Učimo novo – čuvajmo staro

Dragomir Antonić 

Zašto naša deca ne bi čitala Miroslavljevo jevanđelje, Žitije Svetog Simeona, Zakonik cara Dušana, Pohvalu knezu Lazaru monahinje Jefimije, i desetine hiljada tekstova i stihova koje su nam u nasledstvo ostavili naši preci

Novo ili staro? Nema dileme: Potrebno je i novo i staro. Zajedno je lakše. Ovih dana, što je i razumljivo – jer izbori su završeni tek pre pet meseci – ministri se obraćaju javnosti s novim idejama, predlozima i željom da izvrše reformu starog i stvore novo koje će, obećavaju, biti bolje i naprednije od starog. Tako su govorili i prethodnici današnjih ministara, a isto su obećavali javnosti i mnogo raniji ministri. Što bi rekao blaženopočivši Tanasije iz Čačka: Obaveza ministra je da širi optimizam! Makar na početku svog mandata.

[restrictedarea]

NA JEZIKU SVETOG SAVE U javnosti se govori o potrebi da se informatičko obrazovanje, informatika kao predmet, uvede i među najmlađe školarce. Ideja je dobra i ne sumnjam da će je naši stručnjaci, psiholozi, učitelji, nastavnici i drugi pretvoriti u programe prilagođene uzrastu đaka. Neka đaci idu u korak s naprednom tehnologijom. Valja u školi da nauče što više mogu i što će im kasnije u radu i životu pomoći. Kad se već primat u školi daje novom, možda bi se u njih moglo vratiti i nešto staro. Nešto što je bilo vredno i što se u ranija vremena učilo u školama, što su naši preci znali, a mi zaboravili. U pitanju su pismo i jezik kojim su se naši preci služili pre nego što je veliki Vuk Stefanović Karadžić izvršio reformu slovenskog jezika i time zauvek zadužio celokupni srpski rod. Na jeziku pre Vukove reforme ispisane su povelje naših vladara. Na njemu su pisani zakoni, žitija vladara i svetitelja naših. Na tom jeziku su ispevane pohvale i pesme naših predaka. Ovim jezikom je pisao i Sveti Sava, ostavivši nam kao najveću zadužbinu – Krmčiju ili Zakonopravilo. Knjigu koja nema premca u istoriji Srba. Da li je potrebno uopšte trošiti prostor i reči o tome koliko je vredno i lepo čitati, onako kako je napisano, Miroslavljevo jevanđelje, Žitije Svetog Simeona, Zakonik cara Dušana, Pohvalu knezu Lazaru monahinje Jefimije, Dečanske povelje i desetine hiljada tekstova i stihova koje su nam u nasledstvo ostavili naši preci. Zašto da ne znamo šta je sve zapisano u srednjovekovnim Lunovnicima, Gromovnicima, Kolednicima u kojima su zabeležena iskustva predaka o godišnjim dobima, promenama vremena i šta je kad i u koje vreme dobro raditi.

Šta će nam smetati znanja iz srednjovekovne zbirke proricanja raspoređenih, obično, po danima u nedelji. Zavisno od toga u koji je dan pala koleda, kolednik proriče kakva će biti godišnja doba, žetva, stoka, hoće li biti gladi, poplava, požara, bolesti, rađanja ili smrti (Đorđe Trifunović, Azbučnik srpskih srednjovekovnih književnih predmeta, Beograd, 1990).

DUHOVNO BOGATIJI Zašto da mi, njihovi potomci i naslednici, budemo veće neznalice od naših predaka. Zašto da ne umemo da pročitamo ono što su nam ostavili. Hajde da bez prevodioca čitamo pisanu pametarnicu Srba. Uvedimo u škole – stručnjaci neka se dogovore da li u osmogodišnje ili srednje – jezik i pismo naših predaka. Zamislite naše mlade đake na takmičenju iz informatike, koji znaju sve što znaju njihovi vršnjaci iz sveta, ali znaju i da pročitaju i ono što su im preci napisali. Biće u velikoj prednosti. Neka ga uči ko želi i ima volje. Ne mora se ocenjivati. Naša je obaveza da vodimo računa o našoj prošlosti, o našim znanjima. Da ih sačuvamo i prenesemo potomcima.

Zašto da sami ne naučimo da čitamo Zakonopravilo Svetoga Save za koje je prevodilac Miodrag Petrović zapisao sledeće: „Zakonopravilo Svetog Save je najvažniji državni, crkveni, pravni, istorijski, književni rukopis koji Srbi imaju. Knjiga je i prvi Ustav države Srbije. Zahvaljujući Zakonopravilu stvorena je Srpska pravoslavna crkva. Zakonopravilo uređuje odnose u svim oblastima života i pruža zaštitu svakom pojedincu. Štićene su osobe sa telesnim manama, utvrđene uzajamne socijalne obaveze roditelja i dece. Štićeni najamnici od izrabljivanja poslodavaca i dužnici od zelenašenja zajmodavaca.“

Zar ne bi bilo lepo da možemo sami ovu i hiljade drugih knjiga čitati na pismu kojim su napisani. Govorićemo i pisati kao što smo i dosad radili. Nećemo se odreći nijednog novog znanja koje steknemo, ali bićemo duhovno bogatiji i, bez lažne skromnosti, pametniji ako budemo umeli da pročitamo ono što su nam preci napisali i ostavili. Recept je jednostavan: Učiš novo – čuvaš nasleđeno.

[/restrictedarea]