RUSKI DON KIHOT MINULIH VREMENA

Izazov prve prikazane Čehovljeve drame: Premijera u Narodnom pozorištu u Beogradu

Piše Raško V. Jovanović

Lep početak sezone u nacionalnom teatru: sjajno izvođenje komada Ivanov navodi na pomisao kako bi bilo celishodno da nas Tatjana Mandić Rigonat uvede i u svet velikih Čehovljevih drama

Zanimanje za dramu i pozorište Čehov je ispoljio već u svojim gimnazijskim danima. Iako je još početkom osamdesetih godina 19. veka napisao Komad bez naslova u kojem je prikazao ljude pre vremena umorne i bez uzvišenih ciljeva – delo je štampano tek 1923. i potom se izvodilo pod naslovom Platonov – on će krajem pretposlednje i početkom poslednje decenije tog veka napisati i dramu o „suvišnom čoveku“ Ivanov i neuspelu komediju Šumski duh, koja će mu poslužiti kao polazna osnova za Ujka Vanju. Oba ta dela, koja pretežno obrađuju aktuelne probleme iz života građanske inteligencije, označavaju početak pune piščeve stvaralačke zrelosti. U Ivanovu Čehov je ocrtao jedan tip ruskog intelektualca svoga doba. Radi se o slaboj i nemoćnoj, ravnodušnoj i prilično razočaranoj, skeptičnoj i ciničnoj, moralno osamljenoj i neurasteničnoj osobi, koja se može tretirati kao neobična mešavina ruskog Don Kihota i jednog ruskoga Hamleta. Naslovni junak drame, govoreći o propuštenim šansama, ima dovoljno snage da priča o svojim stvarnim i umišljenim patnjama, kako uočava jedan kritičar povodom prvog predstavljanja Ivanova u beogradskom Narodnom pozorištu 1924. godine: „Ja sam bio mlad, vatren, iskren, ne glup; ljubio sam, mrzeo i desetoricu, borio sam se sa vetrenjačama, udarao sam čelom o bedeme; ne izmerivši dobro svoju snagu, ne rasuđujući, ne poznavajući života, ja sam natovario na sebe teret od kog se najedared staše krhati leđa i žile istezati… Uzbuđivao sam se, zanosio sam se, radio sam… Pa da l’ je i moglo biti drukčije? Jer nas je malo, a posla mnogo, mnogo! Bože, kako mnogo!“

[restrict]

Kritika je uočila kako je radnja u ovom komadu „čamotna“, kao i u ostalim Čehovljevim pozorišnim delima, i svedena na vrlo prostu i banalnu avanturu. Takođe, u ovom delu nema poezijom i emocijama prečišćenog realizma, niti je stvorena specijalna „atmosfera“, tako da smo prema sudbini ličnosti drame sasvim ravnodušni, njihov bol, pa ni njihova smrt nas ne uznemiruju. Ako je umetnost, prvenstveno, odabir, usred haotične istine života, izvesnih izrazitih istina, u ovoj drami sve je natrpano bez reda i mere, uz to i veoma opširno. Rediteljka Tatjana Mandić Rigonat odlično je adaptirala tekst, razumno ga skrativši, a načinila je i dobar potez dovodeći predstavu u istu ravan s gledaocima, koje je smestila na pozornicu sa tri strane prostora za igru. Na taj način uvela ih je da donekle saučestvuju u pozorišnom činu. S druge strane, minuciozno cizelirajući relacije među glavnim akterima, precizno je gradila predstavu, koja je samo katkad izmicala neminovnosti da zbog iako skraćenog teksta bude razvučena. Veoma pažljivo rediteljka je koristila prostor čiji su delovi činili posebne ambijente – scenograf Branko Hojnik. Tu se kretao Nikola Ristanovski kao Nikolaj Aleksejevič Ivanov, stalni član ureda za seljačka pitanja, čovek koji je zapao u tešku melanholiju (danas bi se reklo u depresiju) iz koje nikako nije mogao da se otrgne. Iako je izgledao prestar, bio je upečatljiv ne samo svojom pojavom nego i izvesnom suzdržanošću, koja je skoro vodila do otuđenosti, sve do trenutka žestine kada sve prisutne izbacuje iz svoje kuće. Ristanovski je mimikom ubedljivo dočaravao neraspoloženje zbog situacije u koju je zapao zbog opčinjenosti mladom Sašom Lebedevom, koja će ga skoro prisiliti na razvod od supruge, pa na venčanje, što će ga dovesti do samoubistva. Nada Šargin sa šarmom i veoma delikatno tumačila je Anu Petrovnu, gospođu Ivanov. Hana Selimović bila je energična u „osvajanju“ Ivanova i pokušaju da ga otrgne od melanholične pasivnosti. Predrag Ejdus kao grof Šabeljski, ujak Ivanova, pomoću svirale kojom je najavljivao svoju pojavu na sceni izgradio je karakterno-komičnu figuru što obraća pažnju na vlastite interese. Branko Vidaković u ulozi Lebedeva, predsednika zemske uprave, ostvario je živopisnu osobu, sposobnu za svakojake mahinacije, dok je Danijela Ugrenović, kao gospođa Lebedev, nasuprot njemu, bila diskretnija. Nenad Stojmenović kao lekar LJvov otmenim ponašanjem izražavao je svoju zainteresovanost za gospođu Ivanov. Nikola Vujović kao Borkin, upravnik imanja Ivanova, na karikaturalni način gradio je lik. Branka Petrić već samom pojavom (i kostimom) duhovito je kreirala Avdotju, kao staricu neodređene profesije. Bojan Krivokapić kao finansijski činovnik Kosih, često prebirajući neke novčanice, odavao je svoju profesiju i veru u moć novca. Vanja Milačić bila je pompezna kao udovica-posednica Babakina. Odlična kostimografska rešenja dala je Bojana Nikitović. Muzika Irene Popović bila je veoma prikladna u plesnoj sceni.

Lep početak sezone u Narodnom pozorištu: sjajno izvođenje komada Ivanov navodi na pomisao kako bi bilo celishodno da nas Tatjana Mandić Rigonat uvede i u svet velikih Čehovljevih drama.

[/restrict]

IVANOV
PISAC
Anton Pavlovič Čehov
POZORIŠTE Narodno pozorište u Beogradu
REŽIJA I ADAPTACIJA Tatjana Mandić Rigonat
SCENOGRAF
Branko Hojnik
KOSTIMOGRAF
Bojana Nikitović
KOMPOZITOR
Irena Popović
SCENSKI GOVOR Ljiljana Mrkić Popović
SCENSKI POKRET Anđelija Todorović