EVROATLANTISTA ILI PATRIOTA S GREŠKOM?

Piše Ljiljana Bogdanović

Zbog čega sve Vuk Jeremić, Srbin koji je umalo postao gensek UN, mora dobro da nauči „lekciju“ prema kojoj je „istorijska ocena svih dosadašnjih vladajućih garnitura u Srbiji umnogome, ako ne i presudno, zavisila od njihovog odnosa prema Kosovu i Metohiji“

U nedelji koja je upravo protekla bili smo svedoci rađanja nove domaće urbane legende, koja kaže: Vuk Jeremić, ovdašnji kandidat za genseka UN, izgubio je ovu zvezdanu političku bitku za fotelju na Ist riveru zbog toga što je u kampanji nastupao kao srpski patriota, tačnije „prevideo je da se morao kandidovati kao međunarodna figura integracije, a ne kao srpski patriota – na tome je i pao“. Naravno da su urbane legende upravo to što im ime i kaže, dakle moderne, manje-više zgodne i privlačne priče koje utiču na javno mnjenje, ali čiji sadržaj i smisao, činjenično i istinosno, ne obavezuje one koji ih stvaraju, javno šire, obogaćuju. I ova o našem nesuđenom genseku od te je fele, dakle zgodna a problematična, jer nosi skrivenu upozoravajuću etiketu: ne zalećite se, sve rečeno tek je mala-velika igra! Najčešće, pa i u ovom slučaju, „mitološki“ narativ stvara se namenski i s razlogom, a uobičajeno je, pa i u ovom primeru, da njegova potka bude privlačna i dopadljiva neistina. Da li je u trci za mesto generalnog sekretara Ujedinjenih nacija Vuk zaista „pukao“ jer mu je u višemesečnom vitlanju i izgaranju u dinamičnoj kampanji po zapadnim centrima moći baš sudba njegovog roda bila na srcu? „Legendu“ je lansirao jedan švajcarski medij („Noje cirher cajtung“), prepričao drugi (nemački „Dojče vele“), a u medijsku sferu Srbije instalirao treći – „Politika“.

SAM SVOJ KANDIDAT Mnogo je razloga za više od rezerve prema ovoj tvrdnji, dakle za snažnu sumnju da je verzija o patrioti gubitniku (političaru koji je zbog ljubavi prema svojoj zemlji izgubio jednu, bez sumnje, životnu šansu) zamešena i tamo i ovde, ali namenjena ideji da ovdašnja javnost proguta tu udicu i da sledstveno tome emotivno odreaguje, da svesna uzvišenosti ove žrtve, stane uz patriotu Vuka. Upravo u ovoj osetljivoj tački postaje realna mogućnost da nevina i nepredumišljajna urbana legenda preraste u svoju težu varijantu – u masovnu obmanu. U ovom slučaju, naime, jedna činjenično sporna tvrdnja ne samo da zamagljuje istinu već i samom svojom podatnošću za šire manipulacije (poznavaocima aktuelnih prilika na domaćoj političkoj sceni nije potrebno dalje „crtati“ varijante o mogućoj upotrebi „zlatnih žetona“ sa ovakvog kockarsko-političkog stola) pametnom upotrebom mobiliše energiju i emocije „recipijenta“. I površno upućenima u praksu i pravila izbora za mesto generalnog sekretara jasno je da istina nije tako viteška i romantična: Jeremić možda jeste izgubio fotelju i zato što je Srbin i kandidat Srbije, ali nikako zbog toga što je u kampanji, „a i šire“, nastupao kao srpski patriota (zli „međunarodni“ jezici pak razvodnjavaju i ovakvu verziju, pa tvrde da su o konačnom izboru za UN, kao i uvek, odlučivali geopolitički dueli i interesi velikih sila, ovog puta i uz nešto malo dosoljavanja balkanskim političkim intrigama, ali „patriotska preterivanja“ nisu konstatovana)! Dakako ne sumnjajući da gospodin Jeremić, kao častan i dobro odgojen čovek, privatno i jeste patriota, ovim napomenama moramo dodati da je u njegovom javnom delovanju, pogotovo u kampanji za visoko mesto u Njujorku, to (naglašeni patriotizam) bila potpuno nevidljiva činjenica! Nekoliko zapadnih listova koji su Jeremića u završnici kampanje imenovali kao najperspektivnijeg kandidata, nikada nisu nagovestili ni primisao da se iz njegove veoma pohvaljene prezentacije plana za reorganizaciju birokratskog sistema UN moglo naslutiti kako bi on u Njujorku bio srpska majka. Nastupao je potencijalno genijalni aparatčik jedne megastrukture, u kojoj – ako bi i bilo mesta za nekakav patriotski glas, onda bi to bila najpre anglosaksonska ljubav za domovinu– God bless America ili God save the Queen. Uzgred, i polujavni rumor u Beogradu odzvanjao je ehom: „Vuk Jeremić nije naš kandidat nego svoj lični. On ne bi predstavljao Srbiju nego ceo svet…“

ŠETNJA KROZ POLJE NAGAZNIH MINA Kao što je poznato, Antonio Gutereš, bivši portugalski premijer, novi je generalni sekretar Ujedinjenih nacija, a dogovor o tome postignut je na neformalnom glasanju Saveta bezbednosti UN, iza zatvorenih vrata. Sve, dakako, nije prošlo bez komičnih detalja u kojima je projekcija o poželjnom sekretaru bila – žena iz istočne Evrope, a potom je – prema očigledno samosvojnom tumačenju ovih „propozicija“ o biću tog naslikanog modela – jednoglasno izabran muškarac iz južne Evrope. Novinari nisu odoleli pošalicama na račun izabranog Portugalca, ali i konstatacijama da je laknulo drugoj dvojici visokoplasiranih koji – sada je izvesno – neće morati da menjaju pol. Drugo mesto, prema završnom (i ukupnom) glasanju, pripalo je Vuku Jeremiću, a treće Slovaku Miroslavu Lajčaku. Prema zbirnoj listi svih glasanja, Gutereš je pored 71 pozitivnog glasa imao devet negativnih i 10 neodređenih glasova, Jeremić je ukupno osvojio 48 pozitivnih glasova, 30 negativnih i 10 neutralnih, a Lajčak sa 43 pozitivna glasa, 31 negativnim i 16 neutralnih glasova. Ovo su činjenice, one su transparentne, kao što je manje-više bio transparentan rezon velikih sila, i to ne samo povodom Jeremića već i povodom ostalih kandidata iz Istočne Evrope na koju je bio red da zauzme ovo mesto na Ist riveru: mnogo je mačku goveđa glava! Ako je među pomenutim faktima bio i poneki skriveni zapis, teško da bi on upućivao na „naklapanja“ o „kažnjenom patriotizmu“. (Kofi Anan, jedan od prethodnika Guterešovih, svoju funkciju je, bez iluzija, opisao rečima: „Ja sam navijač, promotor, prodavac, sakupljač dugova, ispovednik i još mnogo toga.“ Mogućnost da bude nacionalni radnik nije ni pomenuo.) Čini se da u ukupnim događanjima nema potvrda ni o drugoj simpatičnoj ideji (da li smemo i nju da nazovemo „urbanom legendom“?) koju pak šire Jeremić i njegov tim. Reč je o (njihovom) uverenju da je ovom kampanjom „ugled Srbije porastao“! Dok, recimo, britanske novine („Gardijan“), uz nešto malo uobičajenog ostrvskog cinizma, kažu kako trku za novog generalnog sekretara obeležava specifičan hod po mukama, te da budući ambasador mira i glas siromašnih i obespravljenih do tog uzvišenog položaja ide putem popločanim nagaznim minama i zamkama, koji su, između ostalog, obeležavali hakovani mejlovi, lažni Tviter nalozi, klevete i dogovori iza zatvorenih vrata, geopolitičke borbe, i balkanske političke intrige. Jeremić i njegov tim, ne bez patetike, ali unekoliko bez smisla za realnost, o istim događajima i miljeu govore kao o „popravljanju ugleda Srbije u svetu“!

„Ako se gleda samo fotelja, onda postoji samo jedan pobednik, ali ako se gleda šta je urađeno tokom prethodna četiri meseca, koliko je popravljen ugled Srbije u svetu, onda se vidi kakav je uspeh ostvaren“, rekao je posle, i povodom proglašenja novog generalnog sekretara UN, direktor Centra za međunarodnu saradnju i održivi razvoj Nikola Jovanović, inače najpoznatiji pomoćnik Vuka Jeremića u ovoj u izbornoj utakmici.

Skloni da konstatujemo da je ugled Srbije tačno tamo gde je i bio pre Jeremićeve kampanje, te da kvalitativne pomake nije bilo moguće uočiti, podsećamo i na jedan od nametljivih utisaka o ovoj kandidaturi: tokom cele kampanje, Vuk i Srbija, ne samo institucionalna i zvanična (koja mu je, istina bez velikog entuzijazma, dala podršku za kandidaturu) već i šira javnost, bili su u neuobičajeno uzdržanom, uzajamno bezmalo ravnodušnom odnosu. Jedine „nagazne mine“ bile su one koje su Vuka usrećile  posredovanjem takozvanog konzulata takozvane republike Kosovo i to u Njujorku, odakle je uoči glasanja upućeno pismo svim zemljama članicama UN u kojem se traži da Vuk Jeremić „ne bude izabran za naslednika Ban Ki Muna“.

U Srbiji, van njene južne pokrajine, negativnih emocija nije bilo, ali ni navijačkih strasti što se, znamo, retko događa kada nacionalni igrač bije bitku na velikoj svetskoj sceni. Objašnjenja nisu jednostavna i svakako se ne svode na pomenuti komentar da „Vuk Jeremić nije naš kandidat nego svoj lični“.

TRGOVINA UTICAJEM ILI… Za ovu kandidaturu nisu tražena sredstva iz budžeta Srbije, već su ona sakupljana iz privatnih izvora, kažu Vuk i njegov jurišnik Nikola Jovanović.

Lepo, obzirno i štedljivo, ali možda tek tu počinju nedoumice i pitanja: čiji je Vuk igrač, u igri koja je, verujemo, zahtevna u svakom drugom, pa i u tom smislu? Ako država nije dala „ni cent“, ali jesu – „privatnici“, ko su oni? Filantropi? Ili trgovci uticajem koji dobro investiraju?

Da li je, upravo spominjući pojam „trgovine uticajem“, jedno od bitnih objašnjenja dao Vjekoslav Radović, dobar znalac prilika i pravila službe pod krovom UN (nekadašnji dopisnik „Tanjuga“ iz ove organizacije)? „Ali ovde, očigledno, nije reč o parama nego o trgovini uticajem“, kazao je, bez ustezanja postavljajući pitanje: Treba li Srbiji Vuk Jeremić na položaju generalnog sekretara UN? Odgovor koji je Radović tom prilikom dao bio je odrečan, a podsetio je i na crni niz Vukovih pogodaka upravo povodom Kosova.  Lakomisleni i naivni su već zaboravili da je upravo Vuk Jeremić, kao ministar spoljnih poslova Srbije i pulen Borisa Tadića, izvukao pitanje Kosova i Metohije iz okvira Ujedinjenih nacija i stavio ga pod skute Evropske unije.

Ovaj žestoki i, dakako, nimalo usamljeni kritičar učinka i delovanja Vuka Jeremića, rečena pitanja postavlja minulog leta, kada je u jeku svoje kampanje za mesto u Njujorku Vuk u Beogradu ugostio Nila Fergusona, istoričara sa Harvarda, o čijem boravku, ali i njegovom nezvaničnom domaćinu Jeremiću je tada bilo i u „Pečatu“ zabeleženo nekoliko značajnih detalja. Ferguson je, naime, došao na promociju svoje (veoma skupe, a nekomercijalne) knjige o životu Henrija Kisindžera u izdanju Jeremićevog Centra za međunarodne odnose i održivi razvoj. Kao značajni utisci sa ovog događaja izdvojila su se zapažanja Nila Fergusona, koji je, kao „Jeremićev mentor sa Harvarda“, rekao da je on „dobar kandidat“ za generalnog sekretara UN, kao i o činjenice da ovaj pripadnik američke, ne samo univerzitetske elite (prema „Tajmu“ jedan od sto najmoćnijih ljudi u svetu) sada podržava Hilari Klinton, zagovornik je američkog intervencionizma i kritikuje Obamu što je, navodno, zakasnio da interveniše u Siriji. U njegove ostale bisere ubraja se uverenje da je Slobodan Milošević „podsticao etničko čišćenje“, pa su „intervencije protiv Srba u Bosni i na Kosovu bile opravdane i uspešne“.

Istovremeno sa ovim opservacijama koje štampaju „Fakti“, Biljana Đorović u jednom od junskih brojeva našeg lista otkriva: „Poznavaoci Novog svetskog poretka neće se začuditi nad nazivom Centra za međunarodne odnose i održivi razvoj koji pripada kandidatu za UN – Vuku Jeremiću. (Prema podacima Agencije za privredne registre u septembru 2013. Jeremić osniva Centar za međunarodnu saradnju i održivi razvoj čiji je direktor. Na sajtu ovog centra navodi se da je to ’međunarodna neprofitna organizacija, koja se bavi javnim politikama’.) ’Održivi razvoj’ je jedno od centralnih strateških retoričkih uporišta za sprovođenje Agende 21 UN i Agende 30 UN – akcionih planova Ujedinjenih nacija za preotimanje svega na Planeti od strane globalnog korporativnog sistema predvođenog Svetskom vladom. Na prvom mestu – ključna reč, kod za primenu Agende 21 je ’održivi razvoj’. Druga reč je ’pametni rast’. Treća ’divljina’.“

SUDBINA I DRUGE NATUKNICE Možda snažnije od ove argumentacije, fokus problema u odnosu javnosti prema Jeremiću Vuku ovih dana slušamo u rečima Radovana Kalabića, koje je izgovorio nevezano od  „teme Jeremić“.

„Istorijska ocena svih dosadašnjih vladara i vladajućih garnitura u Srbiji umnogome je, ako ne i presudno, zavisila od njihovog odnosa prema Kosovu i Metohiji. Kao i od njihovog uspeha u odbrani vitalnih srpskih interesa, među kojima su vrhunili sloboda i mir, teritorijalni integritet, državni suverenitet i nacionalna čast“, kaže Kalabić, sažeto ponavljajući misao koja u nacionalnom diskursu ima status aksioma kojem su dalja pojašnjenja „čist višak“.

Mereno ovim kriterijumima, kakvu je političku, pa i istorijsku ocenu, zaslužio nesuđeni gensek Vuk Jeremić? Znaćemo kakvu – ako podsetimo na jednu godišnjicu: prošlog meseca, tačnije rečeno10. septembra, navršilo se tačno šest godina od događaja koji je u velikoj meri odredio ne samo sudbinu Jeremića i njegovo mesto i ugled u narodu za koji je, kako, eto, i u Evropi kažu, vezan kao patriota, već je, što je daleko značajnije i dramatičnije, za duga i smutna vremena odredio i sudbinu Kosova i Metohije. S punim „sjajem“ teške i zlosrećne sudbine srpskog Jerusalima (ime koje je i on sam pred američkim studentima u jednoj prilici nadahnuto i naširoko pojašnjavao) čijem je utemeljenju u toj baksuznoj noći, i baš pod krovom ove svetske a njujorške adrese kojoj će se kasnije vraćati i vraćati on će, kao i svi srpski političari biti zauvek i loše povezan, upravo od te noći, 10. septembra 2010, kada je u UN izglasana famozna rezolucija o Kosovu. Tada je on zapečatio sudbinu „centralne figure u procesima koji su predvidivo potvrđivali otcepljenje Kosova“, a čemu je prethodilo podnošenje pitanja Međunarodnom sudu pravde u Hagu o pravnoj zakonitosti otcepljenja Kosova. Odluka kojom se zbog loše i nestručno formulisanog pitanja mogao predvideti odgovor, potvrdila je zakonitost namere Albanaca za otcepljenje. Dalje je, u debati u OUN povodom zaključka suda u Hagu, samo potvrđena zakonitost, za srpsko Kosovo, tragično nepovoljnih odluka.

Da li bi bio ne heroj već patriota da je u nekoj od pomenutih prilika principijelno odbio pritiske, ili makar potom, opravdano zgrožen dvoličnošću i strašnim nacionalnim javnim debaklom režima koji je predstavljao – dao ostavku?

Povodom presude Međunarodnog suda pravde, akademik Kosta Čavoški je jula 2010. godine (u „Pečatu“) između ostalog napisao: „Međunarodni sud pravde doneo je mišljenje o Deklaraciji nezavisnosti Kosova koju je naša neuka i zavarana javnost doživela kao potresno iznenađenje… Međunarodni sud pravde je, nažalost, pokazao da pitanje koje mu je upućeno, a kojim je bio vezan, nije bilo dobro formulisano, te da bi njegov odgovor bio bitno različit da je pomenuto pitanje bilo drugačije sročeno.“

Srpski šef diplomatije bio je jedna od veza i ovog, ali drugog pomenutog događaja – izglasavanja „razblažene“ rezolucije o Kosovu kojom je, pod snažnim američkim uplivom, pitanje Kosova praktično izmešteno iz UN, a dalji pregovori o statusu srpske pokrajine praktično stopirani. Ovaj, u novijoj istoriji Srbije bezmalo tragičan događaj, tadašnji predsednik DSS-a Vojislav Koštunica prokomentarisao je optužbom da je aktuelna vlast „prikriveni saučesnik u pravljenju lažne države Kosovo“.

Tvrdeći da je vlast, pristajanjem na izmenjenu rezoluciju o Kosovu, „nanela veliko zlo i sramotu“ državi, Koštunica je tada rekao da je „posebno ponižavajuće što su u Generalnoj skupštini UN mnoge zemlje branile Srbiju, ali nisu imale koga da brane jer je sama Srbija odustala da brani sebe. Više od dve godine, naročito od prihvatanja Euleksa, vlast je zapravo prikriveni saučesnik u procesu pravljenja lažne države Kosovo“.

NA RASKRŠĆU Da li bi nam bilo drago da je Vuk postao generalni sekretar? Da, bilo bi nam drago, i to ne samo zato što je on Srbin već zato što je reč o političaru koji je bar nastojao i smatrao poželjnim da se odmakne od tipične žute i evroatlantske matrice, čak i onda kada mu to nije uspevalo i kada su ga učinci njegove politike vraćali u reprezentativni skup žute elite.

Da li bismo, u slučaju da je seo u fotelju generalnog sekretara UN, bili i ponosni na njegov uspeh? Apsolutno da, i to ne samo zato što je naš čovek na diplomatskom vrhu. Velika energija, talenat, sposobnost i umeće doživeli bi zasluženu satisfakciju. Tada bi se, za očekivanje je, razjasnilo i to da li je Vuk Jeremić evroatlantista, pa i komprador s greškom koja ga vodi do napasti i iskušenja nacionalnih zanosa, ili pak patriota s falinkom koja ga, gonjena ambicijom, usmerava u neočekivanom smeru što ga na poguban način udaljava od vitalnih interesa nacije. Ono što, međutim, ima potencijal da postane apsolutno mučno i odbojno jeste naznačena, a još nepotvrđena, mogućnost namere da ovo sada samo nastojanje da se iskustva i pogoci u uspešno-neuspešnoj trci za Njujork kapitalizuju u igri u kojoj bi Jeremić upotrebio sve mogućnosti i veštine da ono što smo nazvali urbanom legendom pretoči u nešto što se ne prenosi „u dobroj veri i bez loših motiva“. Viša, političkom biću i jeziku podobna matrica, u ovom slučaju vodi ravno u propagandnom pričom posredovanu (i koristoljubivu) obmanu.