Kada će početi rasprodaja trećine svetskog černozema?

Piše ZORAN MILOŠEVIĆ

U Ukrajini se zemlja formalno, na papiru, štiti kao nacionalno blago, što ona doista i jeste, ali se u praksi rasprodaje u bescenje, pri čemu je poljoprivreda u ovoj zemlji među najperspektivnijim privrednim granama

Svaki put kada je neka lobi grupa tokom poslednjih 20 godina podnela kakav predlog zakona o regulisanju prodaje zemlje u Ukrajini, Vrhovna rada, tj. deputati Vrhovne rade, produžili su moratorij na to, prema Ustavu, nacionalno bogatstvo. U praksi, međutim, postoje ogromne rupe izazvane pre svega korupcijom, pa zemlja „nelegalno“ dospeva u ruke stranih kompanija i domaćih tajkuna – budzašto.

TREĆINA SVETSKIH ORANICA Svaki razgovor o prodaji zemlje u Ukrajini izaziva burne i haotične diskusije koje se neretko završavaju i tučom. Populistički političari javno govore da je opasno i štetno prodavati zemlju, koja je zdrava, nezagađena pesticidima i čini veliki nacionalni resurs. Neverovatno, ali Ukrajina poseduje skoro trećinu svetskih oranica (28 odsto). Aktuelni vlasnici poljoprivrednih dobara podržavaju ovakvu retoriku, plašeći javnost stranim korporacijama. Njima, po pravilu, protivreče ekonomisti, koji nabrajaju dobrobiti od slobodnog tržišta zemlje. Između njih nalazi se sedmomilionska armija Ukrajinaca, nekadašnjih obrađivača zemlje a sada vlasnika iste koju ne mogu da prodaju jer država zabranjuje. Vrednost ukrajinskog černozema iznosi, prema proceni tamošnjeg ministarstva poljoprivrede, 70 milijardi dolara, dok samo tržište zemlje vredi mnogo više, jer je najveće u Evropi.

Zbog ambicija Ukrajine da uđe u Evropsku uniju, ovo pitanje je postalo predmet pregovora Brisela i Kijeva, sa jasno uočljivim nemačkim interesom. No, nisu samo Nemci bacili oko na ukrajinsku zemlju. I Međunarodni monetarni fond je dalje kreditiranje Ukrajine uslovio liberalizacijom zakonodavstva u oblasti poljoprivrede, što očigledno koristi kompanijama iz SAD. 

Glavni problem je što poslanici ukrajinske Vrhovne rade do dana današnjeg ne žele da prihvate zakon koji bi regulisao tržište zemljom. Početkom oktobra 2016. Vrhovna rada je produžila moratorijum na prodaju zemlje do 2018, pri čemu ovo produženje, kako smo već gore pomenuli, nije prvo. Pozadina svega je da ukrajinski političari ne žele da ozakone prodaju zemlje, jer na crnom tržištu mogu da računaju na stalni mito, pri čemu Nemci kao glavni u ovom biznisu imaju Juliju Timošenko i Olega Ljaška.

[restrict]

NEODLOŽAN POSAO Sada već daleke 1999. godine Ukrajina je rasformirala državna poljoprivredna dobra, pri čemu je 52 odsto zemlje pripalo radnicima na tim dobrima (u većini penzionerima, najmanje radnoaktivnom delu stanovnika). Marta 2000. tadašnji predsednik Leonid Kučma rekao je da je „neodložan“ posao izrada novog zakona o poljoprivrednom zemljištu, davši predlog zakona u Vrhovnu radu. Ovaj „neodložan“ posao otegao se na 16 godina. Trenutno Ukrajina ima 6,9 miliona vlasnika zemlje, od kojih je oko milion već umrlo, a da se ne zna pravi status njihove zemlje (oko 400.000 hektara), tj. ko ju je nasledio.

Istovremeno, poljoprivreda u Ukrajini je postala jedna od najperspektivnijih grana privrede. Prema podacima Državnog statističkog zavoda, direktne strane investicije u poljoprivredu Ukrajine tokom 2015. godine iznosile su 3,8 milijardi dolara. Udeo izvoza poljoprivrednih proizvoda dostigao je 11,1 milijardu dolara u 2015, dok je izvoz u celokupnoj izvezenoj robi 27 odsto (2013. bio je čak 38 odsto), a agrar je postao i najvažniji izvor deviza za državni budžet. Tako je poljoprivreda glavni garant stabilnosti makroekonomskih pokazatelja Ukrajine i regulator stabilnosti domaće valute.

Prodaja zemlje je, međutim, i dalje tabu za Ukrajince, a tome doprinosi, pored političara, i 40.000 domaćih vlasnika koji neće konkurenciju stranih kompanija, pa ni onih iz Evropske unije koju su, uglavnom, prihvatili kao poželjnu geopolitičku orijentaciju. No, nisu samo „sitni“ vlasnici zemlje problem. U državnom vlasništvu je 20 odsto sve obradive zemlje, koja se mahom uz pomoć mita i korupcije „našla“ u zakupu različitih, uglavnom, zapadnih kompanija. Ovakva „strana“ obrada zemlje nije ozakonjena, a niko od nadležnih „ne zna“ kako je to moguće, te  da li se plaćaju porezi i doprinosi i po kom zakonu. Ova „korupciona crna rupa“ gigantskih razmera je glavni uzrok za nedonošenje zakona. Njenim gašenjem nestali bi i prihodi, koje nadležni „namiruju“ svake godine. Prosečna cena zakupa zemlje u Ukrajini iznosi 300 dolara po hektaru (na godišnjem nivou), a pošto u ovoj državi ima oko 10 miliona hektara, onda je jasno o kojoj sumi se radi i veličini „korupcione crne rupe“, koja se prikriva patriotizmom, pa čak i nacionalizmom.

Pored političara i države koji uzimaju novac od davanja zemlje u zakup, i vlasnici zemlje su shvatili da im je prihvatljivije i korisnije da svake godine ubiraju pare za zakup (i pomalo ucenjuju zakupce), nego da prodaju imanja poljoprivrednim kompanijama, čime gube sva prava.

 

SUKOB INTERESA No, ukrajinski interesi nisu u skladu sa interesima Evropske unije (čitaj Nemačke) i MMF-a, koji su glavni kreditori ove države posle „obojene revolucije“ 2014. godine, pa sve snažnije i nemilosrdnije pritiskaju vladu i predsednika Porošenka da liberalizuju tržište zemlje. Dikat jasan i glasi, kako je to rekao nedavno predstavnik MMF-a: „Uneti u parlament predlog zakona koji reguliše prodaju zemlje.“

Posle toga pokrenuta je javna rasprava „o stvaranju normalnih uslova za trgovinu zemljom“. Ukoliko se zakon donese, prema podacima nevladine organizacije Voks Jukrejn, cena zemlje u ovoj državi pašće posle prve godine slobodne trgovine, kada će novi vlasnici uzeti između pet do sedam odsto obradive površine.

Uvažavajući pritisak Brisela i MMF-a, ukrajinski političari predlažu nekoliko varijanti liberalizacije tržišta zemlje. Najčešća razmatrano rešenje je da investitori preko aukcija dođu do vlasništva nad zemljom, čime se priprema javnost da će cena biti niža od realne kako bi je zapadne kompanije uopšte kupile. Ova etapa trajala bi dve godine, posle čega bi tržište bilo otvoreno i za fizička lica.

Prema ukrajinskom Ustavu „zemlja je nacionalno bogatstvo i nalazi se pod posebnom brigom države“. Država takođe garantuje građanima vlasništvo nad zemljom, ali bez prava prodaje. Zbog toga se u sektoru poljoprivrede formiralo crno tržište, bez jasnih zakona i procedura. Ukoliko Ukrajina ukine moratorijum na prodaju zemlje, rizikuje da bogate kompanije i pojedinci kupe zemlju budzašto, odnosno da se zemlja nađe u rukama stranaca, a tada se priča o nacionalnom bogatstvu mora zaboraviti.

Ipak, predlagači novog zakona o tržištu zemljom u Ukrajini žele da zadrže poluge uticaja, pa predviđaju da vlasnici zemlje mogu biti samo građani Ukrajine, država i lokalne samouprave. No, kada se zna da je ukrajinsko državljanstvo moguće dobiti za 100 dolara, te da Ukrajinci mogu kupovati za strance, ovo ograničenje neće imati efekat. Pored toga, iako je jasno da stranci neće moći da kupuju zemlju, moći će da je uzimaju u zakup na 99 godina, što je prema zapadnim pravnim normama isto što i vlasništvo. Takođe, nije regulisano šta biva kad vlasnik zemlje u Ukrajini stekne neko drugo državljanstvo, tj. šta će u tom slučaju biti sa zemljom? Nije regulisano ni poklanjanje zemlje itd.

Takođe, predlog zakona propisuje da pojedinac ili kompanija mogu biti vlasnici samo 15 odsto zemlje nekog rejona, ali ne sprečava integraciju takvih vlasnika, pa se može dogoditi da bogate kompanije u svoje ruke koncentrišu većinu obradive zemlje.

Sudeći prema snazi pritisaka zapadnih političara i MMF-a da Ukrajina konačno proda svoj černozem, analitičari Karnegi Moskou centra smatraju da će ovo morati da se uradi u naredne dve do četiri godine, inače će se pokrenuti velika ucena sa kreditima. Upravo ovaj diktat paralelan sa raspravom o varijantama „liberalizacije tržišta zemljom“ pokreće i novu lavinu novog separatizma i proruskih opcija u Ukrajini, jer oni koji se ovde vide kao gubitnici okreću se ovim politikama.         

[/restrict]