Zona sumraka – Helsinški biser

Piše FILIP RODIĆ

Ako do sada nismo bili potpuno sigurni, više nema dileme i stvari su bolno jasne – zapadnjački svet nema dvostruke standarde kada je humanizam u pitanju. Ti standardi su četvorostruki, jer nije bitno samo ko humanitarnu pomoć prima nego i ko je daje. Mnogo se uslova mora ispuniti da bi se bio humanista

Francuski filozof i humanista, dobro poznat na našim prostorima po jednostranosti, Bernar-Anri Levi odbio je prošle nedelje, u skladu sa svojim beskrajnim altruizmom, da u svoje blindirano vozilo pokraj Mosula primi nezavisnog novinara Vilsona Faša, koji se našao u direktnoj opasnosti na liniji razdvajanja kurdske milicije i ratnika Islamske države. Da dotični Vilson radi za neki „neprijateljski“ medij poput RT-a, pa i da razumemo što vrhunski filozof nije želeo da ga primi i zaštiti. Vilson je, međutim, „bogougodan“ novinar koji tezgari za agenciju „Frans pres“, belgijsku RTBF i američki „Si-En-En“, što znači da je Levijev humanizam toliko selektivan da je gotovo nemoguće shvatiti koje je sve standarde potrebno ispuniti da bi se neko kvalifikovao za spasavanje žive glave.

[restrict] S obzirom na to da je gospodin Levi u samom vrhu humanističke elite razumljivo je i da njegovi standardi budu krajnje uzvišeni, što, međutim, nije slučaj s njegovim predsednikom Fransoa Olandom ili našom Sonjom Biserko. Kako s njima stoje stvari kada je humanizam u pitanju jasno je i nama, običnim građanima, nesposobnim da dokučimo Levijeve filozofske vrhove. Dok nam Oland poručuje (na zajedničkoj konferenciji za novinare s nemačkom kancelarkom Angelom Merkel posle sastanka „Normandijske četvorke“) da u Alepu živi 300.000 ljudi, koliko ih zapravo ima u istočnom delu grada koji kontrolišuumereni teroristi, evidentno je da preostalih milion i po Alepljana, u delu grada pod kontrolom legalne sirijske armije, nisu ljudi vredni pomena, empatije, a kamoli pomoći. U tom smislu treba shvatiti i poruku predsednice Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji (koji još postoji uprkos tome što je krovna organizacija – Međunarodna helsinška federacija za ljudska prava – bankrotirala usled pronevere) da je Srbija humanitarnu pomoć za stanovnike Alepa poslala pod neizdrživim ruskim pritiskom i da se slanjem te pomoći Srbija „priključuje Rusiji u njenim vojnim operacijama“.
Od razumevanja Levija odustajemo u startu, ali kao građani Srbije, za čije prosvetljenje Sonja Biserko dobija donacije iz čitavog (zapadnog) sveta, želimo da shvatimo njenu poruku pa imamo neka potpitanja. Prvo bi bilo u šta se to Srbija priključivala ranijim slanjem humanitarne pomoći kad god i gde god je trebalo. Od slanja pomoći Makedoniji posle letošnjih poplava, Sloveniji poplavljenoj februara 2014, preko Japana koji je 2011. doživeo katastrofalan zemljotres, do Meksika 1985. ili Jerevana 1988, kada nam se srušio avion koji je pomoć prenosio, Srbija se nikada nije ustezala da pomogne onima u nevolji, pa makar bili i bogatiji i moćniji od nje. Zašto bi sada? Zato što u zapadnom delu Alepa žive oni koji podržavaju Asada, ili se u najmanju ruku ne bore protiv njega? Ili zato što pomoć šalje i Rusija? Problem je, možda, u tome što su, kako Sonja Biserko podseća, EU i Rusija na suprotnim stranama u ratu u Siriji. Koje to strane postoje kada je u pitanju humanitarna pomoć ugroženom civilnom stanovništvu? Postoje samo dve – ona koja pomaže ljudima u očaju i ona koja im iz ovih ili onih razloga ne pomaže. Nasuprot čak i EU koja to nikada otvoreno ne bi rekla, Sonja Biserko se ovakvim stavovima svrstava među one koji ne pomažu, a između njih i onih koji dovode ljude u situaciju očaja linija je tanka. Da li gospođa Biserko u sličnom stilu očekuje i da Srbija ne pomogne sirijskim izbeglicama na svojoj teritoriji, jer su one, po zapadnom narativu, proizvod ruske agresije na Siriju i posredno na Evropu, pa se i na taj način u stvari pomaže Putinovim vojnim naporima?
Na kraju, s obzirom na stavove gospođe Biserko, možemo pretpostaviti da bi se ona rado, da je bila pozvana, priključila grupi od više od 80 nevladinih organizacija za ljudska prava koje su zbog Sirije tražile isključenje Rusije iz Saveta UN, među kojima su i „Hjuman rajts voč“, „Ker internešenel“ i „Refjudžiz internešenel“. Ovim organizacijama, međutim, ne smeta što Saudijska Arabija, širom sveta poznata po poštovanju ljudskih prava, ne samo da je članica Saveta nego i predsedava jednim od njegovih tela. Ah, da! Više od polovine organizacija potpisnica zahteva za isključenje Rusije finansira, pored ostalih, i Rijad. Sonja Biserko i ostali neoliberalni humanitarci trebalo bi da odgovore na pitanje da li je ljudsko pravo saudijske kraljevske porodice da seče glave ljudima kad joj se prohte i bombarduje sahrane po Jemenu, i da li je zločin da Srbija nekome, bilo kome, pošalje humanitarnu pomoć. [/restrict]