Elita Bobom napada po palanačkim neandertalcima

Piše Vladislav Panov

Vest da je legendarni američki roker Bob Dilan dobio Nobelovu nagradu za književnost iako nije književnik i kao takav nema nijednu knjigu, ali ima svašta drugo, kao požar je obišla planetu podelivši je na dva suprotstavljena fronta. Njihov je verbalni dvoboj, posebno ovdašnji, jedina tragikomičnija stvar od obznane da je Nobelov komitet naprasno osetio nužnost rokerskog dopunjavanja kriterijuma za odabir laureata za njihovo još ipak prilično prestižno godišnje priznanje

Daleko zabavniji od sada već skoro tradicionalno „provokativno neozbiljnih“ odluka nadležnih za dodeljivanje Nobelove nagrade za književnost, jesu komentari na vest da je ovogodišnji laureat ovog izveštačeno prestižnog priznanja u kategoriji književnog rada postao američki rok muzičar, ogranak kantautori, vremešni Bob Dilan. Doduše, razloga za smeh i sarkazam ima već u obrazloženju sekretarke Švedske akademije za Nobelovu nagradu, izvesne Sare Danius, koja je Dilana uporedila s Homerom!? Iako bez ikakvog ozbiljnog zaloga za težinu svoje reči, najupečatljivija je reakcija na ovu odluku škotskog antipisca, heroinskog mesije surovog jezika Irvina Velša, koji je one koji su Dilana promovisali u nobelovca nazvao senilnim blebetavim hipijima ukiseljenih prostata!? To je bez konkurencije najodurnije najprikladniji komentar upućen gospodi u Stokholmu i njihovom ovogodišnjem proširenju dosadašnjih graničnih vrednosti za ulazak među kandidate za književnog Nobela i na, eto, novoustanovljeni ogranak rok pesništva, a onda i na Boba Dilana.

[restrict] Nova vremena za Nobela Dakle, čak i pre pitanja zašto je Bob Dilan među književnim nobelovcima, postalo je mnogo važnije utrkivanje da se na račun njegovog imena, slave i minulog rada, očeše što više samozvanih „stručnjaka“ za rok poeziju, pa samim tim i za njegov „istorijski pesnički opus“. Odnosno na šamaranje rečima dežurnih egomanijaka koji sve znaju. Ovdašnji su, dakako, najbrojniji, najbučniji i najraspoloženiji za kavgu. Po običaju. Pa predstavnici takozvane Druge Srbije s podrazumevajuće intelektualne visine u odnosu na svu ostalu primitivnu, neobrazovanu i glupavu raju počeše da lepe etikete „palanci“ (nju, valjda, čine svi koji ne prepoznaju genijalnost Boba Dilana, inače rođenog takođe u do očaja intelektualno pasivnoj, ali američkoj palanci). Po nekim burnim reagovanjima iz ovog pravca Dilan je toliko zadužio svet svojim likom i delom da je bez sumnje bilo krajnje neukusno što do sada nije dobio bar nekoliko Nobelovih nagrada. On ne da je Homer nego je i prorok biblijskog značaja i dubine. Odmah su svi dobro ušančeni tabori, književni i intelektualni, podigli borbenu gotovost na vreo svađalački nivo i na podrazumevajuće i uvek neizostavno podsmevanje suprotstavljenim stavovima. Ispostavilo se da ko nije za Dilana za književnog nobelovca, taj je svojevrsna seljačina i zaostali neandertalac. A ko jeste? Ko to jeste, šta on treba da predstavlja? Ne rekoše. Valjda veliko intelektualno poznavanje? Superiornu literarnu upućenost i produhovljenost? Da li je uopšte potrebno znati bilo šta o književnosti ili su iz Nobela Bobom poslali poruku da prelazimo na „nova vremena“ (njihove reči, kao aluzija na Dilanove stihove) u kojima će se književnost dopunjavati degradirajućim dodacima masovne, potrošne kulture, odnosno antikulture. Dilan je pola veka na sceni. Pedeset godina putuje svetom rovareći kulturne temelje kao i ostali „rokeri“ (antagonizam, subverzivni porivi, destrukcija kulture, morala i svih ograničenja, „zastarelih načela“, sve su to revolucionarna stremljenja tzv. rok kulture), zarađujući pri tom i sve materijalne i nematerijalne akolade, uživajući u poziciji mesijanskog proroka koji zna bolje od drugih šta ti drugi misle. Bio je protiv rata kada je bilo najisplativije biti protiv rata. Upozoravao je u svojim teško razumljivim stihovima, bezbedno „višeslojnih“, na ugnjetavanje vlasti, na slomove civilizacije i praznine zapadnog sveta bez duše i bilo kakvih duhovnih vrednosti. Ali uvek na po sebe najpovoljniji način. Pevao je o smrti, mrzeo je život, slavio promene, posebno one koje ne menjaju ništa, ličnim primerom prevazišao je sve stege, okvire i pravila, čak i religijske (rodio se kao Jevrejin, prešao je u hrišćanstvo, da bi sve to prevazišao kao ograničavajuće gluposti), osvojio je svet, onako jevrejski, na najprofitabilniji način, globalno, kompletno i potpuno. Otud zaljubljenici teorija zavere komentarišu njega kao književnog nobelovca baš iz tog ugla. Ima i onih koji su u obznani da je Dilan ovogodišnji nobelovac za književnost i to kao književnik bez ijedne knjige (ne računamo prvi tom od tri koja bi trebalo da čine njegovu autobiografiju) pronašli politički čin u cilju skretanja pažnje na najuzbudljiviju i navodno sudbonosnu predsedničku trku u Sjedinjenim Državama. Bob Dilan, iako nekadašnji buntovni glas broj jedan upravo protiv tog establišmenta, sada bi skretanjem pažnje na „američku stvar“ trebalo da posredno bude glavni pomoćnik baš te američke stvari u očima sveta. Ljudska glupost, kao što reče Ajnštajn, zaista nema granica.
Okasnelo dilanovsko proširenje horizonata U svakom slučaju Bob Dilan je na sredini osme decenije života otišao u još jednu legendu. Iako nauštrb pravih književnika koji decenijama s daleko većim zalogom i učinkom čekaju na ovakvo prepoznavanje svog rada, Dilan je kao književni nobelovac otvorio novo poglavlje u istoriji ove nagrade istovremeno je promovišući uz pomoć svoje slavne persone na još nezabeležen način. Nikada slavnije ime nije dobilo ovu nagradu. Niti s tako kompletnim izostankom makar i samo formalnih atributa za to priznanje. Zašto je kriterijum za kvalifikovanje potencijalnih kandidata za književnog Nobela tako drastično baš ove godine izmenjen? Čak i oni koji su se po „intelektualnoj dužnosti“ osetili dovoljno i neophodno širokim da podrže ovakav iskorak iz višedecenijskog nepromenljivog uokvirenja kriterijuma za dodelu ove nagrade, čak i sa maksimalnim upinjanjem svog superiornog duha, nemaju odgovor na ovo pitanje. I šta dalje? Da li je etalon svih stvari u ovoj novoj književnoj Nobelovoj fioci završen Dilanom? Možda su na redu, recimo, dijabolični starci iz „Rolingstonsa“? Džon Lenon je uvek bio previše komunistički neukusan, a zvanični „kralj“ Elvis Presli isuviše republikanski rigidan. Doduše, ovi potonji imaju i maleni nedostatak pošto više nisu među živima. Dakle, avaj, previše su mrtvi. Ali zašto ne uvesti i posmrtni osvrt na život i delo velikana muzičke industrije?
Apsurdno je to što se po, na ulici i tokom života stečenoj, definiciji rokenrola kao mladalačkog bunta protiv svega etabliranog (uz, naravno, seks i droge kao neophodni ishodišni ambijent ove pobune) ovakvim nagrađivanjem takozvane rokenrol ikone, u koje je odavno uzdignut Dilan, čini mnogo veća subverzivna podmetačina samom tom rokenrolu i njegovoj buntovnoj ideji, pa i Dilanu, nego instituciji nobelovskog prepoznavanja vrednosti i značaja tog inače odavno otupelog rok elementa bunta i subverzije koji naprasno postade nešto vredno nagrađivanja. Kao i skoro sve što je činilo pokretačke sile zapadne kulture i ovaj je njen deo u vremenima apsolutne degradacije svega omalovažen upravo, ironično, ovakvim „skandalozno izazovnim“ otkrivanjem Dilana od strane onih senilnih blebetavih hipija iz kuće Nobela kojima izgleda nije poznato da je navodno antiratno angažovanje hipi pokreta i protestnih pokliča kantautora propalo još pre više od pola veka. Toliko je i okasnelo ovo dilanovsko proširenje horizonata u Stokholmu.

VLADIMIR KECMANOVIĆ
Kulturtregerska zgražavanja iritiraju

Postoje razlozi da se opravdanost dodeljivanja Nobelove nagrade Bobu Dilanu dovede u pitanje.
Prvi je što su motivi za nju, kao i u mnogim ranijim slučajevima, politički, što nije dobro jer bi onda trebalo da mu se da nagrada za mir, a ne za književnost.
Drugi je što je on, zaista, primenjeni pesnik, pa bi, po istom kriterijumu, tu nagradu, na primer, mogli da dobijaju i filmski scenaristi, što do sada nije bio slučaj.
Istina je, međutim, da bi Dilan, za razliku od mnogih ranijih dobitnika Nobelove nagrade za mir, tu nagradu zaista i zaslužio.
A istina je i da su kulturtregerska zgražavanja nad izborom nekoga ko nije „akademski“ književnik do zla boga licemerna i iritantna.
Licemerna su zato što tim kulturtregerima nije padalo na pamet da se pozabave opravdanošću nekih ranijih nagrada jer, uprkos silnom „akademizmu“, za te akademske veličine nikada ranije nisu čuli, a smeta im Dilan, čije pesme, iako nije po kulturtregerskoj meri, jako dobro znaju.
Iritantna su zato što su kulturtregeri iritantni sami po sebi, pa onaj protiv koga se izjašnjavaju ne može da ne deluje simpatično.
Istina je i da je Dilan, za razliku od disidenata režima koji nisu po volji svetskom policajcu i koji zbog toga iz anonimnosti bivaju podignuti na stokholmski pijedestal, iako izložen proverenom postupku zloupotrebe i pretvaranja protivnika u simbol sistema, značajan deo života proveo kao istinski i slavan disident nekada jedne od dve, a danas jedine supersile.
Kao što je istina i da ni dan-danas ne propušta da pokaže kako misli svojim glavom i kaže stvari koje se ne uklapaju u propisani način razmišljanja, o čemu smo ne tako davno svedočili kada je izazvao buku i bes u NATO koloniji koja polaže pravo na brendove kao što su „kravata“ i „srbosjek“.
Dakle, uprkos argumentima protiv, imajući u vidu okolnosti i praksu, ovu odluku Nobelovog komiteta valja pozdraviti.

ZORAN BOGNAR
Pozitivno sam šokiran

Ovom vešću sam pozitivno šokiran jer nakon više od 25 godina čisto političkih odluka (i laureata) stigla je jedna, rekao bih, hrabra i odvažna odluka iz tog gotovo učmalog, memljivog i od korupcije i licemerja okoštalog Nobelovog komiteta… Slažem se da je bilo mnogo pisaca koji su mogli i trebalo je da dobiju ovu nagradu pre Boba Dilana, kao što su recimo Lorens Ferlingeti, Dilan Tomas, Peter Handke, Peter Esterhazi, pa i taj Murakami za kojeg, koliko vidim, već pet godina navija ceo svet… Ali ima vremena i za njih, ako Bog da… dobiće i oni tu nagradu…

MIOMIR PETROVIĆ

Bob sada postaje dvorski „revolucionar“

Bez obzira, ili upravo zato što cenim Dilanovu poeziju, nisam presrećan što je on dobitnik Nobelove nagrade za književnost. Ne mogu da čitav slučaj ne posmatram fenomenološki, a ne samo poetički ili estetski. Problem nije u meni već u višedecenijskim postupcima komiteta za dodelu ove nagrade. Volim Dilana, ali to nije nagrada koju je trebao da dobije. Sada postaje ono protiv čega se borio – deo multinacionalne korporacije. Neka vrsta dvorskog „revolucionara“. A opet, šta nam svetski moćnici time poručuju? Uveren sam da žele da nam kažu da niko neće ostati van korporacije, da sve ima cenu. „Dilan je sada naš, a gde su vaši?“ Ne mogu da taj događaj posmatram drugačije već samo kao reakcionarni čin komiteta. Kog komiteta? Možda onog koji upravlja svim ovim manjim mejnstrim potkomitetima.

DEJAN STOJILJKOVIĆ

Dogodine možda i strip umetnik

Mislim da je dodela Nobelove nagrade Dilanu presedan koji će pozitivno uticati na brisanje razlika između tzv. „elitne“ i pop kulture i da će konačno biti razbijeni okoštali i zaostali principi vezani za definisanje književnosti. Ove godine je Nobela dobio muzičar, sledeće će možda dobiti neki strip umetnik poput Arta Špigelmana koji je za svoju grafičku novelu „Maus“ već dobio Pulicera. Primećujem da među fakultetlijama i akademcima vlada pometnja i zgroženost povodom ovog događaja, ali to je bilo neminovno, njihovo zatucano poimanje književnosti konačno je doživelo zasluženi i definitivni poraz. Preporučujem im da slušaju malo više rokenrol i čitaju Nila Gejmena, nikad se ne zna, možda i on jednog dana bude nobelovac.

PETAR V. ARBUTINA

Posustalom konceptu treba „dokaz” za tezu

Očigledno je da se Nobelov komitet zamorio od nerviranja raznih diktatora po svetu ili podilaženja raznim manjinskim ili verskim grupama ili davanja nagrade zaboravljenim i ubuđalim disidentima, koji na pravdi Boga robuju negde u nekakvim kazamatima verujući još uvek u ideal svetske pravde. Očigledno da je posustalom konceptu trebalo ime koje će da pokaže da izvorna i prava književnost više ne postoje, ali da ipak postoji i angažman u književnosti. Dilan nije samo muzičar i njegova predavanja iz književnosti i književni rad nije za potcenjivanje, možda ne za Nobela, ali ne ni za nipodaštavanje. Očigledno da je zajednički imenitelj svake dodele Nobelove nagrade faktor iznenađenja za onoga ko je dobije. Možda je nekad dobije i neki pravi pisac, bar se to dešavalo u vremenima koja nisu predaleko iza nas.
Dragan Lakićević
Poštujem Andrićevu nagradu u Stokholmu
Nobelovu nagradu mi Srbi zamišljamo i sebi predstavljamo po našem jedinom nobelovcu, velikom piscu Ivi Andriću. Svaka greška ili politika Nobelovog žirija vređa naša osećanja i ponos – naroda i jezika koji ima „Prokletu avliju“ i ostala istinska Andrićeva dela. Među dobitnicima je bilo još pravih pisaca, ali smo se, pogotovo u poslednje vreme, već navikli na manje ili veće skandale koji se u našem narodu zovu sprdnja. Nobelova nagrada je odavno političko sredstvo uticaja i delovanja, uostalom kao i tolika naša priznanja. Nagrada Bobu Dilanu spada u bezazlenije kalkulacije političko-propagandnih poteza. Prema tome treba biti ravnodušan.

[/restrict]