Jedrima uz vetar

Velika Britanija i muke raskida sa Briselom

Za „Pečat“ iz Londona Dejan Lukić

Ko je stariji – volja naroda izrečena na referendumu ili volja predstavnika naroda (Parlament) izabranih od strane naroda?

Diplomatija Evropske Unije aktivno je krenula u „pripitomljavanje“ poslanika britanskog Parlamenta, u poslednjem pokušaju da se spasava što se još može spasiti od preostalog duha  i slova evropskog zajedništva. Svi trikovi su u igri, naročito oni na rubu fer pleja – od izbegavanja same britanske vlade da odmah potegne taj famozni Član 50 Lisabonskog Ugovora koji precizira proceduru povlačenja jedne članice iz Zajednice do „misterije“ o poziciji vlade u budućim pregovorima o odnosima dve strane posle „bregzita“.

[restrict]

POSLEDNJA REČ PARLAMENTU Britanija je prošlog juna na narodnom referendumu (52:48) glasala da ode iz Unije.

Atmosfera na relaciji London – Brisel, kao i na samom Ostrvu, dostigla je temperaturu i decibele kritične mase; podele u vladi, Parlamentu, partijama i u informativnoj sferi prete da parališu racionalno rasuđivanje pa i ono pragmatično po kome je zbog interkonekcije ekonomija, socijalnih i političkih veza, sporazuman i miran raskid u najboljem interesu obe strane.

Bivši lider konzervativaca Vilijam Hejg ocenjuje, međutim, da je na ovoj tački netrpeljivosti, prijateljski dogovor Brisela sa Londonom o dogovornom razlazu, sada već na rubu nemogućeg; pogotovo u zakonski predviđenom roku od dve naredne godine.

So na živu ranu dolio je prošlog četvrtka Vrhovni sud Britanije presudom da Parlamentu pripada poslednja reč o satnici i uslovima razlaza i da samo na osnovu odluke Parlamenta, vlada može da aktivira lisabonski paragraf odlazaka iz Unije. Troje sudija koje su se odvažile da suverenitetu Parlamenta pretpostave suverinitet narodnog plebiscita, proglašene su odmah crnim đavolima u službi Velikog Mefista u Briselu, a londonski „Dejli mejl“ ih je još, preko cele stranice, nazvao „Neprijateljima naroda“. I evroskeptična Britanija se digla na noge. Predsednica vlade Tereza Mej – inače i sama kolebljivi pristalica „bregzita“ – pokušala je prošle sedmica da malo ohladi nastalu situaciju: „Verujem u nezavisnost sudija i sudova, ali verujem i u slobodu štampe“. Po njenom tumačenju panel sudija je presuđivao sa pravnog aspekta, ali istovremeno i Vlada ima jake pravne adute (u odluci o odlasku iz Unije) pa će, stoga, vlada, najavljuje Mej, odluku sudija da obara pred Apelacionim sudom.

Koliko će sama Tereza Mej da se svojski zalaže za obaranje presude Apelacionog suda široko je otvoreno pitanje za sve nedoumice, ali nema sumnje da bi, ako bi se pravni proces razvoda odužio to – uveliko „razvodnjilo brekzit“ budući da je pitanje svih pitanja pravna zavrzlama o tome koji su dometi onoga što se zove „parlamentarni suverenitet“. Drugim rečima: Ko je stariji – volja naroda izrečena na referendumu ili volja predstavnika naroda (Parlament) izabranih od strane naroda na slobodnim, demokratskim izborima koji su, pak, najviši stepen suvereniteta.

Debata je, istovremeno, izbacila u prvi plan i pitanje: U kojoj su meri sudije odgovorne i kako ih podvrgnuti demokratskoj kontroli?

Cela serija eksperata za pravna pitanja bavi se sada smislom i vrednošću stare maksime o „sudskoj nezavisnosti“, ali malo ko nudi suvisao odgovor na pitanje trenutka: Da li trojica sudija –“ „neprijatelji naroda“ koje niko nije izabrao na slobodnim, demokratskim izborima, imaju pravo i moć da suspenduju rezultat narodnog referenduma najvišeg oblika plebiscitarnog, narodnog izraza suvereniteta.

Drugi čin presude „Narodnih neprijatelja“ treba da se odigra sada pred Apelacionim sudom, pa je ujedno na redu i pitanje da li je nezavisnost sudija neka vrsta u kamen uklesanog „Svetog grala“ ili je došlo vreme da se i u zemlji Magna karte sektor pravde podvede pod „demokratsku kontrolu“ sada kada, kako se komentariše, „sudije udaraju u pravni klin, a narod u suverenu ploču“.

 

SITNIČARENJE DO VEČNOSTI U međuvremenu Vlada se, da bi primirila javnost, i sama oglušuje o suverenost sudija i sudova, pa objavljuje da presuda Vrhovnog suda neće uticati na njeno aktiviranje člana 50 Lisabonskog ugovora. I samo što je vest zvanično objavljena, iz centrale Škotske nacionalne paritje-SNP, vladajuće partije u Škotskoj, stiže jedno glasno „ne“: SNP ne može ni da zamisli bilo kakvu situaciju u kojoj bi 54 škotska poslanika u Parlamentu Ujedinjenog Kraljevstva pristali na aktivirnje člana 50. Škotska vladajuća SNP gospođe Nikole Stardžon ima u elektoratu solidnu većinu protiv izlaska  iz EU, u slučaju da se ostatak Britanije –Engleska, Vels i Severna Irska odluče da, shodno rezultatu referenduma od 23. juna, odluče da napuste Evropsku uniju

Dok se saga neke vrste „građanskog rata“ na temu Brisela odigrava na Ostrvu Tereza Mej leti u zvaničnu posetu Indiji i iz vazduha poručuje –Urbis et Orbis – da lično poštuje nezavisnost Suda, ali da, istovremeno, ceni i „nezavisnost štampe“. Poslanica je primljena i odmah prevedena kao jasna podrška oceni „Dejli mejla“ po kojoj je presuda Vrhovnog suda da Parlament a ne referendum ima poslednju reč o bregzitu, delo „neprijatelja naroda“. Ovo bi trebalo da zvuči  da je vlada odlučila da ignoriše presudu Vrhovnog suda, ali kako da se to izvede? Prvi korak je tužba Apelacionom sudu – upravo tamo gde se zna da sudije nisu naklonjene bregzitu isto kao i njihove pristalice u Parlamentu – među njima većina u Domu lordova.

Proces pregovora koje London treba (posle rezultata referenduma) da pokrene o budućim odnosima „slobodne“ Britanije sa Evropskom unijom pruža obilje prilika za odlaganje, otezanje i sabotažu bregzita. „Evropejci“ u  vestminsterskom Parlamentu (pogotovo u Domu lordova) mogu da „do večnosti“ sitničare kada im vlada podnese na debatu i ratifikovanje teksta (eventualno postignutog dogovora sa EU o budućim odnosima posle razvoda).

Trenutno raspoloženje u Parlamentu je „fluidno“ ali je uverenje da će protivnici bregzita upotrebiti sve trikove u kartama i sve vrste amandmana na projekt koji im ponudi Tereza Mej.

Ključni deo pregovaračkog projekta tiče se „hleba i soli“ – odnosa Britanije sa Evropskim zajedničkim tržištem kada posle raskida Ujedinjeno Kraljevstvo izađe iz pravnog i ekonomskog sistema Evropske unije.

Znatan deo domaćeg javnog mišljenja političke elite i medija nije ubeđen da Tereza Mej ulazi u proces raskida sa iskrenim pregovaračkim namerama po kojima „bregzit znači bregzit“, a referendum znači imperativ.

 

NA RUBU MALOG ČUDA Analitičari na Ostrvu, ocenjujući nastalu situaciju podele i animoziteta između Fronta odlaska i Fronta ostanka pominju i mogućnost vanrednih parlamentarnih izbora, budući da se radi o „biti  ili ne biti“ i da tema bregzita već tektonski ljulja tle Kraljevine.

Tereza Mej ne misli, pak, da su vanredni izbori rešenje, niti razmišlja da ih raspisuje. Istraživanja javnog raspoloženja govore drugačije. Ako se Brisel i Dom lordova nađu na  zajedničkoj platformi i ubace u igru sva raspoloživa, legalna sredstva sabotiranja bregzita to bi do regularnih izbora (2020) bila noćna mora britanske politike u naredne dve godine. Pri tome, realisti na obe strane podele, ne veruju da je, uz najbolje uslove i želje, jedan vitalan, sveobuhvatni trgovinski ugovor između Londona i Brisela moguće ispregovarati u predviđenom roku od dve godine. To bi, ceni se,  bilo na rubu malog čuda, ako se ima u vidu da je, recimo, usaglašavanje Trgovinskog ugovora Unije sa Kanadom zahtevalo punih sedam godina. Čak i kada bi se to čudo dogodilo, ono bi moralo da isključi sektor usluga koji, pak, čini 79 posto britanske ekonomije.

Dok se ova glomazna igra zvana „bregzit“ ne izigra do kraja ovog trenutka pred potezanje klauzule 50 Lisabonskog ugovora, samo dve činjenice su izvesne. Jedna je: neizvesnost do koje je mere aktuelna britanska vlada iskrena u nameri da raskrsti sa Briselom i u planu koji najavljuje u javnosti, a druga je pitanje do koje će mere, u budućim pregovorima, Brisel da bude  kooperativan i spreman da prihvata uslove i crvene linije o budućim odnosima sa jednom članicom Unije kojoj je već jedna noga na levoj, a druga na desnoj obali Lamanša.

U najnovijem opticaju je i mogućnost da vlada u kojoj je i dalje jaka struja „evropejaca“ može, zajedno sa enigmatičnom Mej da sapliće ili suspenduje bregzit tako što bi pregovore o izlasku, odnosno potezanje člana 50, odugovlačila do poslednjeg trenutka. Istina, ovo se smatra „nuklearnom opcijom“ sa velikim i nepredvidivim, političkim, diplomatskim i ekonomskim negativnim posledicama.

Brakorazvodna parnica između Londona i Brisela preti da bude duga, mučna i puna animoziteta. Bivši lider antievropske Nezavisne partije Ujedinjenog Kraljevstva (UKIP) Najdžel Faradž predviđa čak neku vrstu „narodnog ustanka“ u svakom slučaju masovni izlazak Britanaca na ulice ukoliko bi Parlament „udario na volju naroda“ odlagao ili blokirao aktiviranje člana 50. To bi, kaže Faradž, „pokrenulo talas političkog nezadovoljstva kakvo niko od nas za našeg života, nije još video“.            

[/restrict]