Јавно мњење у доба општег лицемерја

Пише Јован Ћирић

Победа политичке коректности, у ствари опортунизма и овешталих бирократских фраза, орвелијанског новоговора, означила је почетак краха класичних истраживања јавног мњења

Непосредно након победе Доналда Трампа на америчким председничким изборима појавили су се бројни коментари и анализе, па је тако извесна бака Милка из Гроцке приповедала о томе како је новом председнику Америке кувала сарме и пуњене паприке. Било је и прича о томе како је Трамп певао „Од извора два путића“, и још много других сличних „бисера“ наших дежурних аналитичара. Но не треба им се подсмевати, подсмех заслужују они други аналитичари, не само српски, који су већ неколико година предвиђали лаку победу Хилари Клинтон, а у ствари се догодило да ју је Трамп победио баш убедљиво. Шта се догодило и како и зашто су аналитичари промашили? Да ли је грешка у узорку који су испитивали, или у нечему другом? Када је „Си-Ен-Ен“, на само неколико дана пред изборе, прогнозирао неизвестан резултат, али да Хилари ипак води за три процента, било је јасно да је „враг однео шалу“, а сада је јасно да је и „Си-Ен-Еново“ истраживање „дебело“ омануло. Да ли и код њих због лошег узорка, да ли због отвореног навијања за једну страну, или због нечег трећег? Потписник ових редова мисли да је у питању то треће.

[restrict]

ПРОБЛЕМ ПОЛИТИЧКЕ КОРЕКТНОСТИ У ствари се ради о питању: „Како и зашто сва истраживања јавног мњења у последње време промашују?“ Ради се пре свега о брегзиту, али и о својевременом успеху грчке Сиризе и француских лепеноваца. И у Србији је успех радикала, деведесетих година, увек представљао изненађење, исто као, на неки начин, и победа Томислава Николића 2012. године. Да ли је могуће да је тако тешко спровести једно обично истраживање јавног мњења? Ствар је, изгледа ипак, у проблему политичке коректности, односно у људској неискрености и лицемерју. До сада су политичари важили за неискрене лицемере, а данас се показује да је и врло велики део грађанства постао такав. Једно се мисли, а друго говори, па када анкетари упитају за кога ће гласати, многи људи јавно кажу једно, а на бирачким местима у потаји гласају за друго. Јавно, просечан бирач ће подржавати оне који се залажу за права ЛГБТ популације и за права животиња, а у свом приватном животу тај гласач ће гласати за нешто сасвим друго. Победа политичке коректности, у ствари опортунизма и овешталих бирократских фраза, орвелијанског новоговора, означила је почетак краха класичних истраживања јавног мњења. То су показали и људи у Британији на брегзиту, то су сада показали и просечни Американци гласајући за Трампа.

Хилари Клинтон је Трампу замерала неке речи којима је овај вређао жене, а он је одговорио да су то речи из мушких свлачионица. И заиста, просечан, нормалан мушкарац, без обзира на то да ли је Србин, Американац, Рус, Италијан, Мексиканац, воли да прича о женским грудима или ногама, или неким другим женским атрибутима. Што је најважније, и саме жене воле када мушкарци то причају и нарочито када то на њима примећују. Да није тако, естетска хирургија не би данас била у замаху, исто као и модна индустрија у целини. Упркос томе, жене се према правилима политичке коректности не смеју сагледавати као сексуални објект, иако их читава модна индустрија тера у том правцу. За жене и женска права, односно против сексуалног узнемиравања, најчешће се залажу оне жене које и овако и онако нико никада не би узнемиравао. И тако се догађа свеопшта друштвена хипокризија: жене се терају да уграђују силиконе, да држе скупе дијете, купују баснословне крпице не би ли биле што привлачније, а када некој од тих жена кажете да изгледа лепо, ризикујете да вас оптуже за сексуално узнемиравање. Ово нарочито може бити опасно ако вам је дотична жена колегиница са посла. Против те хипокризије, тог двоструког морала и тог свеопштег лудила, гласала је Америка гласајући за Трампа.

 

ОРВЕЛИЈАНСКИ НОВОГОВОР Жене су дакле изложене терору моде и лепоте, а мушкарци терору да не смеју да им кажу да су лепе. Можда у свему томе има и одређених тржишно-економских разлога, не би ли жене биле незадовољне и даље континуирано трошиле на моду и лепоту. Исто тако у свеопштем терору, тј. лудилу и бирократској фразеологији и орвелијанском новоговору о људским правима и демократији, има одређеног система, система који служи замајавању и скретању пажње са битних на небитне ствари, па тако нико данас нити пише, нити говори, нити размишља о синдикалним радничким правима и о сиромаштву, али се зато веома много пише и говори о, на пример, „јачању капацитета цивилног сектора“. Појединци, нарочито они који су се у том цивилном сектору највише издигли, интериоризовали су, искрено прихватили и усвојили тај и такав начин размишљања и фразеолошки новоговор и зато их вероватно зачуђује како то да неко попут Трампа може да победи. У питању је свеопште самозаваравање, којем служи и самозаваравање истраживања јавног мњења, где испитаници, знајући за то самозаваравање, одговарају не оно што стварно мисле већ оно што се од њих очекује. Онда се догоди изненађење да на изборима победи неко ко није планиран и предвиђен и онда ти прваци „цивилног сектора“, људских права, демократије, либерализма и толеранције једноставно кажу: „Not my president.“ Не, него је ваш председник само онај који се вама свиђа, а толерантност постоји само онда када други треба вас да трпе и толеришу вашу бесмислену фразеологију, а никако не и онда када ви треба друге да толеришете.

То са „not my president“ неодољиво подсећа на оно Брозово „не признајем овај суд“, а да им се не би приговорило на некоректности, на говору мржње, на узнемиравању, људи ће ускоро престати да говоре уопште и тиме ће се затворити еволутивни круг. Можда ће престати и да мисле, што би био идеал свих истраживача јавног мишљења, јер тада више не би било изненађења са истраживањем истог, тада би људи мислили само оно што им се каже и онако како им се каже да треба да мисле.

Управо завршени амерички избори могу се, наравно, анализирати и на много других начина, али једно је, чини се, извесно, а то је да су то били избори између досадних и испразних флоскула које су политички коректне и свега онога што је политички некоректно, али је баш зато интересантно, животно и искрено. Чини се да либерално-левичарски лицемерни заговорници политичке коректности то још увек нису схватили, па ће се вероватно и у будућности изненађивати неким новим изборима и живеће у свом аутистичном свету цивилног сектора и права трансродних особа. У том свету ће се о сиромаштву, радничким правима и другим сличним стварима, које су сасвим демоде, упорно ћутати. А што се тиче питања да ли ће Србима бити боље под Трампом, ствари су врло једноставне. За Србе је бољитак већ само то што нам неће бити горе, а под Клинтоновом и нарочито Олбрајтовом било би нам горе. У политици заиста нема љубави, али знамо врло добро да има мржње. Мадлен Олбрајт је ту мржњу према Србима исказала макар само у оној прашкој књижари када је рекла „disgusting Serbs“ (одвратни Срби). Можда нас Трамп неће волети и питање је колико о нама он уопште зна, али нас свакако неће ни мрзети, просто зато што није идеолошки оптерећен и острашћен, онако како су и колико су острашћени сви који се баве цивилним сектором и живе у свом аутистичном свету политичке коректности и испразних и неискрених фраза о људским правима и толерантности.               

 

Аутор је директор Института за упоредно право

[/restrict]