TALAČKA KRIZA U ALEPU

SIRIJSKI RAT IZ DRUGOG UGLA

Piše FILIP RODIĆ

Zapadne države vladu Bašara Asada i Rusiju optužuju za ratne zločine zbog stradanja civila u borbama za oslobođenje Alepa. Situacija u ovom gradu se, međutim, može porediti sa talačkom krizom, samo u gargantuanskom obimu, kada oružanu akciju svi smatraju neophodnom u trenutku prelaska određene granice. Ta granica u Alepu je odavno pređena

Trenutna dešavanja u Alepu su ratni zločin“, rekao je predsednik Francuske Fransoa Oland u Berlinu posle sastanka „Normandijske četvorke“ na kojem su bili i kancelarka Angela Merkel i predsednici Vladimir Putin i Petro Porošenko. Ovo što je rekao je istina, ali ono na šta je mislio je pogrešno, jer se iz nastavka izjave shvata da za njega ratni zločin ne predstavlja delovanje terorista u Alepu nego akcije onih koji se protiv terorista bore – Rusije i zvaničnog Damaska. Oland je dodao da to što u Alepu ima možda jedna, dve ili tri hiljade terorista ne znači da treba bombardovati 300.000 civila koji tamo žive. Činjenica je da tih nekoliko hiljada terorista, kako je Oland rekao, a u stvari ih verovatno ima znatno više, drže onih 300.000 civila kao taoce.
Po definiciji, svi civili „zadržani protiv svoje volje u nameri da se neka država ili međunarodna organizacija prinudi da nešto učini ili ne učini“ smatraju se taocima. Prema članu 3 Ženevske konvencije iz 1949, uzimanje talaca tokom građanskog rata, odnosno unutrašnjeg sukoba, predstavlja ratni zločin i apsolutno je zabranjeno. Međunarodna konvencija protiv uzimanja talaca, usvojena na Generalnoj skupštini UN 1979, takođe striktno zabranjuje ovu praksu i zahteva kažnjavanje svih koji počine ovakav zločin. To je definicija i pravni okvir, ali kako se i u kojoj meri ovo može preslikati na situaciju u sirijskom Alepu i borbama za oslobađanje njegovog istočnog dela?

[restrict]

ŽIVI ŠTIT Da su svi, ili makar najveći deo od 300.000 civila u istočnom delu Alepa, koji drže teroristi (u zapadnom delu pod kontrolom vladinih snaga živi ih još oko milion i po) taoci van svake razume sumnje dokazano je svima koji su to hteli da vide prošle nedelje kada su Rusija i Damask započele trodnevni jednostrani humanitarni prekid neprijateljstva – otvoreni su koridori za bezbedan prolaz civilima koji žele da napuste istočni deo grada, ali niko to nije iskoristio jer su koridore pobunjenici konstantno granatirali. U toku jednog napada ranjena su i trojica ruskih vojnika dok su stajali na kontrolnom punktu nekog od koridora. Za skeptike koji misle da se ovde radi o ruskoj propagandi tu je i svedočenje portparolke Međunarodnog komiteta Crvenog krsta Ingi Sedki, koja je, kako je preneo nemački radio „Dojče vele“, izjavila da je evakuacija civila „nemoguća“ zbog loše bezbednosne situacije na terenu, odnosno zbog pobunjeničkog granatiranja. Problem civilima da napuste istočni Alep nije samo granatiranje nego i direktno zastrašivanje, pretnje i odmazde. Pozivajući se na lokalne izvore ruska agencija „RIA Novosti“ javila je da su teroristi iz Nusra fronta u subotu ubili lokalnog imama pošto je nastojao da ubedi pobunjenike da napuste kvart, a da su u četvrtak džihadisti ubili 14 civila koji su pokušali da iskoriste jedan od humanitarnih koridora.
Dakle, u Alepu se svet suočava s talačkom krizom ogromnih razmera. Sada se postavlja pitanje kako jedna država, ili međunarodna zajednica u ovom slučaju, treba da postupi u ovakvoj situaciji. Pravilo broj jedan je pokušaj pregovora s teroristima kako bi se kriza, ako je to moguće, okončala mirnim putem i bez žrtava. Ukoliko se s tim ne uspe, što je slučaj u Alepu, jer teroristi već uveliko ubijaju svoje taoce, prelazi se na „taktičke mere“. Jedan od najvećih američkih stručnjaka za borbu protiv terorizma koji je kao konsultant radio i za američku Tajnu službu Harvi Mekdžordž naveo je u svom delu „Planiraj pažljivo, vežbaj temeljno, izvrši nasilno: Taktički odgovor na talačke krize“ da kada „uprkos pregovaračkim naporima mirno rešenje izgleda malo verovatno“ ili kada „subjekat preduzme mere kao što je ubijanje talaca, to iziskuje trenutni taktički odgovor da bi se sprečila dodatna šteta“. Upravo ove smernice slede sve države suočene s talačkom krizom.
Setimo se upada čečenskih terorista u pozorište „Dubrovka“ u Moskvi oktobra 2002. godine. Vlasti su prvo dva i po dana pregovarale s teroristima, a pošto su oni ubili dva taoca, specijalne snage su upale u teatar i likvidirale sve teroriste. Život je, tokom operacije, nažalost, izgubilo i nešto više od 130 od ukupno 850 talaca. Terorističkih napada sličnog obima u zapadnim zemljama nije bilo, ali i bezbednosne snage ovih država reaguju istovetno. Na primer, tokom prošlogodišnjih terorističkih napada na Pariz, specijalne snage stigle su ispred sale Bataklan, gde je troje terorista držalo stotinak talaca, oko 22.15, a napad su započele dva sata kasnije po dobijanju informacija da teroristi ubijaju taoce. U akciji je poginulo 89 talaca, dvojica napadača su izvršila samoubistvo, dok je trećeg ubila policija. I u Minhenu je 1972. u akciji oslobađanja izraelskog olimpijskog tima život izgubilo mnogo talaca. Ubijeno je 11 izraelskih sportista, petoro terorista i jedan policajac. Iz ovih nekoliko primera vidimo da u slučaju talačke krize pokretanje oružane akcije za oslobađanje otetih civila nije nikakva retkost i da i sami civili bivaju žrtve obračuna. Zbog toga se rusko-sirijska akcija u Alepu nikako ne može smatrati nelegitimnom ili ratnim zločinom. Ni ruske, niti sirijske snage ne nameravaju da ubiju taoce, nego samo teroriste-otmičare. Taoci/civili ginu ili od ruke terorista, ili u pokušaju bezbednosnih snaga da ih oslobode. U slučaju moskovskog pozorišta smrti 130 ljudi je tragedija, ali je više stotina njih oslobođeno. Da nije pokrenuta oružana akcija, teroristi bi ih ili sve pobili, ili bi se moralo udovoljiti njihovim zahtevima. Ako Asadove snage ne uspeju da oslobode istočni deo Alepa, njegovi žitelji će ili biti konstantno ubijani, ili će želje terorista biti ispunjene. Na ovakvu alternativu nijedna vlada nijedne države na svetu nije spremna. Mogućnost da će život civila u Alepu, ukoliko se sirijske snage povuku, biti lep i normalan ne postoji, jer islamisti u Siriji, a i na drugim prostorima gde imaju kontrolu, poput delova Iraka ili Libije, ljude ubijaju u ogromnom broju, bez obzira da li su pod opsadom ili ne.
Postoji, međutim, i značajna razlika između situacije u Alepu i obične talačke krize. Dok nijedna država teroristima koji su uzeli taoce ne pruža mogućnost da napuste mesto dešavanja i bezbedno se sa sve oružjem sklone i ostave taoce na miru, Damask i Moskva su to u slučaju Alepa učinili. Tamošnji teroristi, međutim, i tu ponudu odbacuju, što pokazuje samo da se ne bore za lepši život svojih talaca nego da su spremni da za svoje zverske principe odu u smrt i sa sobom povuku što više nedužnih ljudi. Sa takvima je definitivno nemoguće postići kompromis i bilo kakvo mirno rešenje. Jedini izlaz je što brže ih eliminisati uz što manje nedužnih žrtava, što se, po svemu sudeći, Moskva i Damask upravo i trude da urade.

SLUČAJ MOSUL Oko 500 kilometara istočno od Alepa ista, ali sasvim drugačija priča – Mosul kontroliše Islamska država, a opsedaju provladine snage uz podršku američke avijacije. U Mosulu živi oko milion civila i oko pet hiljada islamističkih boraca. Prema zapadnom narativu, u Mosulu, za razliku od Alepa, islamisti civile dovode u opasnost držeći ih kao živi štit i sprečavajući ih da napuste opkoljeni grad. Potpuno drugačije od Alepa, u kojem, kao što smo videli, nema talaca i živih štitova, samo Asadovih snaga koje vole da ubijaju svoj narod i ruskih pilota koji uživaju da ubijaju druge narode. Razaranje Alepa, nažalost neminovno zbog vojne situacije, poredi se sa razaranjem koje je pre šesnaest godina doživela prestonica pobunjeničke Čečenije Grozni. Ali ne poredi se sa razaranjem koje su samo prošle godine američki vojni udari izazvali u Ramadi, iračkom gradiću sa oko 350.000 stanovnika, čijih je 80 procenata sravljeno sa zemljom. Postoji mogućnost da se teroristi u Mosulu neće boriti do kraja, iako je ofanziva u jeku, ali najverovatnije je da hoće, te se civilnom stanovništvu ovog grada ne piše ništa dobro. Ništa bolje nego onima u Alepu, na obe strane linije fronta koja deli ovaj napaćeni grad. Islamska država se nije borila do poslednjeg čoveka u Faludži (koju su, doduše, američke snage 2004. u borbi protiv pobunjenika već sravnile sa zemljom ubivši stotine civila), tako da je ovaj grad oslobođen bez većih problema i ostao gotovo netaknut. Ali do poslednjeg su se borili u susednoj Halidiji, gradiću od oko 30.000 stanovnika, u kojem su danas, prema Amerikancima, čitave ostale samo četiri zgrade i ne zna se koliko civila.
Različitost zapadnog pogleda na gotovo istovetne sudbine ova dva grada možda se najbolje može videti u načinu na koji o tome izveštava „Njujork tajms“. U slučaju Mosula, civili se ne predstavljaju kao moguće žrtve brutalnih američkih vazdušnih udara i žestokih kopnenih napada iračkih snaga, iako će nesumnjivo mnogi u njima poginuti. Umesto toga, navodi se da civili s nestrpljenjem čekaju oslobođenje od brutalnih glavoseča Islamske države. Kao da umereni teroristi u Alepu ne seku glave čak i deci. „Stanovnici Mosula sakupljaju hranu i krišom ispisuju poruke otpora na zidovima“, piše „Tajmsov“ ratni reporter Rod Nordland, koji kao da je glavom i bradom bio u leglu Islamske države i iz njega se vratio i s glavom i s bradom. Prema njegovom pisanju provladine iračke snage, koje čine i šiitske milicije i kurdski borci, „boriće se za ulazak u grad u kojem već nedeljama Islamska država brutalno gazi stanovništvo željno ili da pobegne, ili da se pobuni“ protiv islamističkog terora. „Izlazak iz Mosula postao je težak i opasan: uhvaćeni bivaju novčano kažnjeni, osim ako su bivši pripadnici iračke vojske ili policije, kada im odsecaju glavu. Grafiti i drugi simboli neposlušnosti Islamskoj državi češći su poslednjih nedelja, kao i pogubljenja uhvaćenih vandala“, dodaje on. Kao što vidimo, sve je potpuno drugačije nego u Alepu. U Mosulu ako neki civil i izgubi život, nije strašno, jer je to neophodna žrtva za bolji život ostalih, ali u Alepu nije. Koliko je situacija u ova dva grada različita pokazuje „Tajmsov“ tekst „Sirija i Rusija spremni da sprže Alep“ od 25. septembra novinara Ane Barnard i Sominija Sengupta. „Učiniti život nepodnošljivim, a smrt verovatnom. Otvoriti put za bekstvo ili pogodbu onima koji odlaze ili se predaju. Učiniti da ljudi polako odu. Ubiti ko god ostane. Ponavljati ovo sve dok opustošeni grad nije vaš. To je strategija koju sirijska vlada i njihovi ruski saveznici odavno koriste da potčine sirijske pobunjenike, uglavnom uništavajući civilno stanovništvo koje ih podržava“, piše „Tajms“. Zaboravlja se samo da je podrška za pobunu protiv Asada u Alepu još na početku 2011. bila najmanja od svih sirijskih gradova i da su Alep pobunjenici bukvalno osvojili, a ne samo preuzeli iznutra.
Za „Njujork tajms“, koji u ovom slučaju predstavlja sveukupni zapadni stav, civili u Alepu i Mosulu nisu isti. Odsečene glave u ova dva grada nisu iste. Živi štitovi nisu isti. Teroristi nisu isti. Ništa nije isto, iako je sve isto. Pa u čemu je, onda, razlika? Nema je. Uzimanje talaca je uvek isto i sa teroristima se uvek isto treba boriti. Kada pregovori propadnu i oni počnu da ubijaju taoce, pribegava se „taktičkim merama“ i plaća se cena oslobođenja.

[/restrict]