Testiranje nacionalnog (ne)jedinstva

Dragomir Anđelković 

Referendum o Danu državnosti između lično – partijskih igara i nacionalno – državnih interesa

Od strane dela opozicije u RS (a vlasti na nivou BiH) sve glasnije se čuju tvrdnje da je referendum o Danu državnosti povezan s lokalnim izborima, koji će se odigrati 2. oktobra. Iz vladajućeg bloka RS odgovaraju da se radi o datumskoj koincidenciji, odnosno logičnom sledu događaja (zajednička izjava srpskih političara, njihovo obraćanje Parlamentarnoj skupštini BiH u vezi s donošenjem novog Zakona o ustavnom sudu, neuspeli pokušaja njegovog donošenja) koji je, kada su iscrpljene druge mogućnosti, rezultirao referendumskom odlukom. Konačno, kako se iz Dodikovog kruga naglašava, „ako opozicija smatra da je u pitanju predizborna zloupotreba, što je u njoj učestvovala“? Radi se o tome da je opozicioni SDS zajedno s drugim članicama Saveza za promene, ne samo u Narodnoj skupštini RS glasao za održavanje referenduma 25. septembra već pre toga bio, zajedno s vladajućim strankama, podnosilac predloga baš takve odluke!

[restrictedarea]

BOSIĆEVE MANIPULACIJE Uprkos tome, pošto je shvatio da između Dodika i Vučića postoje izvesne taktičke (verujem ne i strateške) nesuglasice, predsednik Srpske demokratske stranke Mladen Bosić je izjavio: „Činjenica da je referendum zakazan za 25. septembar, sedam dana pre lokalnih izbora, jasno dokazuje šta je bio Dodikov cilj – dizanje tenzija i podizanje sopstvenog rejtinga koji bi mu omogućio dobar izborni rezultat.“ Kako je još ustvrdio – predsednik RS ne vodi politiku na osnovu procene posledica referenduma nego su njegovi potezi usmereni samo na predstojeće izbore.

Odmah je uočljivo koliko Bosićeve reči zvuče „lešinarski“. Prepoznao je šansu u pojavi izvesne pukotine između oficijelnih struktura u Beogradu i Banjaluci, te sada nastoji da se u nju što dublje uvuče. Nema veze šta je do juče i sam podržavao, sada je Vučićev stav za njega odjednom postao Sveto pismo. A samo pre nekoliko meseci (maj), kada je opozicija u RS pokušala da pokrene proteste protiv vlasti (brzo su doživeli neuspeh), ignorisao je apele državnog vrha Srbije – koji se pribojavao da bi oni mogli da ugroze stabilnost Srpske – da se u njih ne ide. Predvodniku SDS-a, iz toga se nedvosmisleno vidi, očito nije bitno šta Beograd misli već kakvu korist on od toga može da ima. U skladu s tim se i manipulativno postavlja.

 

NEKA TAJNA VEZA Paradoksalno je što ću se posle svega rečenog ipak složiti s Bosićem i RS opozicijom da postoji veza između datuma održavanja referenduma i lokalnih izbora, to jest da je neposredno izjašnjavanje građana o Danu državnosti u funkciji izbora. No to nije na način kako Dodikovi protivnici tvrde. Ne radi se tu o zloupotrebi referenduma u svrhu privlačenja glasova za RS vlast. Štaviše, u vezi s njim bi više mogla da profitira RS opozicija. U prethodnim godinama je ona pokazivala mnogo veću popustljivost u odnosu na Zapad i Sarajevo. Otuda, kada je o pitanju Dana državnosti RS zauzela čvrstu poziciju kao i vladajući blok u RS, odnosno da je na tome punim kapacitetom istrajala u kontekstu referendumske kampanje, dobila bi više dodatnih poena od SNSD-a i drugih stranaka na vlasti. Naglašeno nacionalna trka više bi koristila onome ko je neko vreme zapostavio priče koje s njom korespondiraju, nego onome čiji je politički pristup gotovo svakodnevno takvog karaktera.

U pitanju je nešto drugo, što remeti Bosićeve kalkulacije. Da je iza referenduma stao posvećeno, on bi mu izborno koristio više nego Dodiku, ali kako procene izbornih rezultata ukazuju, partije iz republičke koalicije aktuelnog predsednika RS bi i tada pobedile na lokalnom odmeravanju snaga. Ali bi prostor za osporavanje izbornih rezultata bio mnogo manji, odnosno potencijal za njihovo protestno negiranje bio bi obesmišljen. Referendum zapravo ima najdublji smisao u jačanju jedinstva oko odbrane vitlanih nacionalnih interesa. Oni i srpska solidarnost dolaze u prvi plan na krilima referenduma, a to nije dobar osnov za brzo, tek desetak dana posle njega, raspirivanje međusrpskih političkih sukoba.

 

NARANDŽASTE IGRE Nije tajna da opozicija u RS (ili bar jedan njen deo) već duže vreme sanja o nekakvoj „narandžastoj revoluciji“ koja bi oduvala Dodika. Polazi se od toga da iako on uz sebe ima većinu građana, oni su pasivni birači, to jest tiho se opredeljuju po principu – niko nam nije naročito drag, ali biramo one koji nam deluju manje loše. Ti građani nisu spremni da uz rizik zalegnu za one koje će podržati ako se sve svodi na popunjavanje glasačkog listića. Opet, SDS je uveren da postepeno može da stvori kritičnu masu aktivnih nezadovoljnika, koji bi bili spremni da izađu na ulice i na tom terenu sruše vlast. I u tome ga ne obeshrabruju dosadašnji neuspesi pošto se nada da će Dodik pre ili kasnije doživeti neki veliki neuspeh (na primer od strane opozicije toliko iščekivani bankrot Srpske), koji će doliti ulje na vatru i izazvati veliki požar.

Opozicija računa i na podršku stranaca. Lokalne NVO finansirane s te strane, razne fondacije zapadnih zemalja koje navodno imaju za cilj širenje demokratije, pojedini mediji bliski opoziciji i Zapadu – tu su da podbunjuju narod ili stvaraju dodatni organizacioni okvir za proteste. Recept je već više puta primenjen od Srbije do Gruzije, pa se pretpostavlja da je validan i za Srpsku. A zapadni stranci odlučni su u nameri da ruše Dodika jer smatraju da se pokazao kao suviše čvrst orah u vezi s odbranom RS. Konačno, da tamošnja opozicija s njima i ne napravi neki po RS štetan dogovor, dok se učvrsti na vlasti, pozicije Srpske će već biti oslabljenje, tj. nešto će joj biti oteto.

 

RELATIVIZACIJA REFERENDUMA Tu se kriju razlozi Bosićevog nezadovoljstva referendumom. Da ponovim, on (1) dovodi do splašnjavanja partijskih strasti koje želi da iskoristi za rušenje Dodika i (2) revoltira strance. Dodik je sve to shvatao i planski nametnuo takva pravila igre. Opet, SDS je morao, nije imao kud, da podrži referendum i time je reskirao da se zameri moćnim ambasadama. Pogotovo da je uz formalnu podršku prihvatio i da istinski učestvuje u referendumskom nadmetanju, sa svim nacionalnim nabojem koji ono podrazumeva. Zato je lider SDS-a kao spas dočekao Vučićevu rezervisanost u odnosu na održavanje referenduma. Ona mu je omogućila da relativizuje sve što je do tada bio prisiljen da učini u vezi s njim, odnosno omogućila mu je da u narednim nedeljama vrda na način koji se ne bi shvatio kao direktno podrivanje, ruku podruku s Bakirom Izetbegovićem, prava Srba da odbrane svoj izvorni Dan državnosti (što bi za rezultat SDS-a bilo kobno). Uporedo, dobija mogućnost da ne doprinese po sebe ograničavajućem jačanju duha nacionalnog jedinstva.

S takvih pozicija SDS (s pratećim orkestrom) bi ubrzo posle referenduma mogao da krene u sprovođenje nove „narandžaste revolucije“, pa ako uspe – uspe. Ako ne uspe ništa, do nove prilike, a za nju su potrebne soroševsko-NATO odskočne daske. Tu smo ponovo kod referendumsko izborne veze. Od nje ne zavise samo kratkoročne šanse Bosića i njegove ekipe da dođu na vlast u RS, odnosno očuvaju pozicije koje sada imaju u Sarajevu, već i generalno njihove političke karijere. Bosić je već deset godina predsednik SDS-a i od tada tu stranku vodi iz poraza u poraz; kako na parlamentarnim izborima, tako i na predsedničkim na kojima je lukavo izbegavao da lično ukrsti koplja s Dodikom (da ne bi bio gubitnik na kvadrat) pa je njemu protivkandidat bio drugi lider SDS-a (Ognjen Tadić je poražen 2010. i 2014). Ako negde brzo ne poentira ili pak dozvoli Dodiku da on to ponovo učini, Bosić je svestan da će otići u političku penziju.

 

SARAJEVSKE REKONSTRUKCIJE U medije je pre nekoliko nedelja dospela informacija da Dodik ima dogovor s liderom HDZ-a u BiH Draganom Čovićem da – u slučaju ubedljive pobede stranaka iz sastava banjalučke vladajuće koalicije na lokalnim izborima – bude pokrenuto pitanje rekonstrukcije vlasti na nivou državne zajednice. Još jednom, i to ubedljivom pobedom na izborima, Dodik bi potvrdio da je jedini kredibilni faktor u RS, tj. da ako se želi nalaženje kakvog-takvog modela za smirivanje tenzija u BiH, on je za to adresa. Stvari će oko toga ići mnogo lakše ako je vlast u Banjaluci uključena u sarajevske vladajuće strukture, nego ako je prisiljena da im uporno kontrira.

To Bakir svakako shvata, a kako je, uz svu ostrašćenost, racionalan političar koji razume da i njemu vreme ide, radi pokretanja BiH sistema od koga mnogo više on zavisi nego Dodik, nije isključeno da bi prihvatio promene unutar Saveta ministra BiH, koje podrazumevaju ulazak SNSD-a i partnera te partije u njega. Uz navedeno, a što je za našu priču bitno, iako je Savez za promene prihvatljiviji srpski partner Izetbegoviću, ako bi taj blok posvećeno kao i Dodikova koalicija učestvovao u referendumskoj trci, SDA bi se osećao iznevereno. Iz njegove perspektive „dobri“ Srbi koje je ugurao u BiH vlast ponašali bi se isto kao i „loši“. Što onda da ne igra s drugima, kada su već oni, može se očekivati da će to za mesec dana biti potvrđeno, ključni činioci u RS?

 

SDS RAČUNICA Da je istinski stao uz Dodika na referendumskom „bojnom polju“, Bosić ipak ne bi  ispao iz vladajuće kombinacije na nivou BiH, ali to mu nije za utehu. Oživljena nacionalna sloga bi se sigurno projektovala i na naredne partijske poteze. Zasigurno bi bila reaktivirana ranija formula o zajedničkom delovanju vodećih srpskih stranaka u RS – kako vladajućih, tako i opozicionih – na nivou BiH. To je podrazumevalo njihovu složnu odbranu vitalnih srpskih interesa u institucijama državne zajednice, uključujući i zajedničko učešće u Savetu ministra, na način koji eksplicitno demonstrira da su oni tu predstavnici Srpske a ne da je Sarajevo autentično središte BH političke moći.

Bosić je iz takve kombinacije izašao posle serije poraza u RS, u očajničkoj nadi da će s novostečenih, kada se radi o Srbima ekskluzivnih, vladajućih pozicija u Sarajevu, uspeti da se dočepa vlasti i u Banjaluci. Računao je da će dobiti za to više resursa (uključujući i bezbednosno-obaveštajne mehanizme), te će biti bliže srcu lidera BH muslimana i njihovih zapadnih mentora koji podržavaju uklanjanje Dodika (kao korak ka daljoj centralizaciji BiH, što Bosić ili prihvata ili reskira da se desi kako bi platio dolazak na vlast u RS).

Sada pošto je već odigrao na sarajevsku kartu, nju bi trebalo iznuđeno da vrati u svesrpski špil. Za RS je to racionalno, za Dodika korisno, ali za Bosića fatalno. Time bi se definitivno odrekao mogućnosti da bude ustoličen na vlasti u Banjaluci, i samo bi mu ostalo da čeka kada će izgubiti i lidersku poziciju u SDS-u. Sva njegova sposobnost za unutarpartijske igre teško da bi mu u iole dužem roku pomogla. Zato mu spasonosno deluje prilika koju je pre neki dan dobio, da se, pozivajući se na rezervisanu poziciju Beograda, munjevito distancira od referendumske priče, te sačuva potencijal da odmah posle lokalnih izbora počne da ih osporava, pa i eventualno pokrene proteste. Time izduvava po sebe opasan balon srpskog nacionalnog jedinstva i tako, ali i posrednim potvrđivanjem podobnosti kod Izetbegovića i stranaca, onemogućava moguću rekonstrukciju vlasti na nivou BiH.

ZAMENA PRIORITETA Bosić povlači, u to nema sumnje, vrlo pragmatične lično-partijske poteze. Međutim, uveren sam u to, tu je zloupotrebio politiku Beograda. Oficijelna Srbija je nastojala da izbegne frontalno srpsko zatezanje odnosa sa Zapadom, te nije podržala opredeljenje da referendum bude održan, ali želi snažnu Srpsku. Srbija je istakla da ni na koji način neće osporavati pravo Banjaluke da donosi sopstvene odluke, odnosno da na nju neće vršiti pritiske da promeni poziciju. Pored toga, što je bitnije od svega, ponovila je da će stati iza RS ako bilo ko i na ma koji način pokuša da je ugrozi. Strateška odbrana državnosti RS je iznad bilo kakvih neslaganja u vezi s pojedinim taktičkim potezima. A ono što Bosić već sada radi, a tim pre što izgleda da namerava da čini, ugrožava temelje RS.

Ako se već ide na referendum – a Narodna skupština Srpske je uz učešće SDS-a donela takvu odluku – onda je važno da on pokaže što veće jedinstvo Srba a ne njihove podele. Prvim se pojačavaju odbrambene pozicije za budućnost, a drugim se privlače nove nevolje. Već i onim što Bosić sada govori nanosi se šteta nacionalnoj stvari, a tako će biti ako izrežirano osporavanje izbora i demonstracije u Srpskoj uskoro dođu u prvi plan u BiH, umesto da tu bude borbe da organi državne zajednice mnogo više uvažavaju interese RS nego što to sada čine. Da tako ne bi bilo, tj. da stvari ne bi otišle u pravcu unutrašnjeg paralisanja RS, pogodnog za još veće eksterne pritiske, Beograd mora što pre da reaguje.

 

BEOGRAD NA POTEZU Smatram da je vlast Srbije direktno trebalo da stane iza referenduma kao što je podržala proslavu državnosti 9. januara uprkos stavu zapadnog dela tzv. međunarodne zajednice. No ostavljam mogućnost da nisam u prvu, i da je bilo racionalno – bez obzira na sve s tim povezane otežavajuće faktore u BiH i RS – izbeći zaoštravanje odnosa i Beograda (a ne samo Banjaluke) s Berlinom, Vašingtonom i Briselom. Međutim, da se situacija ne bi nepotrebno iskomplikovala, valjalo bi da državni vrh Srbije, direktno i posredno, reaguje i upozori sve u RS da niko nema pravo da ugrožava njenu stabilnost izazivanjem bilo kakvih nemira posle izbora, odnosno da bi Srbija to smatrala nacionalno štetočinskim delovanjem.

Ukratko, potrebno je da se u Beogradu preduzmu mere slične onima od pre nekoliko meseci kada je deo RS opozicije pokušao da pokrene talas demonstracija u cilju uličnog rušenja vlasti. Kao što je Incko pre neki dan upozoren da prestane da preti RS, tako bi i svi tamošnji političari (a jasno je ko pre svih) morali da dobiju poruku da bi Beograd vrlo negativno shvatio svako ugrožavanje stabilnosti RS. Porukom tzv. visokom predstavniku Srbija je sve, od RS preko regiona do vodećih zapadnih centra moći, podsetila da, bez obzira na različita stanovišta o referendumu s vrhom Srpske, neće sa strane posmatrati bilo kakvo delovanje protiv nje. Porukom upućenom političkim činiocima u RS svima bi jasno bilo stavljeno do znanja da se to ne odnosi samo na eksterne faktore (OHR, Sarajevo) već i na srpske političare spremne da prekomerno egoistično love u mutnom.

Ako već zbog procene veličine rizika od kontramera evroatlantskih centara moći Beograd nije doprineo punom referendumskom trijumfu RS, onda je neophodno da deluje u pravcu toga da spreči da se bumerang vrati i ošteti Srpsku. Dodik je celu referendumsku kombinaciju nastojao što više da iskoristi i za sebe (za stabilizaciju svoje vlasti u RS i ulazak u onu sarajevsku), uostalom kao što sada i Bosić radi sa svoje strane (radi destabilizacije oficijelne Banjaluke). Normalno je da političari na sve gledaju i iz lično-partijskog ugla (to i te kako rade i u Beogradu), ali problem je u tome što su potezi predsednika Srpske kompatibilni s njenim interesima (tj. njenom objektivnom potrebom za nacionalnim jedinstvom oko vitalnih interesa), dok su postupci prvaka SDS-a štetni po RS! Zato Beograd, da ponovim, ne sme da dopusti da on eksploatiše i pogrešno interpretira politiku vlade Srbije koja je uz sve razlike nesumnjivo prijateljska prema Srpskoj!

[/restrictedarea]