TRI BOJE LJUBIČASTO: SRPSKA MOČVARA PROTIV MELANIJE

Piše Ljiljana Bogdanović

Da je Donald Tramp prepoznata pretnja za veliki deo evrofanatičnog i prozapadnog srpskog establišmenta svedoči i deo domaćih, vlastima bliskih, medija koji vedro i razuzdano „čereče“ suprugu novoizabranog predsednika SAD 

Posmatrači skloni maštovitim tumačenjima različitih neverbalnih znakova i poruka u polju komunikacije zaključili su da je u prošlonedeljnom, prvom posle predsedničkih izbora, susretu dve američke prve dame – odlazeće i buduće domaćice Bele kući, Mišel Obama svojoj naslednici Melaniji Tramp uputila jasnu simboličnu poruku: nosila je naime haljinu ljubičaste boje – boje tuge i žalosti. Prizor protokolarnog razgovora dve žene u  salonu i pod krovom najvažnije američke adrese odaslao je tako u svet još jednu u nizu mnogih drugih, dakako jasnijih, burnijih i dramatičnijih poruka o tome kako Vašington doživljava Trampov trijumf. Tužni smo, sleđeni od bola i nesrećni –  nagovestila je, u ime jedne čitave meganomenklature, gđa Obama sedeći preko puta žene kojoj već sada dodeljuju titulu najlepše prve dame koju su Amerikanci ikada imali. Ako je pretpostavka stručnjaka za govor boja tačna (a fotografija u ljubičasto kostimiranog para Klinton koji sa neskrivenom izrazom žalosti prihvata već poznati ishod izbora potvrđuje da osnova ima), nije teško ni dosetiti se odgovora na pitanja: zbog čega je supruga Baraka Obame bila zapravo nevaspitana i prikriveno agresivna domaćica supruzi Donalda Trampa, i da li joj je ovu bezmalo neprijateljsku poruku uputila samo u svoje ime?

[restrict]

LJUBIČASTA REVOLUCIJA Mnogo toga što se povodom izbora novog američkog predsednika ovih dana događa u Americi, Evropi, pa i čitavom svetu, govori naime da „bolno i tužno ljubičasto“ jeste aktuelna boja globalnog zapadnog establišmenta i da je u nju zavijena ne samo moćna američka elita, koja je, ulažući svoje pare, strasti i emocije na pobedu Hilari Klinton doživela brodolom nade, već da će i obojena revolucija protiv Trampa – ukoliko je zaista bude – biti nekakva tužnoljubičasta revolucija. Oduška svojim emocijama nesputano i bez uzdržavanja daje čitav zaljuljani poredak kojem je Hilari bila i ostala zaštitno lice i zajednički imenitelj, pa su se u boju tuge odenuli u Vašingtonu, Briselu i Londonu, u Parizu i Berlinu, te u mnogim drugim uporišnim tačkama zapadnog sveta. Neizostavno, mediji, posebno svi mejnstrim globalni mediji koji su imali odlučujuću ulogu u instaliranju i servisiranju poretka koji je želeo da na tron ustoliči Klintonovu, dele tužnu sudbinu poraženih koji očima ne mogu da vide pobednika (sa čijim se stavovima inače apsolutno ne slažu, kome ne veruju i koga se neskriveno plaše). Mediji koji su izbornoj kampanji bili moćna i borbena armija Klintonove, ne mire se sa njenim porazom (kada je o zapadnom, pa i o našem – srpskom informativnom prostoru reč, oni su apsolutna većina), a otpor pobedniku, sada kao i ranije, iskazuju čak i priređujući „toplog zeca“ za njegovu porodicu, posebno za novu prvu damu. Shodno pravilima i običajima medijskog ratovanja, ovih dana se deo strela i uvreda namenjenih Trampu ustremljuje na njegovu lepu suprugu. Od „otkrivanja detalja“ njene „sumnjive prošlosti“ (poput onih da je bila angažovana u agenciji za poslovnu pratnju i da je vodila razuzdan život), pa do pojedinosti o navodno neadekvatnoj, prilikama nedorasloj sadašnjici (npr. podatak da je javno plagirala govor Mišel Obame). U bestijalnoj i neviteškoj kampanji rođena je tako i krilatica o „prvoj nagoj dami Amerike“, te „bezazleno“ skrenuta pažnja na činjenice koje, za razliku od pomenutih, jesu tačne: Melanija je prva strankinja s titulom prve dame još od Luize Adams 1825. godine i prva supruga jednog američkog predsednika koja je rođena i odrasla u komunističkoj zemlji. Energični odgovori i tužbe Melanijinih advokata brzo su umirili oštricu ovog „istraživačkog novinarstva“, pa su izvinjenja i demanti pljuštali, ali zloba i naglašena agresivnost nisu utihnuli.

UDAR I KONTRAUDAR „U toku je druga američka revolucija, ona je kontraudar državnom udaru u vidu kampanje Hilari Klinton“, rekao je, neposredno uoči odlučujućeg dana za izbor novog američkog predsednika, uticajni američki kontraobaveštajac dr Stiv Pečenik. Ako je tako, a mnogo je razloga da zaključimo da je Pečenik u pravu, u sukobu snaga revolucije i kontrarevolucije milosti po definiciji nema, rat se ne vodi u rukavicama, a surovost i sirovost se podrazumevaju, i to ne samo kao deo poetike aktuelnih uličnih demonstracija protiv Trampa. Daleko nemilosrdniji opet su naime – mediji, i to pre svega mediji odani misiji, poretku i globalnoj strukturi moći koju teži da očuva Hilari Klinton.

Da li Srbija, odnosno njen medijskih prostor, učestvuje u ovom svetskom vladajućem trendu?  Posle 8. novembra, i pobede Donalda Trampa, ovdašnja je javnost u prilici da uoči da blok Hilari Klinton na ovom prostoru ima i te kako pouzdano uporište, kako u delu vlasti, tako i u najvažnijim sferama društvenog života i raspodele uticaja, pogotovo u medijima. Ideološko propagandni klintonistički aparat u Beogradu (koji je ovde od vrha godinama građen, ali potom i kapilarno „metastaziran“) od početka predsedničke kampanje u SAD je na nogama. Sada je u punom pogonu nastojanja da stručno i ozbiljno javnosti razjasni da će sa Trampom, što se srpske sudbine tiče, biti nešto kao „i posle Obame Obama“, te da su se neki lakoverni džabe poradovali obećanju bolje budućnosti sa novim američkim predsednikom i njegovom administracijom. Zanimljivo da je, u sklopu ovih napora, i u Srbiji, kao i na Zapadu, nimalo beznačajnu promociju imala „naga prva dama“, i da je njeno obnaženo telo blesnulo na kioscima, a ništa manje nametljivo u elektronskom prostoru. Pokazalo se da je govor boje – ona pomenuta ljubičasta – nekako isuviše sofisticirano sredstvo za ukuse ovdašnjih medijskih poslenika. Od tih rafiniranih igrarija njima je naime daleko draže jedno lepo žensko – dupe! Činjenica da pomenuti stražnji deo tela može da pripada, u zaista tako retkim srećnim okolnostima, i samoj lepšoj polovini novoizabranog američkog predsednika samo je podigla vrednost ovog profesionalnog uloga: naga Melanija predstavljena je i ovdašnjem čitalaštvu (valjda na ponos srpske štampe i uopšte balkanske duhovne nesputanosti!) i to posredstvom jednog beogradskog nedeljnika, koji se diči svojom profesionalnom hrabrošću i nezavisnošću. Kada su se vinuli do ovog pogotka i duplericu sa Melanijom Knaus Tramp premestili na svoju naslovnu stranu, urednici i kreatori ovog medijskog podviga kao da su se uplašili da to ipak nije dovoljno, da su stali na pola puta, pa su fotografiju mlade lepe i nage žene opremili nekakvim dosetkama koje se izvesno ne mogu ubrojati u primere dobrog stila. Taj uređivački „dodatak“ bile su  reči „Izvini Hilari“, no kako je u elektronskom izdanju na rečenoj naslovnici izvinjenje stajalo na samoj stražnjici, dok je u papiru bilo smešteno između grudi i obnaženog delikatnog donjeg dela stomaka, čitaocima je redakcija ostala dužna objašnjenja za nedoumicu: sa koje strane važi pravo izvinjenje za Hilari Klinton?

GOLA DAMA I GOLI MEDIJI Da li je u ovom, po meri srpskog tradicionalizma – izvesno neviteškom ataku na prvu damu Amerike i nastojanju da se ona čitalačkoj publici „približi“ kao pornografska heroina, iskazan samo violentni balkanski mačo duh, ili tek nedostatak osećanja za one čak i u duhu nove epohe ne tako nevažne detalje kao što su mera, pristojnost i ozbiljnost, dobar ukus? Ili je srpski mačistički obračun sa Melanijom Tramp, i reklo bi se, preko ovakvog gesta, ništa manje obračun sa Donaldom Trampom, svedočanstvo da je kod dela ovdašnjih moćnih i politički dobro umreženih medijskih poslenika uočljivo nešto mnogo ozbiljnije, ideološki i politički daleko određenije i ubojitije? Možda nemir i prikriveni žal srpskog establišmenta koji je zapravo veoma iskren kada kaže: Izvini, Hilari!? Evrofanatične strasti beogradskih elita brane se u medijima, zar ne? Ukoliko postoji makar i sumnja da će zacrtani putevi u čvrst zagrljaj evroatlantizma biti blokirani, reagovati se mora!

Kada nas drugi beogradski tiražni medij, u delu svog izdanja namenjenog prevashodno ženskoj publici, obavesti kako „verovatno najprovokativnija prva dama SAD do sada iza sebe ima burnu prošlost, i fotografije koje su dokaz da je zarad uspeha spremna na sve“, teško se možemo odupreti utisku da je i ovo naizgled „šareno, zabavno i politički neutralno“ štivo stvarno politički neopredeljeno. Teško i da će nas i prateći komentar u citiranom „korporativnom mediju“ koji tvrdi da su neposredno po izboru novog američkog predsednika „isplivale eksplicitne fotografije njegove sadašnje supruge koje su deo provokativnog seksi-editorijala“ uveriti da je reč o vrednosno neutralnom komentarisanju. Ili želji da kod publike pobudi simpatije i poštovanje za „sadašnju“ suprugu američkog predsednika, kao uostalom i za samog predsednika.

Nije tajna da Donald Tramp nije miljenik ovdašnjih neoliberalnih elita i tzv. žutih nomenklatura. Zanimljivo je, međutim, da se u pomenutim i mnogim po duhu i raspoloženju sličnim primerima obrušavanja njihove zlovolje na glavu njegove lepe i gospodstvene supruge očituje sva krhkost i nepostojanost ne samo mitske političke korektnosti već i kulture, pa i političke pameti i takta, te smisla za političku probitačnost. U susretu sa nečim što se doživljava kao opasnost po svoju klasu i njene interese, neoliberalni establišment – srpski kao i zapadni – momentalno „pogubi“ svoj civilizovani vazda naglašavani urbani i kulturni kvalitet. Umesto duha kosmpolitizma i otvorenosti za razlike i drugačije kvalitete, prozapadni establišment, kada biva uplašen za svoju supremaciju, načas, kao leptir koji postaje gusenica, preobrazi svoju prirodu, jasno svedočeći da je zatočenik upravo onih osobina koje u svojim malim i omiljenim igrama imenuje kao palanačke. Sva uskogrudost i sapetost palanke odane hegemonu, i zapravo jedino njemu i njegovim vrednostima ovde se izlanula, skrivena plaštom slobodnog i modernog medijskog razigravanja jedne teme koja dakako ima prvorazredni značaj, snažan društveni efekat i komercijalni potencijal. Ako svaka palanka mrzi i želi da satre one koji joj ne pripadaju, onda ova neoliberalna palanka ne podnosi životnu saputnicu tog strašnog Trampa i želi da je društveno i moralno degradira do poslednje granice. Oprosta nema, smejaćemo se, rugaćemo se, od lepe žene pravićemo vulgarnu grotesku…

Dakle, duh palanke, duh zlobe i zatvorenosti, neprijateljski nastrojen prema nečem drugačijem, mož’ biti rizičnom i opasnom, upravo progovara i u odnosu prema opasnosti zvanoj nepredvidljivi Donald Tramp. Za ovu domaću neoliberalnu palanku (samo prividno, reč je o oksimoronu!) novi čovek u Beloj kući predstavlja egzistencijalnu opasnost, pretnju sistemu i poretku u koji su se dobro i sasvim zgodno ugnezdili, i u kojem benefite uživaju nezavisno od toga što im se ponekad taj svet ne sviđa! Ako je već tako, nije zgoreg, a namestilo se, Trampa udariti i preko Melanije, ili drugih koji su mu bliski i važni.

PALANKA I MOČVARA Zanimljivo je kako se srpska neoliberalna palanka, koja je sada – povodom Melanije Tramp i svog jasno pokazanog provincijalnog otklona prema njoj – progovorila jezikom čiste malograđanštine, jezikom njoj navodno tako stranim i dalekim!

Da li Aleksandar Dugin, slavni ruski teoretičar, kada ovih dana u javni diskurs uvodi pojam MOČVARE, takođe opisuje otelotvorenje jednog soja čija je posestrima, ukoliko ne već i njen organski deo, upravo srpska neoliberalna palanka.

„Močvara je“, kaže Dugin, „novo ime za globalističku sektu, adepte otvorenog društva, LGBT manijake, soroševsku vojsku, posthumaniste i tako dalje. Pražnjenje Močvare nije samo kategorički imperativ za Ameriku. To je globalni izazov za sve nas. Danas je svaki narod pod vladavinom sopstvene Močvare.“

U pomenutim primerima gola Melanija Tramp (kao supertema koja prodaje novine i dovodi ideje u red), ma koliko da je u konkretnom slučaju ipak efemerna zgoda, postaje svojevrsni lakmus za prepoznavanje naše domaće Močvare, pardon palanke. Jer – prema Duginovom određenju Močvare, za koju inače napominje da je nesrazmerno moćna – reč je o globalističkoj eliti, adeptima čija je priroda „antinacionalna“, a koju je sada, posle Trampove pobede „usisao neprostor, utopija, ničija zemlja, u zemlji liberalne utopije“. Na pitanje: Kakva je struktura Močvare, ovaj mislilac dogovara da je ona pre svega ideološka, a da je njena ideologija – liberalizam.

Da li upravo evrofanatična euforija srpske dominantne vladajuće klase ne svedoči i o nepokolebljivoj vernosti ideologiji liberalizma. Ko ovo ugrozi, pa makar on bio i legalno i legitimno izabrani predsednik SAD, biće meta gneva. A tog gneva neće biti pošteđeno ni okruženje prvooptuženog.

Melanija Tramp je sada meta upravo zbog ovih razloga. Ona jeste lice koje će tek prodavati novine, ona ima kvalitete da postane prvorazredna medijska megazvezda i može se s dobrim razlozima naslutiti nadolazeća poplava javne pomame za njom i njenim život koji će u nastupajućim godinama tek biti zlatno medijsko testo, pogodno za neumorno eksploatisanje, u širokom rasponu od golicanja radoznalosti i transfera ružičastih snova do nekakvih ljubića po meri koja zadovoljava sve – od bebi-bum do milenijumske generacije.

U ovom trenutku, međutim, Močvara – palanka „po subjektu“ dejstvuje i osipa tešku paljbu iz drugih, sasvim nekomercijalnih razloga: Melanija Tramp je, naime, slabo i osetljivo mesto Donalda Trampa. Ako mogu – uništiće joj dobru reputaciju i ugled, sve se nadajući da će grudobran koji pred opasnošću sada grade, i ugradnjom ove ciglice, biti stvarno ojačan.

Njihova netrpeljivost je tolika da ima bojazni da joj priželjkuju sudbinu jedne prethodne lepotice u Beloj kući – Džeki Kenedi!                

[/restrict]