ЕВРОАТЛАНТИСТА ИЛИ ПАТРИОТА С ГРЕШКОМ?

Пише Љиљана Богдановић

Због чега све Вук Јеремић, Србин који је умало постао генсек УН, мора добро да научи „лекцију“ према којој је „историјска оцена свих досадашњих владајућих гарнитура у Србији умногоме, ако не и пресудно, зависила од њиховог односа према Косову и Метохији“

У недељи која је управо протекла били смо сведоци рађања нове домаће урбане легенде, која каже: Вук Јеремић, овдашњи кандидат за генсека УН, изгубио је ову звездану политичку битку за фотељу на Ист риверу због тога што је у кампањи наступао као српски патриота, тачније „превидео је да се морао кандидовати као међународна фигура интеграције, а не као српски патриота – на томе је и пао“. Наравно да су урбане легенде управо то што им име и каже, дакле модерне, мање-више згодне и привлачне приче које утичу на јавно мњење, али чији садржај и смисао, чињенично и истиносно, не обавезује оне који их стварају, јавно шире, обогаћују. И ова о нашем несуђеном генсеку од те је феле, дакле згодна а проблематична, јер носи скривену упозоравајућу етикету: не залећите се, све речено тек је мала-велика игра! Најчешће, па и у овом случају, „митолошки“ наратив ствара се наменски и с разлогом, а уобичајено је, па и у овом примеру, да његова потка буде привлачна и допадљива неистина. Да ли је у трци за место генералног секретара Уједињених нација Вук заиста „пукао“ јер му је у вишемесечном витлању и изгарању у динамичној кампањи по западним центрима моћи баш судба његовог рода била на срцу? „Легенду“ је лансирао један швајцарски медиј („Ноје цирхер цајтунг“), препричао други (немачки „Дојче веле“), а у медијску сферу Србије инсталирао трећи – „Политика“.

САМ СВОЈ КАНДИДАТ Много је разлога за више од резерве према овој тврдњи, дакле за снажну сумњу да је верзија о патриоти губитнику (политичару који је због љубави према својој земљи изгубио једну, без сумње, животну шансу) замешена и тамо и овде, али намењена идеји да овдашња јавност прогута ту удицу и да следствено томе емотивно одреагује, да свесна узвишености ове жртве, стане уз патриоту Вука. Управо у овој осетљивој тачки постаје реална могућност да невина и непредумишљајна урбана легенда прерасте у своју тежу варијанту – у масовну обману. У овом случају, наиме, једна чињенично спорна тврдња не само да замагљује истину већ и самом својом податношћу за шире манипулације (познаваоцима актуелних прилика на домаћој политичкој сцени није потребно даље „цртати“ варијанте о могућој употреби „златних жетона“ са оваквог коцкарско-политичког стола) паметном употребом мобилише енергију и емоције „реципијента“. И површно упућенима у праксу и правила избора за место генералног секретара јасно је да истина није тако витешка и романтична: Јеремић можда јесте изгубио фотељу и зато што је Србин и кандидат Србије, али никако због тога што је у кампањи, „а и шире“, наступао као српски патриота (зли „међународни“ језици пак разводњавају и овакву верзију, па тврде да су о коначном избору за УН, као и увек, одлучивали геополитички дуели и интереси великих сила, овог пута и уз нешто мало досољавања балканским политичким интригама, али „патриотска претеривања“ нису констатована)! Дакако не сумњајући да господин Јеремић, као частан и добро одгојен човек, приватно и јесте патриота, овим напоменама морамо додати да је у његовом јавном деловању, поготово у кампањи за високо место у Њујорку, то (наглашени патриотизам) била потпуно невидљива чињеница! Неколико западних листова који су Јеремића у завршници кампање именовали као најперспективнијег кандидата, никада нису наговестили ни примисао да се из његове веома похваљене презентације плана за реорганизацију бирократског система УН могло наслутити како би он у Њујорку био српска мајка. Наступао је потенцијално генијални апаратчик једне мегаструктуре, у којој – ако би и било места за некакав патриотски глас, онда би то била најпре англосаксонска љубав за домовину– God bless America или God save the Queen. Узгред, и полујавни румор у Београду одзвањао је ехом: „Вук Јеремић није наш кандидат него свој лични. Он не би представљао Србију него цео свет…“

ШЕТЊА КРОЗ ПОЉЕ НАГАЗНИХ МИНА Као што је познато, Антонио Гутереш, бивши португалски премијер, нови је генерални секретар Уједињених нација, а договор о томе постигнут је на неформалном гласању Савета безбедности УН, иза затворених врата. Све, дакако, није прошло без комичних детаља у којима је пројекција о пожељном секретару била – жена из источне Европе, а потом је – према очигледно самосвојном тумачењу ових „пропозиција“ о бићу тог насликаног модела – једногласно изабран мушкарац из јужне Европе. Новинари нису одолели пошалицама на рачун изабраног Португалца, али и констатацијама да је лакнуло другој двојици високопласираних који – сада је извесно – неће морати да мењају пол. Друго место, према завршном (и укупном) гласању, припало је Вуку Јеремићу, а треће Словаку Мирославу Лајчаку. Према збирној листи свих гласања, Гутереш је поред 71 позитивног гласа имао девет негативних и 10 неодређених гласова, Јеремић је укупно освојио 48 позитивних гласова, 30 негативних и 10 неутралних, а Лајчак са 43 позитивна гласа, 31 негативним и 16 неутралних гласова. Ово су чињенице, оне су транспарентне, као што је мање-више био транспарентан резон великих сила, и то не само поводом Јеремића већ и поводом осталих кандидата из Источне Европе на коју је био ред да заузме ово место на Ист риверу: много је мачку говеђа глава! Ако је међу поменутим фактима био и понеки скривени запис, тешко да би он упућивао на „наклапања“ о „кажњеном патриотизму“. (Кофи Анан, један од претходника Гутерешових, своју функцију је, без илузија, описао речима: „Ја сам навијач, промотор, продавац, сакупљач дугова, исповедник и још много тога.“ Могућност да буде национални радник није ни поменуо.) Чини се да у укупним догађањима нема потврда ни о другој симпатичној идеји (да ли смемо и њу да назовемо „урбаном легендом“?) коју пак шире Јеремић и његов тим. Реч је о (њиховом) уверењу да је овом кампањом „углед Србије порастао“! Док, рецимо, британске новине („Гардијан“), уз нешто мало уобичајеног острвског цинизма, кажу како трку за новог генералног секретара обележава специфичан ход по мукама, те да будући амбасадор мира и глас сиромашних и обесправљених до тог узвишеног положаја иде путем поплочаним нагазним минама и замкама, који су, између осталог, обележавали хаковани мејлови, лажни Твитер налози, клевете и договори иза затворених врата, геополитичке борбе, и балканске политичке интриге. Јеремић и његов тим, не без патетике, али унеколико без смисла за реалност, о истим догађајима и миљеу говоре као о „поправљању угледа Србије у свету“!

„Ако се гледа само фотеља, онда постоји само један победник, али ако се гледа шта је урађено током претходна четири месеца, колико је поправљен углед Србије у свету, онда се види какав је успех остварен“, рекао је после, и поводом проглашења новог генералног секретара УН, директор Центра за међународну сарадњу и одрживи развој Никола Јовановић, иначе најпознатији помоћник Вука Јеремића у овој у изборној утакмици.

Склони да констатујемо да је углед Србије тачно тамо где је и био пре Јеремићеве кампање, те да квалитативне помаке није било могуће уочити, подсећамо и на један од наметљивих утисака о овој кандидатури: током целе кампање, Вук и Србија, не само институционална и званична (која му је, истина без великог ентузијазма, дала подршку за кандидатуру) већ и шира јавност, били су у неуобичајено уздржаном, узајамно безмало равнодушном односу. Једине „нагазне мине“ биле су оне које су Вука усрећиле  посредовањем такозваног конзулата такозване републике Косово и то у Њујорку, одакле је уочи гласања упућено писмо свим земљама чланицама УН у којем се тражи да Вук Јеремић „не буде изабран за наследника Бан Ки Муна“.

У Србији, ван њене јужне покрајине, негативних емоција није било, али ни навијачких страсти што се, знамо, ретко догађа када национални играч бије битку на великој светској сцени. Објашњења нису једноставна и свакако се не своде на поменути коментар да „Вук Јеремић није наш кандидат него свој лични“.

ТРГОВИНА УТИЦАЈЕМ ИЛИ… За ову кандидатуру нису тражена средства из буџета Србије, већ су она сакупљана из приватних извора, кажу Вук и његов јуришник Никола Јовановић.

Лепо, обзирно и штедљиво, али можда тек ту почињу недоумице и питања: чији је Вук играч, у игри која је, верујемо, захтевна у сваком другом, па и у том смислу? Ако држава није дала „ни цент“, али јесу – „приватници“, ко су они? Филантропи? Или трговци утицајем који добро инвестирају?

Да ли је, управо спомињући појам „трговине утицајем“, једно од битних објашњења дао Вјекослав Радовић, добар зналац прилика и правила службе под кровом УН (некадашњи дописник „Танјуга“ из ове организације)? „Али овде, очигледно, није реч о парама него о трговини утицајем“, казао је, без устезања постављајући питање: Треба ли Србији Вук Јеремић на положају генералног секретара УН? Одговор који је Радовић том приликом дао био је одречан, а подсетио је и на црни низ Вукових погодака управо поводом Косова.  Лакомислени и наивни су већ заборавили да је управо Вук Јеремић, као министар спољних послова Србије и пулен Бориса Тадића, извукао питање Косова и Метохије из оквира Уједињених нација и ставио га под скуте Европске уније.

Овај жестоки и, дакако, нимало усамљени критичар учинка и деловања Вука Јеремића, речена питања поставља минулог лета, када је у јеку своје кампање за место у Њујорку Вук у Београду угостио Нила Фергусона, историчара са Харварда, о чијем боравку, али и његовом незваничном домаћину Јеремићу је тада било и у „Печату“ забележено неколико значајних детаља. Фергусон је, наиме, дошао на промоцију своје (веома скупе, а некомерцијалне) књиге о животу Хенрија Кисинџера у издању Јеремићевог Центра за међународне односе и одрживи развој. Као значајни утисци са овог догађаја издвојила су се запажања Нила Фергусона, који је, као „Јеремићев ментор са Харварда“, рекао да је он „добар кандидат“ за генералног секретара УН, као и о чињенице да овај припадник америчке, не само универзитетске елите (према „Тајму“ један од сто најмоћнијих људи у свету) сада подржава Хилари Клинтон, заговорник је америчког интервенционизма и критикује Обаму што је, наводно, закаснио да интервенише у Сирији. У његове остале бисере убраја се уверење да је Слободан Милошевић „подстицао етничко чишћење“, па су „интервенције против Срба у Босни и на Косову биле оправдане и успешне“.

Истовремено са овим опсервацијама које штампају „Факти“, Биљана Ђоровић у једном од јунских бројева нашег листа открива: „Познаваоци Новог светског поретка неће се зачудити над називом Центра за међународне односе и одрживи развој који припада кандидату за УН – Вуку Јеремићу. (Према подацима Агенције за привредне регистре у септембру 2013. Јеремић оснива Центар за међународну сарадњу и одрживи развој чији је директор. На сајту овог центра наводи се да је то ’међународна непрофитна организација, која се бави јавним политикама’.) ’Одрживи развој’ је једно од централних стратешких реторичких упоришта за спровођење Агенде 21 УН и Агенде 30 УН – акционих планова Уједињених нација за преотимање свега на Планети од стране глобалног корпоративног система предвођеног Светском владом. На првом месту – кључна реч, код за примену Агенде 21 је ’одрживи развој’. Друга реч је ’паметни раст’. Трећа ’дивљина’.“

СУДБИНА И ДРУГЕ НАТУКНИЦЕ Можда снажније од ове аргументације, фокус проблема у односу јавности према Јеремићу Вуку ових дана слушамо у речима Радована Калабића, које је изговорио невезано од  „теме Јеремић“.

„Историјска оцена свих досадашњих владара и владајућих гарнитура у Србији умногоме је, ако не и пресудно, зависила од њиховог односа према Косову и Метохији. Као и од њиховог успеха у одбрани виталних српских интереса, међу којима су врхунили слобода и мир, територијални интегритет, државни суверенитет и национална част“, каже Калабић, сажето понављајући мисао која у националном дискурсу има статус аксиома којем су даља појашњења „чист вишак“.

Мерено овим критеријумима, какву је политичку, па и историјску оцену, заслужио несуђени генсек Вук Јеремић? Знаћемо какву – ако подсетимо на једну годишњицу: прошлог месеца, тачније речено10. септембра, навршило се тачно шест година од догађаја који је у великој мери одредио не само судбину Јеремића и његово место и углед у народу за који је, како, ето, и у Европи кажу, везан као патриота, већ је, што је далеко значајније и драматичније, за дуга и смутна времена одредио и судбину Косова и Метохије. С пуним „сјајем“ тешке и злосрећне судбине српског Јерусалима (име које је и он сам пред америчким студентима у једној прилици надахнуто и нашироко појашњавао) чијем је утемељењу у тој баксузној ноћи, и баш под кровом ове светске а њујоршке адресе којој ће се касније враћати и враћати он ће, као и сви српски политичари бити заувек и лоше повезан, управо од те ноћи, 10. септембра 2010, када је у УН изгласана фамозна резолуција о Косову. Тада је он запечатио судбину „централне фигуре у процесима који су предвидиво потврђивали отцепљење Косова“, а чему је претходило подношење питања Међународном суду правде у Хагу о правној законитости отцепљења Косова. Одлука којом се због лоше и нестручно формулисаног питања могао предвидети одговор, потврдила је законитост намере Албанаца за отцепљење. Даље је, у дебати у ОУН поводом закључка суда у Хагу, само потврђена законитост, за српско Косово, трагично неповољних одлука.

Да ли би био не херој већ патриота да је у некој од поменутих прилика принципијелно одбио притиске, или макар потом, оправдано згрожен дволичношћу и страшним националним јавним дебаклом режима који је представљао – дао оставку?

Поводом пресуде Међународног суда правде, академик Коста Чавошки је јула 2010. године (у „Печату“) између осталог написао: „Међународни суд правде донео је мишљење о Декларацији независности Косова коју је наша неука и заварана јавност доживела као потресно изненађење… Међународни суд правде је, нажалост, показао да питање које му је упућено, а којим је био везан, није било добро формулисано, те да би његов одговор био битно различит да је поменуто питање било другачије срочено.“

Српски шеф дипломатије био је једна од веза и овог, али другог поменутог догађаја – изгласавања „разблажене“ резолуције о Косову којом је, под снажним америчким упливом, питање Косова практично измештено из УН, а даљи преговори о статусу српске покрајине практично стопирани. Овај, у новијој историји Србије безмало трагичан догађај, тадашњи председник ДСС-а Војислав Коштуница прокоментарисао је оптужбом да је актуелна власт „прикривени саучесник у прављењу лажне државе Косово“.

Тврдећи да је власт, пристајањем на измењену резолуцију о Косову, „нанела велико зло и срамоту“ држави, Коштуница је тада рекао да је „посебно понижавајуће што су у Генералној скупштини УН многе земље браниле Србију, али нису имале кога да бране јер је сама Србија одустала да брани себе. Више од две године, нарочито од прихватања Еулекса, власт је заправо прикривени саучесник у процесу прављења лажне државе Косово“.

НА РАСКРШЋУ Да ли би нам било драго да је Вук постао генерални секретар? Да, било би нам драго, и то не само зато што је он Србин већ зато што је реч о политичару који је бар настојао и сматрао пожељним да се одмакне од типичне жуте и евроатлантске матрице, чак и онда када му то није успевало и када су га учинци његове политике враћали у репрезентативни скуп жуте елите.

Да ли бисмо, у случају да је сео у фотељу генералног секретара УН, били и поносни на његов успех? Апсолутно да, и то не само зато што је наш човек на дипломатском врху. Велика енергија, таленат, способност и умеће доживели би заслужену сатисфакцију. Тада би се, за очекивање је, разјаснило и то да ли је Вук Јеремић евроатлантиста, па и компрадор с грешком која га води до напасти и искушења националних заноса, или пак патриота с фалинком која га, гоњена амбицијом, усмерава у неочекиваном смеру што га на погубан начин удаљава од виталних интереса нације. Оно што, међутим, има потенцијал да постане апсолутно мучно и одбојно јесте назначена, а још непотврђена, могућност намере да ово сада само настојање да се искуства и погоци у успешно-неуспешној трци за Њујорк капитализују у игри у којој би Јеремић употребио све могућности и вештине да оно што смо назвали урбаном легендом преточи у нешто што се не преноси „у доброј вери и без лоших мотива“. Виша, политичком бићу и језику подобна матрица, у овом случају води равно у пропагандном причом посредовану (и користољубиву) обману.