Komedijica za četiri lica

Početak sezone u Zvezdara teatru

Piše Raško V. Jovanović

Kako je Nebojša Romčević jedno vlastito iskustvo pretočio u duhovito komedijsko štivo, koje je Egon Savin režirao nastojeći da izvođenje ima ne samo dinamičan tok nego i inventivno prikazane prizore i u takvom nastojanju – potpuno uspeo

[restrict]

Kada se pre više godina naš poznati dramatičar Nebojša Romčević, u svojstvu profesora Fakulteta dramskih umetnosti, uputio u Pariz da održi predavanja na jednom od prestoničkih fakulteta, obreo se na tamošnjem Aerodromu „Šarl de Gol“, i tom prilikom bio izložen nesvakidašnjem ispitivanju i zadržavanju jer je pogranična policija zbog greške kojom je zamenjen identitet našeg pisca u računaru (verovatno i zbog činjenice da je Srbin) pristupila „posebnom tretmanu“. To iskustvo pretočio je Romčević u komedijicu za četiri lica gde se glavni junak srednjoškolski profesor francuskoga jezika Radiša uputio u Pariz da odnese sarme svojoj kćeri, koja živi i radi u Francuskoj. Pošto dolazi iz Srbije, ali i zbog takvog prtljaga, počeće nesporazumi na aerodromu, koji će kulminirati kada policajci iz Frankfurta dobiju podatak da je u pitanju veoma opasan terorista! I mada se Radiša na sve mogućne načine trudi da dokaže čuvarima reda da nisu u pravu, policijski poručnik, pošto je s velikim apetitom pojeo nekoliko sarmi iz paketa, ponudiće mu nagodbu: „Vi ste Srbin, lakše je vama da priznate da ste zločinac, nego da ja uverim Nemce da su pogrešili!“ Na to će mu Radiša odgovoriti: „Pa mi i u školi imamo bolji kompjuter od vas… Ne može kompjuter da zna o meni ono što ja ne znam! Valjda bih znao da sam digao sebe u vazduh… To čovek mora da primeti!“ Značajno je šta će o Radiši reći kapetan Žan-Klod M’Bebe, poreklom iz neke francuske afričke kolonije, koji je u kompjuteru „pronašao“ podatke o njemu: „Tako su rekli Bugari, a Rumuni potvrdili Hrvatima i Slovencima. Da su rekli Česi… Dancima… da ima tri zvezdice. O njemu ni ’Vikiliks’ ne sme da piše.“ Kako se vidi, situacija podseća na zbivanja u Nušićevom Sumnjivom licu, s tim što problem na aerodromu neće razrešiti sreski načelnik, već američki oficir Džek Bauer, čija je reč poslednja: „Ja potvrdim identitet, vi potvrdite hapšenje i mi podelimo nagradu na tri neravnopravna dela. Je l’ može? Može.“ Dodajmo da su policajci, uputivši Radišin paket na bakteriološki predmet, došli do saznanja da je meso u sarmama argentinskog porekla stajalo u hladnjači dvadeset godina!
Gledaoci su se smejali svemu što se događalo na sceni. I bilo je smešno, mada je u isti mah bilo i žalosno.
Ovo duhovito komedijsko štivo režirao je Egon Savin nastojeći da izvođenje ima ne samo dinamičan tok nego i inventivno prikazane neočekivane prizore sa smešnim iznenađenjima. U takvom nastojanju reditelj je potpuno uspeo. Bilo je tu svega – počev od pretresanja do presvlačenja, telefoniranja i nesporazuma oko toga kako ovog „teroristu“ iskoristiti za dobijanje raspisane nagrade i slično. Četvorica glumaca (Mladen Andrejević, Radoslav Milenković, Aleksandar Đurica i Marko Baćević) svojski su se založili da obave svoje scenske zadatke.
Kostim Jelene Stokuće odlikovao se karikaturalnim elementima u kreaciji francuskih policijskih uniformi i nakićenošću ordenjem i lentama kad je u pitanju američki oficir, dok je Radiša ličio na skromnog, osiromašenog profesora. Bilo je prijatno gledati ovu duhovitu komediju o našem vremenu, koja je izazivala gromki smeh i brojne aplauze. Lep početak sezone u Zvezdara teatru.

[/restrict]

PASIVNO PUŠENJE
PISAC
Nebojša Romčević
POZORIŠTE
Teatar Zvezdara – Scena „Bata Stojković“
REDITELJ
Egon Savin
SCENOGRAF
Vesna Popović
KOSTIMOGRAF
Jelena Stokuća