ЗОНА СУМРАКА – Професионалац

Пише ФИЛИП РОДИЋ

Да ли је дијалог Београда и Приштине с посредством ЕУ добра или лоша ствар, у складу или не с Уставом, у овом случају није тема којом ћемо се бавити иако се овоме има свашта замерити. О дијалогу пишемо у другим текстовима.  Тема која се овде наметнула јесте безобразлук, односно аматеризам

Влада Србије под вођством премијера Александра Вучића је „аматерски преговарала“ с Приштином под покровитељством Европске уније, изјавио је самоуверено некадашњи шеф тима Владе Србије за технички дијалог с Приштином Борислав Борко Стефановић. Троимени политичар познат по доследности показао је и мудрост додавши да би он, да је и даље на функцији главног преговарача, питање „Трепче“ решавао тако што би покушао преговоре о имовини уз посредовање ЕУ, или ишао на арбитражу, или на обавезујући билатерални споразум. Претпостављамо да, пошто је реаговање Владе Србије „аматеризам“, ово представља „професионализам“ који је карактерисао и његово преговарање.

Подсетимо се пре свега како је Стефановић дошао на функцију шефа преговарачког тима дијалога под покровитељством ЕУ. До тога је дошло прво захваљујући професионалном преговарању тадашњег председника Србије Бориса Тадића са баронесом Кетрин Ештон, која је обављала функцију високе представнице ЕУ. Тадић је тада, почетком септембра 2010, захваљујући својим дипломатским вештинама, успео да убеди Ештонову да Србија треба да одустане од своје резолуције о Косову пред Генералном скупштином УН која није одговарала присталицама косовске независности (али је у великој мери одговарала интересима Србије) и за коју је тадашњи шеф српске дипломатије Вук Јеремић и приватно и јавно тврдио да има већинску подршку у светском парламенту. Јеремић је тада ушао у оштар сукоб с Тадићем, али је, као „добар војник“, да тако кажемо, изашао пред Генералну скупштину и заступао резолуцију с којом се суштински није слагао. То је створило основ за данашњи дијалог и то је омогућило Стефановићу да преко леша доброг војника Јеремића покаже да може да буде још бољи војник.

Шта нам је донело професионално Стефановићево преговарање? Не много тога. Много се није ни очекивало. Технички дијалог започет је марта 2011. и до фебруара наредне године, када је прекинут због предизборне кампање, одржано је девет рунди. У оквиру техничких преговора постигнути су договори о слободи кретања, матичним књигама, царинским печатима, катастарским књигама, признавању универзитетских диплома, интегрисаном управљању административним прелазима и о регионалном представљању и сарадњи. Најзанимљивија су ова последња два. У оквиру њих је Стефановић успео да „избоксује“ границу између Србије и Косова и да омогући Приштини да наступа на међународним форумима, додуше са звездицом. Занимљив преговарачки моменат је и онај када је Стефановић подстакао косовске Србе да блокирају административне прелазе, да би их на крају оставио на цедилу.

Вратимо се у садашњост. Пошто је портпаролка Европске комисије Маја Коцијанчић изјавила да тема у Бриселу може бити само оно на шта „пристану обе стране“ (читај Приштина и Брисел) и пошто је сам у истој изјави рекао да у дијалогу никада није било говора о имовини, јер је Приштина то блокирала, Стефановић као једно од решења нуди преговоре уз посредовање ЕУ. Бриљантно! Друга два предлога, арбитража и билатерални споразум, још су професионалнији. Овај сјајни преговарач би требало да зна да би и арбитража и билатерални споразум подразумевали да Београд призна једнострано проглашену независност Косова и у борби за „Трепчу“ изгуби и оно што још није изгубљено. Као што је, на пример, био случај с питањем Међународном суду правде (због начина на који је формулисано) или раније поменутом партнерском резолуцијом с ЕУ (због пребацивања проблема са неутралних УН у пристрасну ЕУ). Генијалних професионалних предлога о билатералним споразумима Стефановић је имао и раније. На пример, када је прошле године заговарао потписивање билатералног споразума са Приштином о регулисању питања попут заштите културне баштине, манастира и цркава пре, по њему неминовног, пријема Косова у УНЕСКО. Да је моћ антиципације каква је била изражена приликом одустајања од „Јеремићеве резолуције“ била на власти и током борбе за спречавање пријема Косова у УНЕСКО вероватно бисмо исто прошли. Друга је ствар што преговарач Стефановић константним помињањем „билатералних споразума“ са Приштином показује или незнање, или злонамерност. Да поновимо: билатерални споразум могу потписати само два равноправна партнера, две државе. Бриселски споразум, на пример, колико год он потенцијално био лош за Србију, то није. Бриселски споразум је формално-правно међународни уговор између ЕУ и Србије, а не Србије и Косова. На крају, можда Стефановић и јесте професионалац, само не ради за нас, па ће после промене имена да промени и презиме у, рецимо, Тахири.