ТАЛАЧКА КРИЗА У АЛЕПУ

СИРИЈСКИ РАТ ИЗ ДРУГОГ УГЛА

Пише ФИЛИП РОДИЋ

Западне државе владу Башара Асада и Русију оптужују за ратне злочине због страдања цивила у борбама за ослобођење Алепа. Ситуација у овом граду се, међутим, може поредити са талачком кризом, само у гаргантуанском обиму, када оружану акцију сви сматрају неопходном у тренутку преласка одређене границе. Та граница у Алепу је одавно пређена

Тренутна дешавања у Алепу су ратни злочин“, рекао је председник Француске Франсоа Оланд у Берлину после састанка „Нормандијске четворке“ на којем су били и канцеларка Ангела Меркел и председници Владимир Путин и Петро Порошенко. Ово што је рекао је истина, али оно на шта је мислио је погрешно, јер се из наставка изјаве схвата да за њега ратни злочин не представља деловање терориста у Алепу него акције оних који се против терориста боре – Русије и званичног Дамаска. Оланд је додао да то што у Алепу има можда једна, две или три хиљаде терориста не значи да треба бомбардовати 300.000 цивила који тамо живе. Чињеница је да тих неколико хиљада терориста, како је Оланд рекао, а у ствари их вероватно има знатно више, држе оних 300.000 цивила као таоце.
По дефиницији, сви цивили „задржани против своје воље у намери да се нека држава или међународна организација принуди да нешто учини или не учини“ сматрају се таоцима. Према члану 3 Женевске конвенције из 1949, узимање талаца током грађанског рата, односно унутрашњег сукоба, представља ратни злочин и апсолутно је забрањено. Међународна конвенција против узимања талаца, усвојена на Генералној скупштини УН 1979, такође стриктно забрањује ову праксу и захтева кажњавање свих који почине овакав злочин. То је дефиниција и правни оквир, али како се и у којој мери ово може пресликати на ситуацију у сиријском Алепу и борбама за ослобађање његовог источног дела?

[restrict]

ЖИВИ ШТИТ Да су сви, или макар највећи део од 300.000 цивила у источном делу Алепа, који држе терористи (у западном делу под контролом владиних снага живи их још око милион и по) таоци ван сваке разуме сумње доказано је свима који су то хтели да виде прошле недеље када су Русија и Дамаск започеле тродневни једнострани хуманитарни прекид непријатељства – отворени су коридори за безбедан пролаз цивилима који желе да напусте источни део града, али нико то није искористио јер су коридоре побуњеници константно гранатирали. У току једног напада рањена су и тројица руских војника док су стајали на контролном пункту неког од коридора. За скептике који мисле да се овде ради о руској пропаганди ту је и сведочење портпаролке Међународног комитета Црвеног крста Инги Седки, која је, како је пренео немачки радио „Дојче веле“, изјавила да је евакуација цивила „немогућа“ због лоше безбедносне ситуације на терену, односно због побуњеничког гранатирања. Проблем цивилима да напусте источни Алеп није само гранатирање него и директно застрашивање, претње и одмазде. Позивајући се на локалне изворе руска агенција „РИА Новости“ јавила је да су терористи из Нусра фронта у суботу убили локалног имама пошто је настојао да убеди побуњенике да напусте кварт, а да су у четвртак џихадисти убили 14 цивила који су покушали да искористе један од хуманитарних коридора.
Дакле, у Алепу се свет суочава с талачком кризом огромних размера. Сада се поставља питање како једна држава, или међународна заједница у овом случају, треба да поступи у оваквој ситуацији. Правило број један је покушај преговора с терористима како би се криза, ако је то могуће, окончала мирним путем и без жртава. Уколико се с тим не успе, што је случај у Алепу, јер терористи већ увелико убијају своје таоце, прелази се на „тактичке мере“. Један од највећих америчких стручњака за борбу против тероризма који је као консултант радио и за америчку Тајну службу Харви Мекџорџ навео је у свом делу „Планирај пажљиво, вежбај темељно, изврши насилно: Тактички одговор на талачке кризе“ да када „упркос преговарачким напорима мирно решење изгледа мало вероватно“ или када „субјекат предузме мере као што је убијање талаца, то изискује тренутни тактички одговор да би се спречила додатна штета“. Управо ове смернице следе све државе суочене с талачком кризом.
Сетимо се упада чеченских терориста у позориште „Дубровка“ у Москви октобра 2002. године. Власти су прво два и по дана преговарале с терористима, а пошто су они убили два таоца, специјалне снаге су упале у театар и ликвидирале све терористе. Живот је, током операције, нажалост, изгубило и нешто више од 130 од укупно 850 талаца. Терористичких напада сличног обима у западним земљама није било, али и безбедносне снаге ових држава реагују истоветно. На пример, током прошлогодишњих терористичких напада на Париз, специјалне снаге стигле су испред сале Батаклан, где је троје терориста држало стотинак талаца, око 22.15, а напад су започеле два сата касније по добијању информација да терористи убијају таоце. У акцији је погинуло 89 талаца, двојица нападача су извршила самоубиство, док је трећег убила полиција. И у Минхену је 1972. у акцији ослобађања израелског олимпијског тима живот изгубило много талаца. Убијено је 11 израелских спортиста, петоро терориста и један полицајац. Из ових неколико примера видимо да у случају талачке кризе покретање оружане акције за ослобађање отетих цивила није никаква реткост и да и сами цивили бивају жртве обрачуна. Због тога се руско-сиријска акција у Алепу никако не може сматрати нелегитимном или ратним злочином. Ни руске, нити сиријске снаге не намеравају да убију таоце, него само терористе-отмичаре. Таоци/цивили гину или од руке терориста, или у покушају безбедносних снага да их ослободе. У случају московског позоришта смрти 130 људи је трагедија, али је више стотина њих ослобођено. Да није покренута оружана акција, терористи би их или све побили, или би се морало удовољити њиховим захтевима. Ако Асадове снаге не успеју да ослободе источни део Алепа, његови житељи ће или бити константно убијани, или ће жеље терориста бити испуњене. На овакву алтернативу ниједна влада ниједне државе на свету није спремна. Могућност да ће живот цивила у Алепу, уколико се сиријске снаге повуку, бити леп и нормалан не постоји, јер исламисти у Сирији, а и на другим просторима где имају контролу, попут делова Ирака или Либије, људе убијају у огромном броју, без обзира да ли су под опсадом или не.
Постоји, међутим, и значајна разлика између ситуације у Алепу и обичне талачке кризе. Док ниједна држава терористима који су узели таоце не пружа могућност да напусте место дешавања и безбедно се са све оружјем склоне и оставе таоце на миру, Дамаск и Москва су то у случају Алепа учинили. Тамошњи терористи, међутим, и ту понуду одбацују, што показује само да се не боре за лепши живот својих талаца него да су спремни да за своје зверске принципе оду у смрт и са собом повуку што више недужних људи. Са таквима је дефинитивно немогуће постићи компромис и било какво мирно решење. Једини излаз је што брже их елиминисати уз што мање недужних жртава, што се, по свему судећи, Москва и Дамаск управо и труде да ураде.

СЛУЧАЈ МОСУЛ Око 500 километара источно од Алепа иста, али сасвим другачија прича – Мосул контролише Исламска држава, а опседају провладине снаге уз подршку америчке авијације. У Мосулу живи око милион цивила и око пет хиљада исламистичких бораца. Према западном наративу, у Мосулу, за разлику од Алепа, исламисти цивиле доводе у опасност држећи их као живи штит и спречавајући их да напусте опкољени град. Потпуно другачије од Алепа, у којем, као што смо видели, нема талаца и живих штитова, само Асадових снага које воле да убијају свој народ и руских пилота који уживају да убијају друге народе. Разарање Алепа, нажалост неминовно због војне ситуације, пореди се са разарањем које је пре шеснаест година доживела престоница побуњеничке Чеченије Грозни. Али не пореди се са разарањем које су само прошле године амерички војни удари изазвали у Рамади, ирачком градићу са око 350.000 становника, чијих је 80 процената срављено са земљом. Постоји могућност да се терористи у Мосулу неће борити до краја, иако је офанзива у јеку, али највероватније је да хоће, те се цивилном становништву овог града не пише ништа добро. Ништа боље него онима у Алепу, на обе стране линије фронта која дели овај напаћени град. Исламска држава се није борила до последњег човека у Фалуџи (коју су, додуше, америчке снаге 2004. у борби против побуњеника већ сравниле са земљом убивши стотине цивила), тако да је овај град ослобођен без већих проблема и остао готово нетакнут. Али до последњег су се борили у суседној Халидији, градићу од око 30.000 становника, у којем су данас, према Американцима, читаве остале само четири зграде и не зна се колико цивила.
Различитост западног погледа на готово истоветне судбине ова два града можда се најбоље може видети у начину на који о томе извештава „Њујорк тајмс“. У случају Мосула, цивили се не представљају као могуће жртве бруталних америчких ваздушних удара и жестоких копнених напада ирачких снага, иако ће несумњиво многи у њима погинути. Уместо тога, наводи се да цивили с нестрпљењем чекају ослобођење од бруталних главосеча Исламске државе. Као да умерени терористи у Алепу не секу главе чак и деци. „Становници Мосула сакупљају храну и кришом исписују поруке отпора на зидовима“, пише „Тајмсов“ ратни репортер Род Нордланд, који као да је главом и брадом био у леглу Исламске државе и из њега се вратио и с главом и с брадом. Према његовом писању провладине ирачке снаге, које чине и шиитске милиције и курдски борци, „бориће се за улазак у град у којем већ недељама Исламска држава брутално гази становништво жељно или да побегне, или да се побуни“ против исламистичког терора. „Излазак из Мосула постао је тежак и опасан: ухваћени бивају новчано кажњени, осим ако су бивши припадници ирачке војске или полиције, када им одсецају главу. Графити и други симболи непослушности Исламској држави чешћи су последњих недеља, као и погубљења ухваћених вандала“, додаје он. Као што видимо, све је потпуно другачије него у Алепу. У Мосулу ако неки цивил и изгуби живот, није страшно, јер је то неопходна жртва за бољи живот осталих, али у Алепу није. Колико је ситуација у ова два града различита показује „Тајмсов“ текст „Сирија и Русија спремни да спрже Алеп“ од 25. септембра новинара Ане Барнард и Соминија Сенгупта. „Учинити живот неподношљивим, а смрт вероватном. Отворити пут за бекство или погодбу онима који одлазе или се предају. Учинити да људи полако оду. Убити ко год остане. Понављати ово све док опустошени град није ваш. То је стратегија коју сиријска влада и њихови руски савезници одавно користе да потчине сиријске побуњенике, углавном уништавајући цивилно становништво које их подржава“, пише „Тајмс“. Заборавља се само да је подршка за побуну против Асада у Алепу још на почетку 2011. била најмања од свих сиријских градова и да су Алеп побуњеници буквално освојили, а не само преузели изнутра.
За „Њујорк тајмс“, који у овом случају представља свеукупни западни став, цивили у Алепу и Мосулу нису исти. Одсечене главе у ова два града нису исте. Живи штитови нису исти. Терористи нису исти. Ништа није исто, иако је све исто. Па у чему је, онда, разлика? Нема је. Узимање талаца је увек исто и са терористима се увек исто треба борити. Када преговори пропадну и они почну да убијају таоце, прибегава се „тактичким мерама“ и плаћа се цена ослобођења.

[/restrict]