Kuzja i Petja dolaze, darove donose

Za „Pečat“ iz Moskve Bogdan Đurović

Najmoćniji ruski brodovi dve decenije boravili su s irvasima u Murmansku, kao znak dobre volje Kremlja, ali sada stižu iz zemlje Deda Mraza u Mediteran s poklonima koji se mnogima neće dopasti

Gust crni dim koji se vije iz dizelskih kotlova ruske teške krstarice-avionosca „Admiral Kuznjecov“, na prolasku kroz „Engleski kanal“ poznatiji kao Lamanš, izazvao je mnogo pažnje u zapadnim medijima. Prednjače, naravno, Britanci koji su čak poslali ratne brodove i avione da prate Ruse tokom prolaska u blizini njihovih teritorijalnih voda. Dok se jedni zbog crnog dima podsmevaju Kuzji, kako odmilja Rusi nazivaju svoj jedini nosač aviona, drugi šire paniku i tvrde da bi Kremlj mogao da naredi pilotima da izvedu pokazne letove nad britanskom teritorijom. Za sve to nema nijednog dokaza, pa čak ni za tvrdnje da je vremešni Kuzja u suštini „stara kanta“. Da je zaista tako, ne bi se oko njega digla medijska prašina mnogo veća od oblaka čađavog dima. Kao ni oko gigantske nuklearne raketne krstarice „Petar Veliki“ koja prati nosač aviona. Zapad je izgleda zaboravio s kim ima posla i da nije najbolja ideja da se s Rusijom zapodeva opasna igra nerava i mišića…

[restrict]

IZGUBLJENI AMERIČKI AUTORITET U današnjem globalizovanom svetu sve vesti su na neki način povezane. Tako treba čitati i saopštenja o poslednjem izveštaju američke uticajne RAND korporacije, koji je potpisao jedan od njenih direktora Majkl Mazar. Podsetimo, RAND je prvi pre nekoliko godina predvideo mogućnost otcepljenja Krima i njegovog pripajanja Rusiji, a nedavno je, takođe među prvima u svetu, predskazao moguće ratne sukobe između Rusije i Zapada na Baltiku. Do ovog poslednjeg još nije došlo, ali napetost na Baltiku raste već mesecima i mnogi se pribojavaju da se konflikt teško može izbeći. U ovom kontekstu je i rusko demonstrativno napuštanje sporazuma Moskve i Vašingtona o uništavanju plutonijuma iz 2000. godine, za koji su Amerikanci veoma zainteresovani. Ruski uslovi za obnovu sporazuma su krajnje tvrdi: smanjenje brojnosti vojnika SAD u istočnoj Evropi, ukidanje zapadnih sankcija i nadoknada pričinjene štete, i američko odustajanje od politike konfrontacije. To je poruka da je ruskom strpljenju došao kraj.
Vašington na ove uslove neće pristati, jer za njega u datim okolnostima kompromis znači poraz. Ipak, trebalo bi pažljivije da oslušne signale koji mu dolaze ne samo s istoka već i iz sopstvenih redova. Mazar, funkcioner RAND-a, strateškog istraživačkog centra, upozorava da SAD gube autoritet u svetu, a s time i status supersile. U Mazarovom izveštaju nedavno objavljenom na sajtu RAND-a, pod naslovom „Svet je pregazio staru vašingtonsku strategiju“, navode se ključni problemi američke politike koji su doveli do tako neželjenog ishoda. Odbijanje rukovodstva SAD da pronalazi ravnotežu između spoljne bezbednosti i demokratskih vrednosti, koje uključuje usaglašavanje svojih postupaka s narodnom voljom, zatim preterano fokusiranje na vojne kampanje, kao i zavist Vašingtona prema Rusiji i Kini, sve su to po Mazaru problemi koji su poljuljali međunarodni autoritet SAD.
„Nažalost, niko u Americi ne nudi rešenja za probleme svetske bezbednosti, već nasuprot tome samo dodatno zaoštravaju situaciju. Glavni razlog tome je uvređenost, multipolarno suparništvo i zavist prema državama koje se brzo razvijaju, Rusiji i Kini. SAD hoće da ostanu lideri svetskog poretka i čak su spremne da žrtvuju i ljude“, ističe autor izveštaja i podseća da su SAD svetsku hegemoniju dostigle putem nametanja autoriteta drugim zemljama.
„Delom zahvaljujući globalnom talasu radikalnog populizma Amerike, SAD su bile orijentir svetske politike, neprestano diktirajući čak i prijateljskim zemljama. Ova politika izazvala je povratnu reakciju. Sjedinjene Države težile su da potčine Kinu, Rusiju, Mađarsku, Tursku, Indiju, Brazil, Meksiko, Japan i Filipine, koji se nisu slagali sa svetskom dominacijom SAD. Amerika je pokušala da natera ove države da drugačije posmatraju ulogu SAD u svetu i tako demonstriraju svoj autoritet. Nametanje svog mišljenja izazvalo je negodovanje u celom svetu, uključujući i same SAD. Da bi se vratio izgubljeni autoritet, neće biti dovoljno samo nametati američku izuzetnost i nuditi liberalni poredak“, tvrdi Mazar.

IZLAZAK U „SVETSKI OKEAN” Ne bi li se još bolje razumeo ovaj ekspert iz organizacije koja se bavi analizama u interesu blagostanja i nacionalne bezbednosti SAD, treba se prisetiti da ruski predsednik Vladimir Putin već godinama nastupa s kritikom oficijelnog Vašingtona – praktično s istih pozicija, upozoravajući da će se to Americi vratiti kao bumerang. Da li su to vašingtonski analitičari prešli na stranu Rusije? Neće biti. Pre bi se reklo da su neki među njima samo prepoznali i priznali realnost. Ruski predsednik je pre više od tri godine, u septembru 2013, kritikovao poziciju „američke izuzetnosti“ u autorskom tekstu za „Njujork tajms“. Ova, kako su to u Vašingtonu shvatili, Putinova drskost, izazvala je buru emocija u američkim vladajućim krugovima i nastavili su istim putem. Sada se ovo mišljenje probija među američkom elitom, na čelu s predsedničkim kandidatom Donaldom Trampom, mada nema sumnje da su njegovi protivnici još uvek glasniji.
Buka i galama, ipak, neće promeniti situaciju na terenu. Rusija i Kina preuzimaju pozicije gde su poslednjih decenija vladali Amerikanci. Najvažniji primeri su svakako Ukrajina i Sirija. O značaju Ukrajine kao mostu koji spaja Rusiju sa srcem Evrope izlišno je govoriti. Bez Kremlja ne može više da se reši nijedno strateško pitanje u ovoj zemlji. Posledica toga su sankcije koje Moskva trpi, ali to je mala cena ako je ulog budućnost i opstanak Rusije. Time Kremlj pokazuje neodlučnim evropskim državama da neće praviti kompromise povodom vitalnih interesa i da, ako žele da se vrati negdašnji nivo saradnje i prosperiteta EU, odnosi moraju biti iz temelja preispitani. Pre svega na evroatlantskom vektoru, gde je sada čitav kontinent talac jedne vanevropske sile poljuljanog autoriteta.
Ne čekajući da se Evropljani konačno opredele, Putin povećava pritisak i na Bliskom istoku. Ka Siriji je 15. oktobra krenula grupacija ruskih ratnih brodova Severne flote i oni treba da stignu na odredište sledeće nedelje. Oni koji se podsmevaju „Admiralu Kuznjecovu“ verovatno ne znaju da ovaj brod unutar svojih 300 metara čelika, osim aviona, helikoptera i raketa, prevozi i 1.980 ljudi – od kojih 520 oficira i 1.138 mornara. Raketna krstarica „Petar Veliki“ (tepaju mu „Petja“), raspolaže čitavom lepezom najubojitijeg oružja i nosi 1.035 ljudi. U njihovoj pratnji su i veliki razarači „Viceadmiral Kulakov“ i „Severomorsk“, opremljeni najsavremenijom elektronikom i izviđačkim tehnologijama, sa po 293 člana posade.
Brodovi u ovoj grupaciji koja se zaputila prema Mediteranu, jači su, prema pisanju ruskih medija, od čitave ratne flote Velike Britanije. Zato podsmevanje Kuzji, koji pokreću parne turbine od 200.000 konjskih snaga, plus 15 turbo i dizel generatora ukupne snage 22,5 megavata, apsolutno nije primereno. Sa 30 borbenih aviona, najmodernijim helikopterima K-52K „Aligator“, udarnim raketnim sistemima, PVO S-300 i ko zna čime još, ali i sa ukupno oko 4.000 marinaca, jasno je da ova grupacija može da se odbrani od bilo kog napadača, ali i da samostalno pokori neku državu. Njih prati i nepoznat broj podmornica, ali bar jedna sve vreme plovi ispod „Admirala Kuznjecova“.
Tako ruska Ratna mornarica, koja 30. oktobra proslavlja 320 godina postojanja, jubilej obeležava prolaskom kroz „suverene“ NATO vode. Britanija, Holandija i druge članice zapadne alijanse šalju brodove i avione da zastrašuju, prate i nadleću Ruse, ali i sami dobro znaju da bi u slučaju nekog incidenta svi bili momentalno potopljeni i oboreni. Koje je tačno odredište grupe Severne flote, a pogotovo koji zadaci su pred njih postavljeni, to ne zna niko osim ruskog državnog i vojnog vrha. Zvanično, to je izlazak u „svetski okean“ i borba protiv piratskih i terorističkih pretnji. Mnogi na Zapadu ovaj dolazak povezuju sa odlučujućom bitkom za Alep i navode da su zato Amerikanci požurili s mosulskom operacijom u Iraku, kako bi sprečili Moskvu u jačanju pozicija u regionu. Ostaje da se vidi da li su ove pretpostavke potpuno ispravne, ili Putin kao i uvek donosi nepredvidiva iznenađenja. Sve će biti jasnije početkom novembra, dok Amerikanci budu birali predsednika.

DOBRA VEST ZA EVROPU Zabrinutost SAD je opravdana. Odavno Moskva nije izvodila na međunarodnu arenu ovako jaku ratnu grupaciju, imajući u vidu sve ruske vojne potencijale koji se sada nalaze u inostranstvu. Nedostaju samo masovne tenkovske jedinice, ali nije isključeno da je Moskva dopremila određenu količinu oklopne tehnike. Ne treba zaboraviti ni to da Rusija u svetskom okeanu ima impresivnu podmorničku grupaciju, za koju niko pouzdano ne zna gde se u kom trenutku nalazi. Podvodna moć Moskve zastupljena je s 21 strateškom podvodnom krstaricom, plus 18 drugih podmornica, od kojih su osam za specijalne namene. Rusija raspolaže s ukupno 210 ratnih brodova različitih veličina, naoružanja i stepena bojeve gotovosti.
Posebno je impresivan ruski učinak u sirijskoj kampanji. Moskovski mediji prenose da su za nešto više od godinu dana Vazdušno-kosmičke snage RF izvele 54.000 udara po ciljevima u Siriji, likvidirale preko 35.000 terorista , od čega 267 lidera. Rusi su uništili 675 logora za obuku, 336 radionica municije i eksploziva i 304 objekta za nelegalnu proizvodnju i preradu sirijske nafte. Na spisku tehnike izbačene iz stroja je i 125 tenkova, 124 višecevnih raketnih bacača, 184 oklopna vozila pešadije i 975 automobila sa mitraljezima i drugim naoružanjem. Sili koja je sve ovo napravila sada se pridružuju Kuzja, Petja i njihovi drugari – i sami sposobni da pričine štetu ne manjih razmera. Šta je pravi cilj ove grupacije koju Putin izvodi na teatar borbenih dejstava praktično na dan kada se u Americi održavaju predsednički izbori, nećemo još dugo čekati da saznamo.
Osnovna poruka je prilično jasna. Posle dve i po decenije apelovanja i čekanja na dobru volju Zapada, Rusija će svoju bezbednost i interese štititi ne obazirući se na bilo čije pretnje i medijsku halabuku. Kuzja i Petja ne dolaze u Mediteran da se mornari sunčaju već da spreče ratni avanturizam onih što sanjaju zone zabranjenog leta i bombardovanje položaja sirijske vojske predsednika Bašara Asada. Jedan od glavnih ciljeva ruske operacije biće i okončanje višegodišnje humanitarne katastrofe u najvećem delu Sirije, što bi trebalo da bude dobra vest za Evropu pritisnutu migrantskom krizom. Rusija je na Bliskom istoku pokazala samo mali deo svojih mišića, ali bi to trebalo da podstakne Vašington da konačno pažljivije čita izveštaje svojih analitičkih korporacija.
U suprotnom, ostvariće se najcrnja predviđanja. Kuzja i Petja mogli bi da promene kurs svojih putovanja i možda skrenu – malo severnije. Ali ne prema Severnom polu, gde su do sada boravili. Za one koji nisu razumeli: to što su najmoćniji ruski brodovi dve decenije boravili zajedno s irvasima u ledenom Murmansku, treba tumačiti isključivo kao signal dobre volje Kremlja i težnje ka miroljubivim rešenjima. Sada je došlo novo vreme i ruska ratna Severna flota donosi iz zemlje Deda Mraza darove koji se mnogima neće dopasti.

[/restrict]