ZONA SUMRAKA – Profesionalac

Piše FILIP RODIĆ

Da li je dijalog Beograda i Prištine s posredstvom EU dobra ili loša stvar, u skladu ili ne s Ustavom, u ovom slučaju nije tema kojom ćemo se baviti iako se ovome ima svašta zameriti. O dijalogu pišemo u drugim tekstovima.  Tema koja se ovde nametnula jeste bezobrazluk, odnosno amaterizam

Vlada Srbije pod vođstvom premijera Aleksandra Vučića je „amaterski pregovarala“ s Prištinom pod pokroviteljstvom Evropske unije, izjavio je samouvereno nekadašnji šef tima Vlade Srbije za tehnički dijalog s Prištinom Borislav Borko Stefanović. Troimeni političar poznat po doslednosti pokazao je i mudrost dodavši da bi on, da je i dalje na funkciji glavnog pregovarača, pitanje „Trepče“ rešavao tako što bi pokušao pregovore o imovini uz posredovanje EU, ili išao na arbitražu, ili na obavezujući bilateralni sporazum. Pretpostavljamo da, pošto je reagovanje Vlade Srbije „amaterizam“, ovo predstavlja „profesionalizam“ koji je karakterisao i njegovo pregovaranje.

Podsetimo se pre svega kako je Stefanović došao na funkciju šefa pregovaračkog tima dijaloga pod pokroviteljstvom EU. Do toga je došlo prvo zahvaljujući profesionalnom pregovaranju tadašnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića sa baronesom Ketrin Ešton, koja je obavljala funkciju visoke predstavnice EU. Tadić je tada, početkom septembra 2010, zahvaljujući svojim diplomatskim veštinama, uspeo da ubedi Eštonovu da Srbija treba da odustane od svoje rezolucije o Kosovu pred Generalnom skupštinom UN koja nije odgovarala pristalicama kosovske nezavisnosti (ali je u velikoj meri odgovarala interesima Srbije) i za koju je tadašnji šef srpske diplomatije Vuk Jeremić i privatno i javno tvrdio da ima većinsku podršku u svetskom parlamentu. Jeremić je tada ušao u oštar sukob s Tadićem, ali je, kao „dobar vojnik“, da tako kažemo, izašao pred Generalnu skupštinu i zastupao rezoluciju s kojom se suštinski nije slagao. To je stvorilo osnov za današnji dijalog i to je omogućilo Stefanoviću da preko leša dobrog vojnika Jeremića pokaže da može da bude još bolji vojnik.

Šta nam je donelo profesionalno Stefanovićevo pregovaranje? Ne mnogo toga. Mnogo se nije ni očekivalo. Tehnički dijalog započet je marta 2011. i do februara naredne godine, kada je prekinut zbog predizborne kampanje, održano je devet rundi. U okviru tehničkih pregovora postignuti su dogovori o slobodi kretanja, matičnim knjigama, carinskim pečatima, katastarskim knjigama, priznavanju univerzitetskih diploma, integrisanom upravljanju administrativnim prelazima i o regionalnom predstavljanju i saradnji. Najzanimljivija su ova poslednja dva. U okviru njih je Stefanović uspeo da „izboksuje“ granicu između Srbije i Kosova i da omogući Prištini da nastupa na međunarodnim forumima, doduše sa zvezdicom. Zanimljiv pregovarački momenat je i onaj kada je Stefanović podstakao kosovske Srbe da blokiraju administrativne prelaze, da bi ih na kraju ostavio na cedilu.

Vratimo se u sadašnjost. Pošto je portparolka Evropske komisije Maja Kocijančić izjavila da tema u Briselu može biti samo ono na šta „pristanu obe strane“ (čitaj Priština i Brisel) i pošto je sam u istoj izjavi rekao da u dijalogu nikada nije bilo govora o imovini, jer je Priština to blokirala, Stefanović kao jedno od rešenja nudi pregovore uz posredovanje EU. Briljantno! Druga dva predloga, arbitraža i bilateralni sporazum, još su profesionalniji. Ovaj sjajni pregovarač bi trebalo da zna da bi i arbitraža i bilateralni sporazum podrazumevali da Beograd prizna jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova i u borbi za „Trepču“ izgubi i ono što još nije izgubljeno. Kao što je, na primer, bio slučaj s pitanjem Međunarodnom sudu pravde (zbog načina na koji je formulisano) ili ranije pomenutom partnerskom rezolucijom s EU (zbog prebacivanja problema sa neutralnih UN u pristrasnu EU). Genijalnih profesionalnih predloga o bilateralnim sporazumima Stefanović je imao i ranije. Na primer, kada je prošle godine zagovarao potpisivanje bilateralnog sporazuma sa Prištinom o regulisanju pitanja poput zaštite kulturne baštine, manastira i crkava pre, po njemu neminovnog, prijema Kosova u UNESKO. Da je moć anticipacije kakva je bila izražena prilikom odustajanja od „Jeremićeve rezolucije“ bila na vlasti i tokom borbe za sprečavanje prijema Kosova u UNESKO verovatno bismo isto prošli. Druga je stvar što pregovarač Stefanović konstantnim pominjanjem „bilateralnih sporazuma“ sa Prištinom pokazuje ili neznanje, ili zlonamernost. Da ponovimo: bilateralni sporazum mogu potpisati samo dva ravnopravna partnera, dve države. Briselski sporazum, na primer, koliko god on potencijalno bio loš za Srbiju, to nije. Briselski sporazum je formalno-pravno međunarodni ugovor između EU i Srbije, a ne Srbije i Kosova. Na kraju, možda Stefanović i jeste profesionalac, samo ne radi za nas, pa će posle promene imena da promeni i prezime u, recimo, Tahiri.