandističkim sadržajem“ koju prenose „ugledni“ mediji glavnog toka.

Scena četvrta: Izveštaj pripremljen za Parlament: „Svi aktivisti, novinari i političari moraju da skreću pažnju na veze pojedinaca i političkih partija (s određenim faktorom) i da u debatama preispituju njihovu pouzdanost. Takođe, neophodno je sastaviti shemu svih ličnih i organizacionih veza između levičarskih i desničarskih političara i njihovih (stranih) kolega.“

[restrict]

Najverovatnije je da bi domaća javnost pomislila da se ova pozorišna predstava odigrava u Srbiji. Nije daleko od istine da je medijska scena u Srbiji duboko u blatu i da se štampa i objavljuje svašta, a o političkom uticaju i da ne govorimo. Ova predstava, međutim, nije domaća. Prva tri čina odigrana su u SAD, dok je četvrta scena smeštena u London. Glavna uloga u prvoj pripala je portparolu Stejt departmenta Džonu Kirbiju, a sporedne novinarki RT-a Gajan Čičkajan i njenom kolegi iz Asošijeted presa Metu Liju. Zvezda druge je odlazeći predsednik SAD Barak Obama, treće univerzitetska profesorka Melisa Cimdars uz podršku Si-En-En-a, Vašington posta, Njujork tajmsa i drugih, dok se poslednja scena odnosi na ljude koji se usuđuju da sarađuju s Moskvom.

Šta nas je navelo da vas podsetimo na ovo pozorište? Performans koji je nekolicina domaćih novinara izvela na regionalnom medijskom skupu u Beogradu napuštajući ga iz protesta dok je govorio premijer Aleksandar Vučić. Svoje razloge za ovaj gest javnosti je objasnio direktor CINS-a Branko Čečen, a pretpostavljamo da se sa njima slažu i ostali – kolege iz BIRN-a, KRIK-a, crnogorskog Centra za istraživačko novinarstvo, subotičkog Magločistača i još nekih redakcija. Čečen je za Betu rekao da je za njega „ponižavajuće da sedi na konferenciji i da sa čovekom koji je pokazao da mu nimalo nije stalo do slobode medija, razgovara o slobodi medija“. Svoj stav je detaljnije elaborirao u tekstu „Ostaci slobode“ navodeći da je Vučić „odgovoran za dramatično nazadovanje ukupne društvene klime pogodne za slobodne, kritične i profesionalne medije“, „predvodnik otvorenog ponižavanja i vređanja novinara“, „učinio gotovo nemogućim da mu se postavi pitanje koje mu ne odgovara, a kamoli potpitanje, osim kada on to sam organizuje“, „relativizovao i obesmislio čitav niz ranije opšteprihvaćenih vrednosti, u ovom slučaju pravo građana na slobodno, tačno i pravovremeno informisanje“ i još nekoliko stvari.

Vladavini Aleksandra Vučića zaista se može svašta zameriti i to u vezi sa mnogo ozbiljnijim stvarima nego što su ove koje navodi Čečen. Istina je, međutim, da stvari nisu baš onakve kakvim ih je on predstavio, posebno imajući u vidu da je svoje stavove ovde  izneo kao neupitne ne pomislivši da ih, možda, treba malo objasniti. O kakvoj se to „klimi“ radi i kako je to ona nazadovala? Ta „klima“ i „opšteprihvaćene vrednosti“ nisu bili baš u sjajnoj formi makar od ’45, a pitanje je kakvi su bili i ranije. Je l’ to za vreme Borisa Tadića bilo mnogo bolje? Da ne govorimo o tome kakva je ona na drugim mestima, kao što vidimo iz male predstave s početka teksta. Nije da je autor ovog teksta pasionirani stručnjak za premijerove konferencije za novinare, ali na ono malo što ih je odgledao nije primetio bilo kakvo onemogućavanje postavljanja pitanja o čemu, na primer, mogu da posvedoče i novinari Insajdera. Ili je i ova „medijska kuća“ pod Vučićevom šapom kao što su to, nesumnjivo, Blic, Danas, Vreme, NIN, N1… Vučićev stil može biti sporan, ali teško da se može nazvati „vređanjem“ i „ponižavanjem“, a posebno je nezahvalno dati mu titulu „predvodnika“ u tome pored „društvenih faktora“ kakvi su, recimo, Jelena Milić ili Saša Radulović. Da li bi demonstrativno napustio/li i konferencije na kojima oni učestvuju u bilo kakvom zvanju? Na kraju, kako je to CINS cenzurisan, omalovažavan i ometan ako mu je Ministarstvo kulture i informisanja dodelilo donaciju za projekat od jula 2014. do marta 2015? Zašto i to s gnušanjem nije vratio, ako je toliko gadljiv na drugog po rangu predstavnika ove države? Da ne govorimo o ostalim donacijama od kojih je dobar deo dobio od institucija koje odgovaraju glavnim glumcima predstave s početka teksta, a koji su, kao što vidimo, jurišnici slobode izražavanja i demokratije za svoje istomišljenike.               

[/restrict]