ТРИ БОЈЕ ЉУБИЧАСТО: СРПСКА МОЧВАРА ПРОТИВ МЕЛАНИЈЕ

Пише Љиљана Богдановић

Да је Доналд Трамп препозната претња за велики део еврофанатичног и прозападног српског естаблишмента сведочи и део домаћих, властима блиских, медија који ведро и разуздано „черече“ супругу новоизабраног председника САД 

Посматрачи склони маштовитим тумачењима различитих невербалних знакова и порука у пољу комуникације закључили су да је у прошлонедељном, првом после председничких избора, сусрету две америчке прве даме – одлазеће и будуће домаћице Беле кући, Мишел Обама својој наследници Меланији Трамп упутила јасну симболичну поруку: носила је наиме хаљину љубичасте боје – боје туге и жалости. Призор протоколарног разговора две жене у  салону и под кровом најважније америчке адресе одаслао је тако у свет још једну у низу многих других, дакако јаснијих, бурнијих и драматичнијих порука о томе како Вашингтон доживљава Трампов тријумф. Тужни смо, слеђени од бола и несрећни –  наговестила је, у име једне читаве меганоменклатуре, гђа Обама седећи преко пута жене којој већ сада додељују титулу најлепше прве даме коју су Американци икада имали. Ако је претпоставка стручњака за говор боја тачна (а фотографија у љубичасто костимираног пара Клинтон који са нескривеном изразом жалости прихвата већ познати исход избора потврђује да основа има), није тешко ни досетити се одговора на питања: због чега је супруга Барака Обаме била заправо неваспитана и прикривено агресивна домаћица супрузи Доналда Трампа, и да ли јој је ову безмало непријатељску поруку упутила само у своје име?

[restrict]

ЉУБИЧАСТА РЕВОЛУЦИЈА Много тога што се поводом избора новог америчког председника ових дана догађа у Америци, Европи, па и читавом свету, говори наиме да „болно и тужно љубичасто“ јесте актуелна боја глобалног западног естаблишмента и да је у њу завијена не само моћна америчка елита, која је, улажући своје паре, страсти и емоције на победу Хилари Клинтон доживела бродолом наде, већ да ће и обојена револуција против Трампа – уколико је заиста буде – бити некаква тужнољубичаста револуција. Одушка својим емоцијама неспутано и без уздржавања даје читав заљуљани поредак којем је Хилари била и остала заштитно лице и заједнички именитељ, па су се у боју туге оденули у Вашингтону, Бриселу и Лондону, у Паризу и Берлину, те у многим другим упоришним тачкама западног света. Неизоставно, медији, посебно сви мејнстрим глобални медији који су имали одлучујућу улогу у инсталирању и сервисирању поретка који је желео да на трон устоличи Клинтонову, деле тужну судбину поражених који очима не могу да виде победника (са чијим се ставовима иначе апсолутно не слажу, коме не верују и кога се нескривено плаше). Медији који су изборној кампањи били моћна и борбена армија Клинтонове, не мире се са њеним поразом (када је о западном, па и о нашем – српском информативном простору реч, они су апсолутна већина), а отпор победнику, сада као и раније, исказују чак и приређујући „топлог зеца“ за његову породицу, посебно за нову прву даму. Сходно правилима и обичајима медијског ратовања, ових дана се део стрела и увреда намењених Трампу устремљује на његову лепу супругу. Од „откривања детаља“ њене „сумњиве прошлости“ (попут оних да је била ангажована у агенцији за пословну пратњу и да је водила разуздан живот), па до појединости о наводно неадекватној, приликама недораслој садашњици (нпр. податак да је јавно плагирала говор Мишел Обаме). У бестијалној и невитешкој кампањи рођена је тако и крилатица о „првој нагој дами Америке“, те „безазлено“ скренута пажња на чињенице које, за разлику од поменутих, јесу тачне: Меланија је прва странкиња с титулом прве даме још од Луизе Адамс 1825. године и прва супруга једног америчког председника која је рођена и одрасла у комунистичкој земљи. Енергични одговори и тужбе Меланијиних адвоката брзо су умирили оштрицу овог „истраживачког новинарства“, па су извињења и деманти пљуштали, али злоба и наглашена агресивност нису утихнули.

УДАР И КОНТРАУДАР „У току је друга америчка револуција, она је контраудар државном удару у виду кампање Хилари Клинтон“, рекао је, непосредно уочи одлучујућег дана за избор новог америчког председника, утицајни амерички контраобавештајац др Стив Печеник. Ако је тако, а много је разлога да закључимо да је Печеник у праву, у сукобу снага револуције и контрареволуције милости по дефиницији нема, рат се не води у рукавицама, а суровост и сировост се подразумевају, и то не само као део поетике актуелних уличних демонстрација против Трампа. Далеко немилосрднији опет су наиме – медији, и то пре свега медији одани мисији, поретку и глобалној структури моћи коју тежи да очува Хилари Клинтон.

Да ли Србија, односно њен медијских простор, учествује у овом светском владајућем тренду?  После 8. новембра, и победе Доналда Трампа, овдашња је јавност у прилици да уочи да блок Хилари Клинтон на овом простору има и те како поуздано упориште, како у делу власти, тако и у најважнијим сферама друштвеног живота и расподеле утицаја, поготово у медијима. Идеолошко пропагандни клинтонистички апарат у Београду (који је овде од врха годинама грађен, али потом и капиларно „метастазиран“) од почетка председничке кампање у САД је на ногама. Сада је у пуном погону настојања да стручно и озбиљно јавности разјасни да ће са Трампом, што се српске судбине тиче, бити нешто као „и после Обаме Обама“, те да су се неки лаковерни џабе порадовали обећању боље будућности са новим америчким председником и његовом администрацијом. Занимљиво да је, у склопу ових напора, и у Србији, као и на Западу, нимало безначајну промоцију имала „нага прва дама“, и да је њено обнажено тело блеснуло на киосцима, а ништа мање наметљиво у електронском простору. Показало се да је говор боје – она поменута љубичаста – некако исувише софистицирано средство за укусе овдашњих медијских посленика. Од тих рафинираних играрија њима је наиме далеко драже једно лепо женско – дупе! Чињеница да поменути стражњи део тела може да припада, у заиста тако ретким срећним околностима, и самој лепшој половини новоизабраног америчког председника само је подигла вредност овог професионалног улога: нага Меланија представљена је и овдашњем читалаштву (ваљда на понос српске штампе и уопште балканске духовне неспутаности!) и то посредством једног београдског недељника, који се дичи својом професионалном храброшћу и независношћу. Када су се винули до овог поготка и дуплерицу са Меланијом Кнаус Трамп преместили на своју насловну страну, уредници и креатори овог медијског подвига као да су се уплашили да то ипак није довољно, да су стали на пола пута, па су фотографију младе лепе и наге жене опремили некаквим досеткама које се извесно не могу убројати у примере доброг стила. Тај уређивачки „додатак“ биле су  речи „Извини Хилари“, но како је у електронском издању на реченој насловници извињење стајало на самој стражњици, док је у папиру било смештено између груди и обнаженог деликатног доњег дела стомака, читаоцима је редакција остала дужна објашњења за недоумицу: са које стране важи право извињење за Хилари Клинтон?

ГОЛА ДАМА И ГОЛИ МЕДИЈИ Да ли је у овом, по мери српског традиционализма – извесно невитешком атаку на прву даму Америке и настојању да се она читалачкој публици „приближи“ као порнографска хероина, исказан само виолентни балкански мачо дух, или тек недостатак осећања за оне чак и у духу нове епохе не тако неважне детаље као што су мера, пристојност и озбиљност, добар укус? Или је српски мачистички обрачун са Меланијом Трамп, и рекло би се, преко оваквог геста, ништа мање обрачун са Доналдом Трампом, сведочанство да је код дела овдашњих моћних и политички добро умрежених медијских посленика уочљиво нешто много озбиљније, идеолошки и политички далеко одређеније и убојитије? Можда немир и прикривени жал српског естаблишмента који је заправо веома искрен када каже: Извини, Хилари!? Еврофанатичне страсти београдских елита бране се у медијима, зар не? Уколико постоји макар и сумња да ће зацртани путеви у чврст загрљај евроатлантизма бити блокирани, реаговати се мора!

Када нас други београдски тиражни медиј, у делу свог издања намењеног превасходно женској публици, обавести како „вероватно најпровокативнија прва дама САД до сада иза себе има бурну прошлост, и фотографије које су доказ да је зарад успеха спремна на све“, тешко се можемо одупрети утиску да је и ово наизглед „шарено, забавно и политички неутрално“ штиво стварно политички неопредељено. Тешко и да ће нас и пратећи коментар у цитираном „корпоративном медију“ који тврди да су непосредно по избору новог америчког председника „испливале експлицитне фотографије његове садашње супруге које су део провокативног секси-едиторијала“ уверити да је реч о вредносно неутралном коментарисању. Или жељи да код публике побуди симпатије и поштовање за „садашњу“ супругу америчког председника, као уосталом и за самог председника.

Није тајна да Доналд Трамп није миљеник овдашњих неолибералних елита и тзв. жутих номенклатура. Занимљиво је, међутим, да се у поменутим и многим по духу и расположењу сличним примерима обрушавања њихове зловоље на главу његове лепе и господствене супруге очитује сва крхкост и непостојаност не само митске политичке коректности већ и културе, па и политичке памети и такта, те смисла за политичку пробитачност. У сусрету са нечим што се доживљава као опасност по своју класу и њене интересе, неолиберални естаблишмент – српски као и западни – моментално „погуби“ свој цивилизовани вазда наглашавани урбани и културни квалитет. Уместо духа космполитизма и отворености за разлике и другачије квалитете, прозападни естаблишмент, када бива уплашен за своју супремацију, начас, као лептир који постаје гусеница, преобрази своју природу, јасно сведочећи да је заточеник управо оних особина које у својим малим и омиљеним играма именује као паланачке. Сва ускогрудост и сапетост паланке одане хегемону, и заправо једино њему и његовим вредностима овде се изланула, скривена плаштом слободног и модерног медијског разигравања једне теме која дакако има прворазредни значај, снажан друштвени ефекат и комерцијални потенцијал. Ако свака паланка мрзи и жели да сатре оне који јој не припадају, онда ова неолиберална паланка не подноси животну сапутницу тог страшног Трампа и жели да је друштвено и морално деградира до последње границе. Опроста нема, смејаћемо се, ругаћемо се, од лепе жене правићемо вулгарну гротеску…

Дакле, дух паланке, дух злобе и затворености, непријатељски настројен према нечем другачијем, мож’ бити ризичном и опасном, управо проговара и у односу према опасности званој непредвидљиви Доналд Трамп. За ову домаћу неолибералну паланку (само привидно, реч је о оксиморону!) нови човек у Белој кући представља егзистенцијалну опасност, претњу систему и поретку у који су се добро и сасвим згодно угнездили, и у којем бенефите уживају независно од тога што им се понекад тај свет не свиђа! Ако је већ тако, није згорег, а наместило се, Трампа ударити и преко Меланије, или других који су му блиски и важни.

ПАЛАНКА И МОЧВАРА Занимљиво је како се српска неолиберална паланка, која је сада – поводом Меланије Трамп и свог јасно показаног провинцијалног отклона према њој – проговорила језиком чисте малограђанштине, језиком њој наводно тако страним и далеким!

Да ли Александар Дугин, славни руски теоретичар, када ових дана у јавни дискурс уводи појам МОЧВАРЕ, такође описује отелотворење једног соја чија је посестрима, уколико не већ и њен органски део, управо српска неолиберална паланка.

„Мочвара је“, каже Дугин, „ново име за глобалистичку секту, адепте отвореног друштва, ЛГБТ манијаке, сорошевску војску, постхуманисте и тако даље. Пражњење Мочваре није само категорички императив за Америку. То је глобални изазов за све нас. Данас је сваки народ под владавином сопствене Мочваре.“

У поменутим примерима гола Меланија Трамп (као супертема која продаје новине и доводи идеје у ред), ма колико да је у конкретном случају ипак ефемерна згода, постаје својеврсни лакмус за препознавање наше домаће Мочваре, пардон паланке. Јер – према Дугиновом одређењу Мочваре, за коју иначе напомиње да је несразмерно моћна – реч је о глобалистичкој елити, адептима чија је природа „антинационална“, а коју је сада, после Трампове победе „усисао непростор, утопија, ничија земља, у земљи либералне утопије“. На питање: Каква је структура Мочваре, овај мислилац договара да је она пре свега идеолошка, а да је њена идеологија – либерализам.

Да ли управо еврофанатична еуфорија српске доминантне владајуће класе не сведочи и о непоколебљивој верности идеологији либерализма. Ко ово угрози, па макар он био и легално и легитимно изабрани председник САД, биће мета гнева. А тог гнева неће бити поштеђено ни окружење првооптуженог.

Меланија Трамп је сада мета управо због ових разлога. Она јесте лице које ће тек продавати новине, она има квалитете да постане прворазредна медијска мегазвезда и може се с добрим разлозима наслутити надолазећа поплава јавне помаме за њом и њеним живот који ће у наступајућим годинама тек бити златно медијско тесто, погодно за неуморно експлоатисање, у широком распону од голицања радозналости и трансфера ружичастих снова до некаквих љубића по мери која задовољава све – од беби-бум до миленијумске генерације.

У овом тренутку, међутим, Мочвара – паланка „по субјекту“ дејствује и осипа тешку паљбу из других, сасвим некомерцијалних разлога: Меланија Трамп је, наиме, слабо и осетљиво место Доналда Трампа. Ако могу – уништиће јој добру репутацију и углед, све се надајући да ће грудобран који пред опасношћу сада граде, и уградњом ове циглице, бити стварно ојачан.

Њихова нетрпељивост је толика да има бојазни да јој прижељкују судбину једне претходне лепотице у Белој кући – Џеки Кенеди!                

[/restrict]