Кузја и Петја долазе, дарове доносе

За „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Најмоћнији руски бродови две деценије боравили су с ирвасима у Мурманску, као знак добре воље Кремља, али сада стижу из земље Деда Мраза у Медитеран с поклонима који се многима неће допасти

Густ црни дим који се вије из дизелских котлова руске тешке крстарице-авионосца „Адмирал Кузњецов“, на проласку кроз „Енглески канал“ познатији као Ламанш, изазвао је много пажње у западним медијима. Предњаче, наравно, Британци који су чак послали ратне бродове и авионе да прате Русе током проласка у близини њихових територијалних вода. Док се једни због црног дима подсмевају Кузји, како одмиља Руси називају свој једини носач авиона, други шире панику и тврде да би Кремљ могао да нареди пилотима да изведу показне летове над британском територијом. За све то нема ниједног доказа, па чак ни за тврдње да је времешни Кузја у суштини „стара канта“. Да је заиста тако, не би се око њега дигла медијска прашина много већа од облака чађавог дима. Као ни око гигантске нуклеарне ракетне крстарице „Петар Велики“ која прати носач авиона. Запад је изгледа заборавио с ким има посла и да није најбоља идеја да се с Русијом заподева опасна игра нерава и мишића…

[restrict]

ИЗГУБЉЕНИ АМЕРИЧКИ АУТОРИТЕТ У данашњем глобализованом свету све вести су на неки начин повезане. Тако треба читати и саопштења о последњем извештају америчке утицајне РАНД корпорације, који је потписао један од њених директора Мајкл Мазар. Подсетимо, РАНД је први пре неколико година предвидео могућност отцепљења Крима и његовог припајања Русији, а недавно је, такође међу првима у свету, предсказао могуће ратне сукобе између Русије и Запада на Балтику. До овог последњег још није дошло, али напетост на Балтику расте већ месецима и многи се прибојавају да се конфликт тешко може избећи. У овом контексту је и руско демонстративно напуштање споразума Москве и Вашингтона о уништавању плутонијума из 2000. године, за који су Американци веома заинтересовани. Руски услови за обнову споразума су крајње тврди: смањење бројности војника САД у источној Европи, укидање западних санкција и надокнада причињене штете, и америчко одустајање од политике конфронтације. То је порука да је руском стрпљењу дошао крај.
Вашингтон на ове услове неће пристати, јер за њега у датим околностима компромис значи пораз. Ипак, требало би пажљивије да ослушне сигнале који му долазе не само с истока већ и из сопствених редова. Мазар, функционер РАНД-а, стратешког истраживачког центра, упозорава да САД губе ауторитет у свету, а с тиме и статус суперсиле. У Мазаровом извештају недавно објављеном на сајту РАНД-а, под насловом „Свет је прегазио стару вашингтонску стратегију“, наводе се кључни проблеми америчке политике који су довели до тако нежељеног исхода. Одбијање руководства САД да проналази равнотежу између спољне безбедности и демократских вредности, које укључује усаглашавање својих поступака с народном вољом, затим претерано фокусирање на војне кампање, као и завист Вашингтона према Русији и Кини, све су то по Мазару проблеми који су пољуљали међународни ауторитет САД.
„Нажалост, нико у Америци не нуди решења за проблеме светске безбедности, већ насупрот томе само додатно заоштравају ситуацију. Главни разлог томе је увређеност, мултиполарно супарништво и завист према државама које се брзо развијају, Русији и Кини. САД хоће да остану лидери светског поретка и чак су спремне да жртвују и људе“, истиче аутор извештаја и подсећа да су САД светску хегемонију достигле путем наметања ауторитета другим земљама.
„Делом захваљујући глобалном таласу радикалног популизма Америке, САД су биле оријентир светске политике, непрестано диктирајући чак и пријатељским земљама. Ова политика изазвала је повратну реакцију. Сједињене Државе тежиле су да потчине Кину, Русију, Мађарску, Турску, Индију, Бразил, Мексико, Јапан и Филипине, који се нису слагали са светском доминацијом САД. Америка је покушала да натера ове државе да другачије посматрају улогу САД у свету и тако демонстрирају свој ауторитет. Наметање свог мишљења изазвало је негодовање у целом свету, укључујући и саме САД. Да би се вратио изгубљени ауторитет, неће бити довољно само наметати америчку изузетност и нудити либерални поредак“, тврди Мазар.

ИЗЛАЗАК У „СВЕТСКИ ОКЕАН” Не би ли се још боље разумео овај експерт из организације која се бави анализама у интересу благостања и националне безбедности САД, треба се присетити да руски председник Владимир Путин већ годинама наступа с критиком официјелног Вашингтона – практично с истих позиција, упозоравајући да ће се то Америци вратити као бумеранг. Да ли су то вашингтонски аналитичари прешли на страну Русије? Неће бити. Пре би се рекло да су неки међу њима само препознали и признали реалност. Руски председник је пре више од три године, у септембру 2013, критиковао позицију „америчке изузетности“ у ауторском тексту за „Њујорк тајмс“. Ова, како су то у Вашингтону схватили, Путинова дрскост, изазвала је буру емоција у америчким владајућим круговима и наставили су истим путем. Сада се ово мишљење пробија међу америчком елитом, на челу с председничким кандидатом Доналдом Трампом, мада нема сумње да су његови противници још увек гласнији.
Бука и галама, ипак, неће променити ситуацију на терену. Русија и Кина преузимају позиције где су последњих деценија владали Американци. Најважнији примери су свакако Украјина и Сирија. О значају Украјине као мосту који спаја Русију са срцем Европе излишно је говорити. Без Кремља не може више да се реши ниједно стратешко питање у овој земљи. Последица тога су санкције које Москва трпи, али то је мала цена ако је улог будућност и опстанак Русије. Тиме Кремљ показује неодлучним европским државама да неће правити компромисе поводом виталних интереса и да, ако желе да се врати негдашњи ниво сарадње и просперитета ЕУ, односи морају бити из темеља преиспитани. Пре свега на евроатлантском вектору, где је сада читав континент талац једне ваневропске силе пољуљаног ауторитета.
Не чекајући да се Европљани коначно определе, Путин повећава притисак и на Блиском истоку. Ка Сирији је 15. октобра кренула групација руских ратних бродова Северне флоте и они треба да стигну на одредиште следеће недеље. Они који се подсмевају „Адмиралу Кузњецову“ вероватно не знају да овај брод унутар својих 300 метара челика, осим авиона, хеликоптера и ракета, превози и 1.980 људи – од којих 520 официра и 1.138 морнара. Ракетна крстарица „Петар Велики“ (тепају му „Петја“), располаже читавом лепезом најубојитијег оружја и носи 1.035 људи. У њиховој пратњи су и велики разарачи „Вицеадмирал Кулаков“ и „Североморск“, опремљени најсавременијом електроником и извиђачким технологијама, са по 293 члана посаде.
Бродови у овој групацији која се запутила према Медитерану, јачи су, према писању руских медија, од читаве ратне флоте Велике Британије. Зато подсмевање Кузји, који покрећу парне турбине од 200.000 коњских снага, плус 15 турбо и дизел генератора укупне снаге 22,5 мегавата, апсолутно није примерено. Са 30 борбених авиона, најмодернијим хеликоптерима К-52К „Алигатор“, ударним ракетним системима, ПВО С-300 и ко зна чиме још, али и са укупно око 4.000 маринаца, јасно је да ова групација може да се одбрани од било ког нападача, али и да самостално покори неку државу. Њих прати и непознат број подморница, али бар једна све време плови испод „Адмирала Кузњецова“.
Тако руска Ратна морнарица, која 30. октобра прославља 320 година постојања, јубилеј обележава проласком кроз „суверене“ НАТО воде. Британија, Холандија и друге чланице западне алијансе шаљу бродове и авионе да застрашују, прате и надлећу Русе, али и сами добро знају да би у случају неког инцидента сви били моментално потопљени и оборени. Које је тачно одредиште групе Северне флоте, а поготово који задаци су пред њих постављени, то не зна нико осим руског државног и војног врха. Званично, то је излазак у „светски океан“ и борба против пиратских и терористичких претњи. Многи на Западу овај долазак повезују са одлучујућом битком за Алеп и наводе да су зато Американци пожурили с мосулском операцијом у Ираку, како би спречили Москву у јачању позиција у региону. Остаје да се види да ли су ове претпоставке потпуно исправне, или Путин као и увек доноси непредвидива изненађења. Све ће бити јасније почетком новембра, док Американци буду бирали председника.

ДОБРА ВЕСТ ЗА ЕВРОПУ Забринутост САД је оправдана. Одавно Москва није изводила на међународну арену овако јаку ратну групацију, имајући у виду све руске војне потенцијале који се сада налазе у иностранству. Недостају само масовне тенковске јединице, али није искључено да је Москва допремила одређену количину оклопне технике. Не треба заборавити ни то да Русија у светском океану има импресивну подморничку групацију, за коју нико поуздано не зна где се у ком тренутку налази. Подводна моћ Москве заступљена је с 21 стратешком подводном крстарицом, плус 18 других подморница, од којих су осам за специјалне намене. Русија располаже с укупно 210 ратних бродова различитих величина, наоружања и степена бојеве готовости.
Посебно је импресиван руски учинак у сиријској кампањи. Московски медији преносе да су за нешто више од годину дана Ваздушно-космичке снаге РФ извеле 54.000 удара по циљевима у Сирији, ликвидирале преко 35.000 терориста , од чега 267 лидера. Руси су уништили 675 логора за обуку, 336 радионица муниције и експлозива и 304 објекта за нелегалну производњу и прераду сиријске нафте. На списку технике избачене из строја је и 125 тенкова, 124 вишецевних ракетних бацача, 184 оклопна возила пешадије и 975 аутомобила са митраљезима и другим наоружањем. Сили која је све ово направила сада се придружују Кузја, Петја и њихови другари – и сами способни да причине штету не мањих размера. Шта је прави циљ ове групације коју Путин изводи на театар борбених дејстава практично на дан када се у Америци одржавају председнички избори, нећемо још дуго чекати да сазнамо.
Основна порука је прилично јасна. После две и по деценије апеловања и чекања на добру вољу Запада, Русија ће своју безбедност и интересе штитити не обазирући се на било чије претње и медијску халабуку. Кузја и Петја не долазе у Медитеран да се морнари сунчају већ да спрече ратни авантуризам оних што сањају зоне забрањеног лета и бомбардовање положаја сиријске војске председника Башара Асада. Један од главних циљева руске операције биће и окончање вишегодишње хуманитарне катастрофе у највећем делу Сирије, што би требало да буде добра вест за Европу притиснуту мигрантском кризом. Русија је на Блиском истоку показала само мали део својих мишића, али би то требало да подстакне Вашингтон да коначно пажљивије чита извештаје својих аналитичких корпорација.
У супротном, оствариће се најцрња предвиђања. Кузја и Петја могли би да промене курс својих путовања и можда скрену – мало северније. Али не према Северном полу, где су до сада боравили. За оне који нису разумели: то што су најмоћнији руски бродови две деценије боравили заједно с ирвасима у леденом Мурманску, треба тумачити искључиво као сигнал добре воље Кремља и тежње ка мирољубивим решењима. Сада је дошло ново време и руска ратна Северна флота доноси из земље Деда Мраза дарове који се многима неће допасти.

[/restrict]