ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA VASILIJA KRESTIĆA

Piše Ivan Negrišorac

Najvažnija pitanja koja u svom životoopisaniju Krestić razmatra su pitanja: kakva je uloga istoričara u naučnoj zajednici, pa i celom društvu; sa kakvim se poteškoćama on može, pa i mora suočiti ukoliko nastoji da časno i društveno odgovorno obavlja svoju dužnost; kakva su lična Krestićeva uverenja i kako se ona sudaraju sa uverenjima drugih ljudi u krugu najprobranijih članova srpske naučne zajednice

Dragocenu autobiografsku knjigu, pod naslovom Zapamćenja, napisao je akademik Vasilije Đ. Krestić. U toj knjizi on je postigao bar dva osnovna cilja: s jedne strane, opisao je sopstveni život sa svim njegovim tokovima i meandrima bez kojih se on ne može valjano sagledati i razumeti; a, s druge strane, osvetlio je mnoge događaje u kojima je učestvovao ili čiji je svedok bio, ali je to tako činio da bi čitaoca uverio u punu ispravnost sopstvenog stanovišta. Naravno, oba ova cilja podrazumevala su zajedničke postupke suštinskog razumevanja i tumačenja kako užih, sasvim ličnih činjenica i razvojnih tokova, tako i širih društvenih događanja i procesa. U tom spoju dveju perspektiva – lične i kolektivne, individualne i društvene – našli su se objedinjeni kako postupak introspektivnog uvida, tako i istoriografskog saznanja, pa i polemičkog stanovišta. Samo objedinjene ove dve perspektive mogu pružiti puni saznajni rezultat, što je Krestićevoj knjizi Zapamćenja u potpunosti uspelo.

GODINE UČENJA Ovako koncipiranom knjigom „autobiografskog pakta“ (Filip Ležen) akademik Krestić je veoma uspelo objasnio javnosti (a u detaljima, verovatno, i samome sebi) šta je to osnovna smisaona krivulja po kojoj se odvijao čitav njegov život, šta je to čime se bavio i što ga je opsedalo, šta ga je egzistencijalno i etički određivalo, te šta mu je, konačno, obezbeđivalo jedinstvenost i neponovljivost kakva se u njegovom javnom delovanju odavno već prepoznaje. Rekonstruišući sopstveni životni put, Krestić se kretao u širokom vremenskom rasponu od rodne Đale, u Banatu, uoči Drugog svetskog rata, pa čak i od vremena njegovih predaka, preko ratnih i poratnih događanja, tj. perioda njegovog odrastanja, mladosti, školovanja, pa sve do pune ljudske i profesionalne, naučne i etičke zrelosti iskazane životom u Beogradu, u vremenu socijalističke Jugoslavije, a u još većoj meri potvrđene u tegobnim iskušenjima Srbije tranzicionog doba. Živeći u Beogradu i baveći se istorijskim istraživanjima, fakultetskom nastavom i delatnošću u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti i drugim kulturnim i naučnim institucijama, Vasilije Krestić je ostvario blistavu naučnu, radnu i stvaralačku biografiju. Zbog te stručne ostvarenosti on je bio i ostao rado viđan gost, pa i svedok na mnogim mestima širom srpskih zemalja, te šireg balkanskog i evropskog prostora, na svim mestima koja su imala potrebu da čuju mišljenje istoričara takve stručne kompetentnosti i čoveka takve moralne profilisanosti.

U tom smislu Krestićeva knjiga u potpunosti funkcioniše u žanrovskim okvirima autobiografije jer je opisanije sopstvenog života (i to u širokom obimu) autor veoma dosledno i uspešno obavio. U ovoj knjizi se izuzetno dobro mogu sagledati razvojni tokovi toga života, kao i visoki stepen njegove ostvarenosti, tj. dosezanja onih ciljeva koje je tokom razvojnoga procesa autor samome sebi postavljao. Veoma su uspela mesta na kojima autor opisuje svoje pretke i istoriju sopstvene porodice, uključujući i ruski, u međuvremenu zagubljeni njen ogranak. Još su uspelija mesta na kojima se osvrće na svoje detinjstvo, svet igre i prvih saznanja o svetu, a u to se uspešno udevaju i školska iskustva, sa prvim učiteljima, te kasnijim, posebno značajnim gimnazijskim profesorima, kakav je, primera radi, bio profesor istorije Rada Adamov, kojeg je tek sa izvesne vremenske distance mladi Krestić počinjao dublje razumevati. Naročito su upečatljiva Krestićeva ratna sećanja, složenost situacije u rodnoj Đali, pa i prilika i neprilika celoga Banata pod nemačkom okupacijom. U tim i takvim vremenima su isplivavali nedvosmisleno mračni likovi poput seoskog potkazivača odžačara Petkovića, a o zloglasnom Jurju Špileru i da ne govorimo: stoga je veoma zanimljiv opis suđenja ovom ratnom zločincu u oslobođenom Zrenjaninu.

Mladi Krestić je s radošću dočekao oslobođenje, ali nije iskazivao nikakav entuzijazam u pogledu uključivanja u nove društvene i ideološke tokove obeležene komunističkim poretkom. Uočljivo je da se on držao po strani od posleratnog političko-ideološkog entuzijazma, a smisao je nalazio u školskim obavezama, a još i više u sportskim aktivnostima: rano se počeo baviti sportom, najpre plivanjem i vaterpolom, a potom veoma posvećeno i odbojkom. U odbojci je postigao izrazite rezultate, pa je igrao za jake prvoligaške ekipe poput beogradskog „Partizana“ i „Spartaka“ iz Subotice. Drugi izvor zadovoljstva mladi Krestić je nalazio u muzici, svirajući saksofon i uključujući se u različite džez orkestre koji su tokom posleratnog perioda srpskoj i jugoslovenskoj omladini otkrivali lepote jedne sasvim drugačije melodike i ritmike, pa i drugačije vrste zabave. Bavljenje sportom i muzikom bilo je mladome Krestiću od pomoći da se lakše socijalizuje, pa čak i da sebi (uz poneki naporni fizički posao) obezbedi povremene izvore prihoda koji nisu bili veliki, ali jesu bili veoma ohrabrujući i podsticajni za mladoga čoveka.

Sa posebnom narativnom upečatljivošću Krestić je svedočio o svojim studentskim danima, a tu je bilo događaja koji govore o mukama obezbeđenja elementarnog života, ali i o prvim, izrazito jakim intelektualnim podsticajima. Iz tog perioda, osim svojih profesora sa fakulteta (a on posebno ističe značaj Vase Čubrilovića i Viktora Novaka), autor izdvaja druženje i prijateljstvo sa nešto starijim, ali na studijama već sazrelim Brankom Petranovićem. Posle studija usledila su veoma zanimljiva svedočenja o vremenu služenja vojnog roka, a tu se jasno može videti specifičnost položaja mladoga intelektualca u takvom jednom strogom, hijerarhijskom sistemu. Svi ovi segmenti knjige veoma dobro opisuju „godine učenja“ mladoga istoričara, pa se ovaj deo autobiografije može čitati i kao građa za zanimljiv obrazovni roman (Bildungsroman).

ISTORIOGRAFSKI RASKOLI Sa opštijeg društvenog stanovišta posmatrano, najvažniji delovi Krestićeve autobiografije jesu oni koji se odnose na period njegove bogate naučne karijere vezane za Filozofski fakultet, a još i više za Srpsku akademiju nauka i umetnosti, gde je on obavljao neke od vodećih funkcija, uključujući i funkciju dugogodišnjeg sekretara Odeljenja za istoriju i upravnika Arhiva SANU. U tom segmentu knjige ispostavljaju se ona najvažnija pitanja koja u svom životoopisaniju Krestić razmatra, a to su pitanja: kakva je uloga istoričara u naučnoj zajednici, pa i celom društvu; sa kakvim se poteškoćama on može, pa i mora suočiti ukoliko nastoji da časno i društveno odgovorno obavlja svoju dužnost; kakva su lična Krestićeva uverenja i kako se ona sudaraju sa uverenjima drugih ljudi u krugu najprobranijih članova srpske naučne zajednice itd. To su sve pitanja koja sadrže mnoštvo, izuzetno važnih društvenih, političkih i ideoloških implikacija, pa će ovaj segment Krestićeve knjige svakako izazvati najviše pažnje, pa i najviše oprečnih reakcija, te slaganja i neslaganja, potreba za preciziranjem, naglašavanjem izvesnih distinkcija, nijansi i sl. U ovim delovima Krestićeva knjiga postaje izuzetno važan izvor saznanja (i to izvor saznanja iz prve ruke) o mnogim događajima u društvu, te o stanju u srpskoj i jugoslovenskoj istoriografiji.

Ovaj sloj Krestićeve knjige Zapamćenja nema više samo strogo autobiografsku namenu, njoj nije samo cilj da obavi opisanije sopstvenog života. Ovaj deo je naglašenije memoarskog, pa i polemičkog karaktera, a on je povezan sa onim drugim ciljem koji je svojom knjigom autor želeo da postigne: da još više, sada autobiografski i memoarski, istakne one segmente svog naučnog saznanja, ali i da opiše ukupni društveni i politički, institucionalni i personalni kontekst u kojem se njegova naučna delatnost odvijala. Stoga je Krestić opisivao brojne događaje u kojima je učestvovao i na čije razvojne tokove je uticao. Svedočenje o tim događajima predstavlja ništa manje važan cilj koji je autor sebi postavljao, pa taj drugi tok njegove knjige izražava memoarsku suštinu koja je uspešno udenuta u osnovni, autobiografski okvir izgrađen u ovoj knjizi. Zahvaljujući ovom, memoarskom sloju čitalac može steći mnoge dobre i argumentovane uvide o mukama i iskušenjima kroz koje je prolazio sam Krestić istoriograf, kako u socijalističkom, tako i u tranzicionom periodu. Reč je o paradigmatičnoj priči o tome kroz šta je sve morao da prođe istoriograf rešen da se ne prilagođava socijalističkoj lakirovki spremnoj da previdi i prikrije razne oblike međunacionalnih konflikata. Na taj način postalo je znatno vidljivije sve ono kroz šta je prolazila srpska istoriografija, pa i šire društvene i humanističke nauke, kao što je vidljivije i to kakve su opšte društvene okolnosti u vremenu piščeve pune delatnosti vladale, te kako se to reperkutovalo na život i rad i naučnika i naučnih institucija. Prisećajući se raznih događaja u kojima je učestvovao, Krestić ispisuje vredne stranice memoarskog štiva i nudi dokumenta iz prve ruke, pa ovo svedočenje zadobija najveći značaj za jasnije sagledavanje društvenog konteksta srpske istoriografije i društveno-humanističkih nauka.

U tom pogledu je izuzetno važna priča o personalnoj relaciji mladoga Krestića i njegovog mentora Vase Čubrilovića, jugoslovenski opredeljenog intelektualca, nekadašnjeg pripadnika pokreta Mlada Bosna. Čubrilović je, naime, veoma teško podnosio Krestićevo prikupljanje sve novijih i novijih naučnih dokaza o trajnosti hrvatskog asimilacionog i genocidnog programa u odnosu na Srbe, pa je dolazilo do sve većeg razmimoilaženja između profesora i njegovog studenta. Taj je raskid ubedljivo, a svedeno opisan, ali možemo naslutiti da je on u stvarnosti mogao imati mnogo dramatičnije forme od onih koje su iznesene. U tom pogledu je Krestićeva razlika u odnosu na ideološki motivisane, nekritički jugoslovenski orijentisane tumače života i dela Josipa Štrosmajera predstavljala veliko polje iskušenja i snažan kamen razdora. Za sveukupne odnose srpske i hrvatske istoriografije, te specifičnog polja društvene i političke moći koja se u tom prostoru ispoljava, posebno je zanimljiv slučaj Krestićevog asistenta Draga Roksandića. Na tom primeru može se vrlo osnovano zaključiti kako je istoriografija bila i ostala prostor u kojem se odmeravaju snage različitih, pa i protivrečnih političkih i ideoloških koncepata, kojih istoriografija, uprkos svim naporima da dosegne visok stepen naučnosti, nikada nije do kraja oslobođena. Kako je Krestićev istraživački rad donosio sve potpunije rezultate, tako je pritisak komunističkih vladajućih struktura postajao snažniji i ogoljeniji. Otuda je prijem Vasilija Krestića u Srpsku akademiju nauka i umetnosti bio jedno od dragocenih postupaka dodatne zaštite istoričara koji je ušao u prostor rizičnih istraživačkih napora. Za prijem u SANU Krestić posebno ističe zasluge Dejana Medakovića.

U kontekstu ideoloških lomova u istoriografiji socijalističkog perioda očigledna je namera tadašnje zvanične naučne paradigme da zanemari važnost razumevanja nacionalne problematike, te da pokuša taj problem da, kao nerešen i nerešavan, ostavi negde po strani. U srpskoj istoriografiji taj se naučni problem ticao načina na koji je srpska, a i šire posmatrano – jugoslovenska istoriografija razumevala pitanje istorijske sudbine srpskoga naroda, a pre svega odnose Srba i Hrvata, pitanje jugoslovenstva, pa i evropske pozicije srpskog i drugih jugoslovenskih naroda. U sklopu takvih nedoumica i dilema, jedna stvar je već odavno jasna: Vasilije Krestić je svojim istraživanjima došao do takvih saznanja o prirodi srpsko-hrvatskih odnosa da se ona neizostavno moraju ugraditi u svaki sadašnji i budući koncept južnoslovenskih odnosa i saradnje tih srodnih, ali nesumnjivo različitih naroda. Pogotovo su Krestićeva saznanja važna i neophodna ukoliko se bude ispostavljao nekakav novi koncept jugoslovenstva. Taj se koncept ne bi smeo nikako graditi bez suštinskih uvida u Krestićeva istoriografska saznanja, a to znači bez kritičkog preispitivanja celokupnog nasleđa ideologije jugoslovenstva, pogotovo njene komunističke interpretacije: u tom nasleđu nataložilo se mnoštvo predrasuda i hotimično negovanih zabluda kako bi se celina jugoslovenskog državnog i političkog prostora, na takvim klimavim temeljima, nekako očuvala. To je činjeno uglavnom svesnim žrtvovanjem srpskih nacionalnih interesa, pa bi postupak preispitivanja tog nasleđa morao krenuti postupkom eliminacije ovakvih predrasuda, zabluda i svesnih žrtvovanja.

Sa svojom istoriografskom delatnošću usmerenom ka kritičkom preispitivanju ideoloških zabluda jugoslovenstva i sagledavanju istine o položaju srpskog naroda u širem istorijskom kontekstu, Vasilije Krestić nastavlja do dana današnjeg. Njegova saznanja i javni nastupi će i u instituciji kakva je SANU imati izvesnih posledica. Događaji u vezi sa Memorandumom SANU sa posebnom jasnoćom pokazuju čitav kompleks problema u kojima je autoritarna i anacionalna vlast potpuno spremna da nasilno spreči naučnike da iznose svoja, društveno i politički često veoma korisna i upotrebljiva saznanja. Krestić je bio u onom uskom krugu naučnika koji su pisali Memorandum, te koji su branili ovaj dokument, kao i pravo SANU da se bavi krupnim pitanjima nacionalnog razvoja i izrade ukupne nacionalne strategije. Do dana današnjeg Krestić je ostao jedan od najupornijih branilaca ovakvog stanovišta, kao i najoštrijih kritičara onih intelektualaca, posebno časnika SANU, koji neguju sasvim drugačije stanovište. Tako se na udaru njegovih polemičkih tekstova našao Predrag Palavestra, kao primer čoveka koji je posle učešća u pisanju Memoranduma, postao jedan od njegovih najizrazitijih kritičara. Ovaj problematski krug Krestićeve knjige uvodi čitaoca i u čin sagledavanja njegovih ličnih relacija sa nekim ljudima sa kojima nije delio poglede na šira pitanja kako stručne tako i društvene, pa i moralne odgovornosti nauke i naučnika. Pogotovo je to izrazito u pogledu Krestićeve kritike prethodnog predsednika SANU Nikole Hajdina. U mnogim javnim nastupima, od kojih je dosta toga prikazano i u knjizi Zapamćenja, Krestić se zalagao za stav o punoj naučnoj i stručnoj, ali i društvenoj i nacionalnoj, pa i  političkoj i ideološkoj odgovornosti istoričara. Od takve odgovornosti pred javnošću on sam nikada nije bežao nego je svojim javnim nastupima na to neprestano podsećao i zahtevao da i drugi ne zapostavljaju takvu obavezu.

DRAGOCENO SVEDOČANSTVO Autobiografija Zapamćenja Vasilija Krestića predstavlja dobro napisano, provokativno i, po saznanjima koje omogućuje, odista dragoceno  štivo koje će zanimati sve istraživače i čitaoce zainteresovane za problem političko-ideološkog konteksta u kojem deluju naučnici društveno-humanističkog opredeljenja. Ovom knjigom je Krestić u velikoj meri opisao i objasnio sopstveni „slučaj“ u srpskoj i jugoslovenskoj istoriografiji, kao i činjenicu zašto on ima dosta poštovalaca, ali i veliki broj nepomirljivih protivnika. Taj ogromni raspon ne da se objasniti samim Krestićevim studijama i monografijama. Da je suditi samo po njima, priznanja bi prirodno morala da uslede. Ali ukoliko se sudi na osnovu predubeđenja i predrasuda, onda će mnogi imati razloge, a i imali su ih, da odbiju suočenje sa rezultatima njegovih istraživanja: takvim ljudima je mnogo lakše da Krestića obeleže nekom teškom, društveno neprihvatljivom etiketom i da tako izbegnu istinsko suočenje sa naučnom argumentacijom koju on podastire.

Svojim načinom izlaganja, čak i pažljivom naracijom, a posebno umećem poentiranja, Krestić je vešto napisao knjigu koja će, sasvim sigurno, imati svojih i te kako pažljivih čitalaca. Ne mora, dakako, čitalac da se složi baš sa svim postavkama i tezama koje autor izlaže, ali bi bilo preko potrebno da se sa njegovom argumentacijom suoči i da i sam odmeri težinu iznesenih ocena i stavova. Ova knjiga, dakako, ima i karakterističnih „mesta neodređenosti“ (R. Ingarden), ima i hotimičnog prećutkivanja određenih tema i problema, događaja i pojedinih ličnosti, pa bi i to moglo poslužiti kao dobar pristup za sagledavanje ne samo nedvosmislenih vrlina ove knjige nego i ozbiljnih, argumentovano izloženih problema na koje ona ukazuje. Najvažnija je činjenica da je Krestić napisao jednu, intelektualno odista poštenu, jasnu i odsečnu knjigu koja razmatra žive probleme sa kojima se društvene i humanističke discipline suočavaju. Ako neko nije do sada znao kakvi su politički mehanizmi bivali aktivirani kada se želelo sprečiti širenje naučne istine i njeno izlaganje u javnosti, moći će u velikoj meri da sazna iz ove dobro napisane, izuzetno zanimljive knjige. Zbog svega rečenoga nimalo ne treba sumnjati u to da će autobiografska knjiga Zapamćenja Vasilija Krestića i sada i u budućnosti imati svojih pažljivih čitalaca i tumača.