Svetlosti iznutra

Pesnik Živorad Nedeljković, dobitnik „Žičke hrisovulje“ za 2016. godinu

Piše DRAGAN HAMOVIĆ

Bol je, prema pesniku, prava cena svega što vredi i tada su krupne reči nekuda odaslate, a ostaju samo sitne, reči što se mitski jednače s nespornim sastojcima života. Živorad Nedeljković se rve s jezikom, tim Velikim Drugim, koji postoji izvan nas, ne pripada nama nego gospodari podrazumevajući našu saglasnost

Poezija Živorada Nedeljkovića, nakon punih četvrt veka od prve zbirke Pogrešna prognoza (1991), predstavlja raritetnu i šire prepoznatu vrednost, pridošlu u srpsku književnost s književne periferije što je, postepeno, postajala središte. Između savremenih poetičkih krajnosti, glasova raskida i kontinuiteta, Nedeljković oblikuje poeziju u kojoj se različite optike i opcije sreću, sudaraju i prožimaju, tvoreći složen i dinamičan smisaoni horizont. Malo ko se u našoj poeziji može podičiti tako suverenom upotrebom najraznovrsnijih izražajnih sredstava i tonova: od čiste lirike do razorne ironije i antipoetskih gestova, od suvog opisa do razbokorenih maštarija i kalambura, od krajnje sažetosti do zamašnih poetskih obima. Još na počecima pesnik upućuje čitaocu jasan signal da „u svemu traži nepoznato, izvan prvog smisla“ i da je u stalnoj potrazi za „mogućim odnosima, rečima“.

[restrictedarea]

U ŠKRTIM KOSTIMA Pri početku pesme „Kao dlanom o dlan“ nalazimo iskaz u kojem na povlašćeno mesto pesnik smešta reč žudnja: „Gotovo svakodnevno neko me podseti / Na godine, ostale u sećanju / Zbog klanjanja prirodi i, još više, / Zbog nedoumica. Nastojim, u naletima / Bespogovorne žudnje da otkrijem / I druge sastojke u škrtim kostima.“

Fokus lirskog samoposmatranja pomera se, znači, iz prostora sećanja i umnih nedoumica prema sastojcima „u škrtim kostima“, od iskustva ka stihiji telesnog sklopa. Žudnja se javlja, prema uticajnom Lakanovom učenju, usled jaza između organizma i subjekta koji označava organske egzistencije i kulture. Pesnik osluškuje pobunjenost fiziologije, čija je najsilnija strast čežnja za razmicanjem granica simboličkog poretka, opiranje pozicijama zadatih autoriteta. Otuda i prevlast životodavne figure Majke, u ranom komemorativnom vencu soneta (jer „Knjiga je Majka“) upućuje na beg od poretka nametnutih značenja ka dubinskom doživljaju bazične pripadnosti svetu pre i mimo reči, prisila i kontrole.

Bol je, prema pesniku, prava cena svega što vredi i tada su krupne reči nekuda odaslate, a ostaju samo sitne, reči što se mitski jednače s nespornim sastojcima života. Živorad Nedeljković se rve s jezikom, tim Velikim Drugim, koji postoji izvan nas, ne pripada nama nego gospodari podrazumevajući našu saglasnost. Organsko postojanje zapliće se i gubi u mreži posredovanih značenja, u postojanju van nepouzdanog sveta označavanja. Pesnik svedoči izmicanje nečeg neodredivog a osnovnog, gubitak s kojim se ne miri. Otuda pokret jezičkih igara, drama neprestana, buntovnička nesmirenost i neizvesnost koju Nedeljkovićeva poezija iskazuje.

U poeziji Živorada Nedeljkovića pronalazimo produktivan ukrštaj postupka mimetičkog, stvarnosnog podlaganja lirskog opisa i težnje da uspostavi „drugačiji raspored“ i lirski svet modeluje prema tim ćudljivim strujama jezičkih značenja i asocijativnih tokova. U tim se pesmama uvezuju, kao u kakvom klupku, i usputni opažaji i duboka sećanja, doživljaji proživljeni i lektirski posredovani. Kao u pesmi „Ušća“, na delu je neprekidno pretakanje, strujanje nestalnih, prolaznih i neprolaznih momenata: „Ulivam se i neprekidno izmišljam, / Obuzet jednom jedinom željom: / Da i nakon preobraženja ostane u meni čežnja za menama, / Moć da ponešto zadržim, / A da nečega lako se lišim, kao da / Moje nije ni bilo.“

Pesnički govor ovog pesnika stalno je, znači, u protoku svakovrsnih, često međusobno tako udaljenih sadržaja, u ispitivački napregnutom toku svesti raznotonog lirskog glasa. Sitno i trivijalno, u sebi samom ili okruženju, pesnik zna da uveliča do sudbonosnih razmera, a da pokraj epohalnih pojava i figura prelazi mimogred i s izvesnim prezrenjem. U tematskoj podlozi njegovih pesama često su situacije iz dokumentarno opisanog svakodnevlja, ali se odatle dobaci neslućeno daleko u prostoru i vremenu pesme.

Nedeljković je lirski posmatrač i komentator, oštar gde treba a razumevajući gde razumevanja inače nedostaje. On je odista pesnik što stvari izvodi iz ustaljenog poretka i odnosa da bi im odmerio novu, mogućnu vrednost. Dekonstruiše postojeće rasporede i konstruiše drukčije rasporede, smisaono izglednije. Prizvaće sliku mitskog lavirinta, u opisu ne samo svog unutarnjeg sklopa, nego i sklopa pesme kao oruđa i dostojnog glasa: „Izabravši me, lavirint se nesviknut granao / U meni, sezao do najmanje čestice. / Izabravši ga, iz njega nikud ne kročih, / Pristavši da niti poezije vode me sve dublje, /

U mreži neizrecivog sve dalje u izricanje.“ Između neizrecivog i nagona za verbalnim, i mističnog i sasvim konkretnog, protiče agon poezije Živorada Nedeljkovića obuzete neopaženim, zanemarenim i nevidljivim dramama osetljive koliko i borbene nutrine lirskog glasa.

Nedeljkovićeva poezija, u kretanju svoga izražajnog klatna, pomera se od oblika retorički podignutog i oneobičenog govora te ironijski iskošenog opisa, s jedne strane, do ispovedno ogoljenog i direktnog iskaza osetljivog iskustva, s druge. Štaviše, jedva da se danas može naći, u doba „kulture imidža i pretvaranja“, lirski glas što svoju ranjivu postavu izvrće na videlo, da bi ostvario verodostojniju poziciju sa koje posmatra sve drugo, a ne da šokira nečim što više i ne izaziva sablazan, bar ne u prostoru umetničkih praksi. „Ako sam grešio“, veli Nedeljković u istoimenoj pesmi, „grešio sam u prepredenom strahu“.

Energija dekonstrukcije i estetske provokacije u novijim pesmama Živorada Nedeljkovića ustupa prevlast sabranijem i prosvetljenijem glasu, i dalje osetljivom na svaki podsticaj i udar, iznutra i spolja. Svetlost osvaja povlašćen prostor u meditativnim stihovima zbirki Ovaj svet, Talas i Ulazak. U pesmi pod naslovom „Ka tom mlazu svetlosti“ nailazimo na razrešenje saobrazno najtananijem iskustvu duhovnih tragaoca hrišćanskog nasleđa, kao da u njemu odjekuje Starac Zosima: „I od mene zavisi da li će se / Svet izbaviti. Od mene, od Tebe, / Od svih živih. Od svih mrtvih. / I mene i Tebe i sve žive / Ovaj obavezuje svet.“ Naglasak je na ovom svetu, ali se on sastoji od vidljivog i nevidljivog, od prisutnih i odsutnih.

Znači, pesnik optira za potpuni svet, ne za svet prolaznog trenutka i sebične izdvojenosti. Pesma „Nova svetlost“ donosi finale himnično intonirano, u obraćanju čudu svetlosti: „Moći ću da se osvrnem i kažem sebi: / Divio se jesi i još ti divljenja predstoji. / Raduj se, raduj, sve i jeste svetlost / Kad si sjedinjen i uvek nov.“ Onaj raniji, izoštren glas što raskida konvencije dolazi do pomirljivijih uvida. Življena značenja su overena, potkrepljena, pouzdanija sa svoje iskustvenosti: „Ako sam iz proživljenog izneo na površinu / Nekakvo iskustvo, onda je to pre svega / Uverenje, vera i znanje istovremeno, / Da sve što se događa, i sve što se sprema, / Sve bez izuzetka, ima svoje opravdanje.“

Pitanje krajnjeg smisla dramatično se postavlja i teži afirmativnom odgovoru pred raskošno osvetljenim prirodnim predelima, pred Tvorevinom, pred ljubavlju ovaploćenom u voljenim bićima, u pesmi „Preplet“, na primer: „U čemu je značenje plača dece i majki ostalih / Bez igde ikoga – ne bih umeo da odgovorim. // Ali, znam da to značenje postoji, / Znam da taj smisao / Kruži među nama kao nevidljivi duh / I svaku stvar, svaku suzu i svaku kap krvi / Ispunjava svojim tajanstvenim dahom.“ Nedeljković poseže i za aluzijama na sakralnu, molitvenu poeziju, čineći konačno vidljivijim i ovaj dublji, nenametljivi tradicijski činilac svog naslojenog pesničkog zdanja, recimo u pesmi „Ako sam grešio“: „Svete, dostojan jesi, ali ti si različit, / I nijedno priznanje nije ti nužno. / Izrečen, ništa izreći ne moraš.“

Slavljenje divotne tvorevine Jedinog Tvorca vršni je naglasak u složaju poznatih tonova. Male svetle priče projavljenje su Velike priče koju zanemarujemo, jer je odveć velika za našu uskost i akutnu nevericu, na primer, u pesmi „Male svetkovine“: „Naši dani; kako je lepo, / Jedini, biti u njima, u molitvi / Da ni ti, Jedini, nikada ne izostaneš. / A kad zaokruženo bude sve, / Neka Tvoja ruka tragove izbriše.“ Kao da istinski ozarujući stihovi iz pesme „Nevidljivo nebo“ sumiraju pređenu putanju, na prethodnoj tamnijoj podlozi zadobijaju naročito osvetljenje, u saglasnosti koja se čini spasonosnom, preobražujućom: „Ćuti nasmešeni lik, / Ni reč da kaže o providnosti. / Kreneš, dušo, u pretrage po neznanom nalogu, / Poletno, jer lako je čuti tihi nalog. / […] Samo nevidljivo naše nebo natkriva / Svetove i samo ono bira: / Obavije nas još pre rođenja i čeka, / Jer razume da tobom je obavijeno. // Zna ono što nebesa uvek znaju, / A um ponekad nazre.“ Uostalom, lirska prisnost od prvih stihova bila je osnovni ton u pesmama Živorada Nedeljkovića, ishodište od kojeg pesma počinje i do koje valja doći, nakon svekolikog svetlo-tamnog egzistencijalnog taloga.

Ima više nego dovoljno izvrsnih pesama koje i pod svodovima Žiče mogu prisno i saglasno odjeknuti, a da se pri tome ne izgubi ni opora, reska i nekonvencionalna strana poezije Živorada Nedeljkovića. Da bi dospeo do predanjskih reči i načina kojima se obraća tvoračkoj instanci sveta što, po Ivanu V. Laliću, „jeste onakav kakav jeste“, ispitljiv pesnik poput Nedeljkovića morao je proći dugi i zametni proces osporavanja, osluškivanja i malih otkrovenja, hrabro uronjen u burne tokove sopstvenog života i iskustva i u mehanizme jezika kao ovejanog manipulatora i jedinog smislodavca.

[/restrictedarea]