Filipinski zaokret

AZIJSKI TRAMP PRELAZI RUBIKON

Piše FILIP RODIĆ

Rodrigo Duterte pobedio je na predsedničkim izborima na Filipinima 9. maja ove godine, obećavajući korenite promene u gotovo svim društvenim segmentima, sa osvojenih 39 odsto glasova. Pet meseci posle izbora i nešto više od tri meseca nakon inauguracije 30. juna, prema podacima Blumberga, podrška mu je porasla na 86 procenata uprkos tome što ga Zapad mrzi. Ili možda baš zbog toga

Novi predsednik Filipina Rodrigo Duterte je kralj politički nekorektnog govora zbog čega ga američki mediji glavnog toka poput Si-En-Ena porede s drugom svojom aveti, republikanskim predsedničkim kandidatom Donaldom Trampom. Poput Trampa, Duterte se ne usteže da kaže stvari koje se na Zapadu smatraju diplomatskim tabuom i prostaklukom. Problem Zapadu, međutim, nije toliko njegov direktan govor, koliko njegova direktna akcija – spreman je da uradi i više od onoga što je rekao, a to što govori para uši.

[restrict]

BEZ DLAKE NA JEZIKU „Nisam američka marioneta. Ja sam predsednik suverene zemlje i odgovaram isključivo filipinskom narodu. Moraš imati poštovanja. Nemoj samo izbacivati pitanja i izjave. Kurvin sine, ispsovaću te na tom forumu“, izjavio je Duterte 5. septembra pred sastanak ASEAN-a u Laosu obraćajući se predsedniku SAD Baraku Obami zbog njegove kritike načina na koji se Manila pod Duterteovim vođstvom obračunava s kriminalom i narko-biznisom. Dodao je da mu američki predsednik ne može držati predavanja o ljudskim pravima. Nekoliko dana kasnije, 9. septembra, iz istog razloga generalnog sekretara UN Ban Ki Muna nazvao je „budalom“ i zapretio da će napustiti UN. Nastavio je nazivajući američkog ambasadora u svojoj zemlji „pederskim kurvinim sinom“, a državnog sekretara Džona Kerija „ludakom“. Krug je, za sada, zatvorio 4. oktobra kada je potvrdio da stoji iza svojih ranijih izjava poručivši Obami da „može da gori u paklu“.

Prve kritike Zapada na Račun Dutertea upućene su deklarativno zbog „surovog i nehumanog“ načina kojim se obračunava s kriminalcima, pre svega dilerima droge. Duterte je na prvu važniju državnu funkciju došao 1988. kada je postao gradonačelnik trećeg najvećeg grada ove zemlje Davaoa, i od tada je ponovo biran čak sedam uzastopnih puta. Tokom svoje vladavine uspeo je da bivšu prestonicu kriminala na Filipinima pretvori u relativno bezbedan grad, jedan od najbezbednijih u zemlji. Svoje iskustvo, zbog kojeg su ga međunarodne organizacije za zaštitu ljudskih prava oštro kritikovale, uspeo je da u kratkom roku prenese na celu zemlju. Njegov rat protiv droge i kriminala, koliko god bio nemilosrdan, uspešan je. Nemilosrdan je utoliko što je prema poslednjim podacima u sukobima sa snagama reda ubijeno više od 3.500 ljudi, ali se istovremeno 600.000 ljudi obratilo vlastima tražeći pomoć u rehabilitaciji i lečenju od bolesti zavisnosti. Obraćajući se pripadnicima policije i vojske prilikom posete jugu zemlje rekao im je da se ne plaše da likvidiraju umešane u narko-biznis. „Svi koje likvidirate kao što sam naredio moja su odgovornost. Moja i samo moja. Nemojte se plašiti da ćete biti gonjeni. Stojim iza svoje izjave. Tu sam za vas“, rekao je on. Duterte je 19. septembra izjavio da mu je potrebno još šest meseci da potpuno očisti svoju zemlju od droge, jednog od najvećih problema u regionu unazad nekoliko decenija. Duterteove neortodoksne metode mogu zgražavati liberalnu javnost, ali svako ko se susreo s problemom narkomanije zna da se ta pošast i iz porodice, i iz društva može iskoreniti samo beskompromisnim i najbrutalnijim metodama.

SKIDANJE OKOVA Kao što znamo iz drugih primera, odredi smrti, egzekucije i druga ozbiljna kršenja ljudskih prava nisu problem Vašingtonu kada se radi o „prijateljskom režimu“ na drugim poljima. Zbog toga, razlog za kritike zapadnih prestonica i nevladinih organizacija na račun Duterteovog beskompromisnog stava prema kriminalu treba tražiti na drugom mestu, a to je njegova odluka da svoju zemlju otrgne iz čvrstog američkog zagrljaja koji ne popušta više od stotinu godina, da vodi nezavisnu spoljnu politiku i nova savezništva potraži među onima koji ga neće uslovljavati i nametati mu svoju volju i svoj interes.

Sjedinjene Države su, od kako su ovu ostrvsku državu preotele Špancima 1898, Filipine smatrali teritorijom nad kojom imaju apsolutnu i potpunu upravu i koja im je strateški važna za kontrolu nad Pacifikom. Od proglašenja nezavisnosti i formalno-pravnog prestanka američke kolonijalne uprave nad Filipinima 1946. godine, do 1991. Vašington je imao niz stalnih vojnih baza u ovoj zemlji. Međutim, ubrzo posle povlačenja, već 1998. Filipini su sa SAD potpisali novi sporazum o razmeštanju američkih snaga, a 2014. sporazum o proširenju odbrambene saradnje. Po ovim sporazumima SAD ne mogu graditi stalne vojne baze na Filipinima, ali mogu koristiti filipinsku infrastrukturu i tu neograničeno boraviti. Uz to, kako to uvek biva kada su američki vojnici u pitanju, njihove snage su stavljene van jurisdikcije filipinskih sudova u slučaju da počine neki zločin. Povratak američkih snaga na Filipine koincidira sa usponom Kine i njihova svrha u najvećoj meri i jeste sputavanje ove zemlje. SAD Filipine, u svom obuzdavanju Kine, nisu koristili samo kao „nosač aviona“ nego su uspele da Manilu ozbiljno zavade s Pekingom nahuškavši je da zauzme ratoboran stav u praktično izmišljenom sukobu oko Južnog kineskog mora. U vreme Duterteovog prethodnika Benigna Akina, koji je na vlasti bio od 2010, teritorijalni sukob s Kinom je iznenada zaoštren i SAD su se pojavile kao pravedni spasitelj „malih“ Filipina koje ugrožava „velika“ Kina. U ovom kontekstu treba posmatrati i vrlo spornu odluku Međunarodnog suda pravde u Hagu, donetu neposredno pred Duterteov dolazak na vlast, kojom se u sporu oko Južnog kineskog mora daje za pravo Manili, što je Peking s gnušanjem odbacio.

Za razliku od svojih prethodnika, međutim, Duterte je spreman na direktne pregovore s Pekingom i bilateralno rešavanje spora, što je oduvek bila opcija za koju se Kina zalagala, i umesto da se zajedno sa Amerikancima suprotstavlja „imperijalističkoj“ Kini, on namerava upravo suprotno – da se s Pekingom zbliži, a da sa svoje teritorije protera američke snage. Kao što smo već rekli, koliko god njegove reči bile oštre, dela su mu još snažnija. Pre nego što je 18. oktobra otputovao u Kinu na sastanak sa predsednikom Si Đinpingom s kojim je razgovarao o brojnim pitanjima vezanim i za bilateralne ekonomske odnose, i za vojnu i širu regionalnu saradnju, povukao je niz poteza koje bi Vašington mogao da shvati jedino kao neprijateljske. Prvo je sredinom septembra izjavio da američke specijalne snage moraju napustiti ostrvo Mindanao, poprište višedecenijskog sukoba niskog intenziteta sa islamističkim pobunjenicima koji je intenziviran u poslednje vreme. „Američke specijalne snage moraju otići. Oni moraju napustiti Mindanao. Tamo ima mnogo Amerikanaca. Nisam to mogao reći (na samitu ASEAN-a u Laosu) jer ne želim sukob s Amerikom. Situacija će tamo biti još nestabilnija. Ukoliko oni (američki vojnici) budu viđeni tamo, stvarno će biti ubijeni“, rekao je on. Istovremeno, od svog ministra odbrane zatražio je da ispita mogućnost kupovine oružja i vojne opreme od Rusije i Kine. Ovo je pred novinarima prokomentarisao rečima: „Spreman sam da pređem Rubikon u odnosu na SAD.“ Potom je 4. oktobra, pred početak praktično tradicionalnih zajedničkih vojnih vežbi s Amerikancima, Duterte rekao da se radi o poslednjim takvim vežbama u istoriji i tom prilikom Obami poželeo da gori u paklu. Pored ovoga, tada je potvrdio svoju ranije najavljivanu nameru da zatvori američke vojne baze na Filipinima. Na kraju, 7. oktobra povukao je najdrastičniji potez u odnosu na Vašington, ali i u odnosu na Peking i jasno demonstrirao put kojim namerava dalje da ide i ponudu pomirenja s kojom putuje u Kinu – prekinuo je sporne zajedničke patrole s američkom mornaricom u Južnom kineskom moru.

DOMAĆI USPESI Malo je verovatno da Filipinci Dutertea toliko podržavaju samo zbog toga što tamani dilere droge i ide uz dlaku bivšim kolonijalnim vladarima. Istina je da je Duterte za kratko vreme svoje vladavine uradio još nekoliko stvari koje su njegovom narodu ulile nadu da će biti bolje. Pored najava o reindustrijalizaciji i budućim poslovnim projektima sa ruskim i kineskim partnerima koji svoja ulaganja ne kite političkim uslovljavanjima i pritiscima, što bi umanjilo najveći problem sa kojim se Filipinci suočavaju – nezaposlenost – Duterte je napravio ozbiljne pomake u rešavanju dva višedecenijska bezbednosna problema koji otežavaju život građana ove države. S jedne strane, na vidiku je kraj komunističke pobune koja traje još od šezdesetih godina prošlog veka. Duterte je po dolasku na vlast obećao da će u novoj vladi ostaviti mesta za članove Komunističke partije Filipina čije oružano krilo vodi gerilski rat u džungli, a potom su dve strane 26. avgusta potpisale sporazum o neograničenom prekidu vatre. Pregovori o definitivnom miru između vlasti i žestokih antiameričkih gerilaca su u toku, ali je izvesno da će biti uspešni.

Drugi je borba protiv islamističkih ekstremista iz terorističke organizacije Abu Sajaf koja hara po južnom delu države i koja se zaklela na vernost zlokobnoj Islamskoj državi. U skladu sa svojom retorikom i odnosom prema organizovanom kriminalu, Duterte je zapretio da će teroriste bukvalno pojesti i pokrenuo značajnu vojnopolicijsku operaciju protiv njih. „Oni će platiti. Kada dođe vreme, poješću ih pred svima vama“, rekao je on.

Jasno je da je Duterte započeo proces zaokreta Filipina na svetskoj geopolitičkoj sceni i da je, kako je to i sam rekao, prešao Rubikon u odnosu na SAD. Jasno je i da Vašington neće olako pustiti za svoje interese strateški važno uporište u Aziji i na Pacifiku. Pitanje je samo da li su SAD koje su, kako je ocenio Pol Krejg Roberts, „zagrizle više nego što mogu da sažvaću na Bliskom istoku, u Africi, Južnoj Americi, Ukrajini, Rusiji i Kini prezauzete na drugim mestima da bi mogle da se bave Filipinima“. Ukoliko nisu u stanju da „odbrane“ Filipine, zaokret bi mogli da naprave, kako on predviđa, i Japan i Južna Koreja.

[/restrict]