Javno mnjenje u doba opšteg licemerja

Piše Jovan Ćirić

Pobeda političke korektnosti, u stvari oportunizma i oveštalih birokratskih fraza, orvelijanskog novogovora, označila je početak kraha klasičnih istraživanja javnog mnjenja

Neposredno nakon pobede Donalda Trampa na američkim predsedničkim izborima pojavili su se brojni komentari i analize, pa je tako izvesna baka Milka iz Grocke pripovedala o tome kako je novom predsedniku Amerike kuvala sarme i punjene paprike. Bilo je i priča o tome kako je Tramp pevao „Od izvora dva putića“, i još mnogo drugih sličnih „bisera“ naših dežurnih analitičara. No ne treba im se podsmevati, podsmeh zaslužuju oni drugi analitičari, ne samo srpski, koji su već nekoliko godina predviđali laku pobedu Hilari Klinton, a u stvari se dogodilo da ju je Tramp pobedio baš ubedljivo. Šta se dogodilo i kako i zašto su analitičari promašili? Da li je greška u uzorku koji su ispitivali, ili u nečemu drugom? Kada je „Si-En-En“, na samo nekoliko dana pred izbore, prognozirao neizvestan rezultat, ali da Hilari ipak vodi za tri procenta, bilo je jasno da je „vrag odneo šalu“, a sada je jasno da je i „Si-En-Enovo“ istraživanje „debelo“ omanulo. Da li i kod njih zbog lošeg uzorka, da li zbog otvorenog navijanja za jednu stranu, ili zbog nečeg trećeg? Potpisnik ovih redova misli da je u pitanju to treće.

[restrict]

PROBLEM POLITIČKE KOREKTNOSTI U stvari se radi o pitanju: „Kako i zašto sva istraživanja javnog mnjenja u poslednje vreme promašuju?“ Radi se pre svega o bregzitu, ali i o svojevremenom uspehu grčke Sirize i francuskih lepenovaca. I u Srbiji je uspeh radikala, devedesetih godina, uvek predstavljao iznenađenje, isto kao, na neki način, i pobeda Tomislava Nikolića 2012. godine. Da li je moguće da je tako teško sprovesti jedno obično istraživanje javnog mnjenja? Stvar je, izgleda ipak, u problemu političke korektnosti, odnosno u ljudskoj neiskrenosti i licemerju. Do sada su političari važili za neiskrene licemere, a danas se pokazuje da je i vrlo veliki deo građanstva postao takav. Jedno se misli, a drugo govori, pa kada anketari upitaju za koga će glasati, mnogi ljudi javno kažu jedno, a na biračkim mestima u potaji glasaju za drugo. Javno, prosečan birač će podržavati one koji se zalažu za prava LGBT populacije i za prava životinja, a u svom privatnom životu taj glasač će glasati za nešto sasvim drugo. Pobeda političke korektnosti, u stvari oportunizma i oveštalih birokratskih fraza, orvelijanskog novogovora, označila je početak kraha klasičnih istraživanja javnog mnjenja. To su pokazali i ljudi u Britaniji na bregzitu, to su sada pokazali i prosečni Amerikanci glasajući za Trampa.

Hilari Klinton je Trampu zamerala neke reči kojima je ovaj vređao žene, a on je odgovorio da su to reči iz muških svlačionica. I zaista, prosečan, normalan muškarac, bez obzira na to da li je Srbin, Amerikanac, Rus, Italijan, Meksikanac, voli da priča o ženskim grudima ili nogama, ili nekim drugim ženskim atributima. Što je najvažnije, i same žene vole kada muškarci to pričaju i naročito kada to na njima primećuju. Da nije tako, estetska hirurgija ne bi danas bila u zamahu, isto kao i modna industrija u celini. Uprkos tome, žene se prema pravilima političke korektnosti ne smeju sagledavati kao seksualni objekt, iako ih čitava modna industrija tera u tom pravcu. Za žene i ženska prava, odnosno protiv seksualnog uznemiravanja, najčešće se zalažu one žene koje i ovako i onako niko nikada ne bi uznemiravao. I tako se događa sveopšta društvena hipokrizija: žene se teraju da ugrađuju silikone, da drže skupe dijete, kupuju basnoslovne krpice ne bi li bile što privlačnije, a kada nekoj od tih žena kažete da izgleda lepo, rizikujete da vas optuže za seksualno uznemiravanje. Ovo naročito može biti opasno ako vam je dotična žena koleginica sa posla. Protiv te hipokrizije, tog dvostrukog morala i tog sveopšteg ludila, glasala je Amerika glasajući za Trampa.

 

ORVELIJANSKI NOVOGOVOR Žene su dakle izložene teroru mode i lepote, a muškarci teroru da ne smeju da im kažu da su lepe. Možda u svemu tome ima i određenih tržišno-ekonomskih razloga, ne bi li žene bile nezadovoljne i dalje kontinuirano trošile na modu i lepotu. Isto tako u sveopštem teroru, tj. ludilu i birokratskoj frazeologiji i orvelijanskom novogovoru o ljudskim pravima i demokratiji, ima određenog sistema, sistema koji služi zamajavanju i skretanju pažnje sa bitnih na nebitne stvari, pa tako niko danas niti piše, niti govori, niti razmišlja o sindikalnim radničkim pravima i o siromaštvu, ali se zato veoma mnogo piše i govori o, na primer, „jačanju kapaciteta civilnog sektora“. Pojedinci, naročito oni koji su se u tom civilnom sektoru najviše izdigli, interiorizovali su, iskreno prihvatili i usvojili taj i takav način razmišljanja i frazeološki novogovor i zato ih verovatno začuđuje kako to da neko poput Trampa može da pobedi. U pitanju je sveopšte samozavaravanje, kojem služi i samozavaravanje istraživanja javnog mnjenja, gde ispitanici, znajući za to samozavaravanje, odgovaraju ne ono što stvarno misle već ono što se od njih očekuje. Onda se dogodi iznenađenje da na izborima pobedi neko ko nije planiran i predviđen i onda ti prvaci „civilnog sektora“, ljudskih prava, demokratije, liberalizma i tolerancije jednostavno kažu: „Not my president.“ Ne, nego je vaš predsednik samo onaj koji se vama sviđa, a tolerantnost postoji samo onda kada drugi treba vas da trpe i tolerišu vašu besmislenu frazeologiju, a nikako ne i onda kada vi treba druge da tolerišete.

To sa „not my president“ neodoljivo podseća na ono Brozovo „ne priznajem ovaj sud“, a da im se ne bi prigovorilo na nekorektnosti, na govoru mržnje, na uznemiravanju, ljudi će uskoro prestati da govore uopšte i time će se zatvoriti evolutivni krug. Možda će prestati i da misle, što bi bio ideal svih istraživača javnog mišljenja, jer tada više ne bi bilo iznenađenja sa istraživanjem istog, tada bi ljudi mislili samo ono što im se kaže i onako kako im se kaže da treba da misle.

Upravo završeni američki izbori mogu se, naravno, analizirati i na mnogo drugih načina, ali jedno je, čini se, izvesno, a to je da su to bili izbori između dosadnih i ispraznih floskula koje su politički korektne i svega onoga što je politički nekorektno, ali je baš zato interesantno, životno i iskreno. Čini se da liberalno-levičarski licemerni zagovornici političke korektnosti to još uvek nisu shvatili, pa će se verovatno i u budućnosti iznenađivati nekim novim izborima i živeće u svom autističnom svetu civilnog sektora i prava transrodnih osoba. U tom svetu će se o siromaštvu, radničkim pravima i drugim sličnim stvarima, koje su sasvim demode, uporno ćutati. A što se tiče pitanja da li će Srbima biti bolje pod Trampom, stvari su vrlo jednostavne. Za Srbe je boljitak već samo to što nam neće biti gore, a pod Klintonovom i naročito Olbrajtovom bilo bi nam gore. U politici zaista nema ljubavi, ali znamo vrlo dobro da ima mržnje. Madlen Olbrajt je tu mržnju prema Srbima iskazala makar samo u onoj praškoj knjižari kada je rekla „disgusting Serbs“ (odvratni Srbi). Možda nas Tramp neće voleti i pitanje je koliko o nama on uopšte zna, ali nas svakako neće ni mrzeti, prosto zato što nije ideološki opterećen i ostrašćen, onako kako su i koliko su ostrašćeni svi koji se bave civilnim sektorom i žive u svom autističnom svetu političke korektnosti i ispraznih i neiskrenih fraza o ljudskim pravima i tolerantnosti.               

 

Autor je direktor Instituta za uporedno pravo

[/restrict]