Švejkovština a la NATO

Za „Pečat“ iz Ljubljane  Svetlana Vasović Mekina

Slovenačka vojska (SV), tačnije slovenačka država, priznaje da nema para da kupi municiju za haj-tek belgijske puške koje je posle ulaska u NATO morala da pazari i njima zameni kalašnjikove

Ispod Julijskih Alpa kao grom iz vedra neba odjeknula je najava da „Slovenačka vojska vraća u upotrebu jugoslovensku verziju puške kalašnjikov proizvođača ’Crvena zastava’“ iz Kragujevca. „Slovenački vojnici će opet pucati jugoslovenskim puškama“ – naslov je koji je dominirao ljubljanskim štampanim i elektronskim medijima krajem septembra. Da ironija bude kompletna, vest se poklapa s desetogodišnjicom slavoljubive obznane službene Ljubljane da zastarelo naoružanje jugosrpske vojske odlazi na đubrište istorije jer su nabavljene „moderne belgijske automatske puške FN 2000 S“. Po diktatu NATO-a, razume se, u koji je Slovenija primljena 2004. godine, mesec dana uoči svog ulaska u Evropsku uniju.

MUNICIJA Kakva je nužda naterala službenu Ljubljanu da okrene ćurak i vrati se omraženim „jugoslovenskim puškama“? Slovenačka vojska (SV), tačnije slovenačka država, priznaje da nema para da kupi municiju za haj-tek belgijske puške koje je posle ulaska u NATO morala da pazari i njima zameni kalašnjikove. Ukratko, iako „brzostrelke“ FN 2000 S „odgovaraju NATO standardu“ (kalibra 5,56 x 45 mm), vlada u Ljubljani nije uspela da sakrije da će SV ponovo morati da se osloni na puške za koje se smatralo da su davno „reciklirane“, preprodate ili pod patronatom NATO-a „poklonjene“ nekoj od zaraćenih strana u Aziji ili Africi.

Blamaža je utoliko veća jer su isti mediji pre desetak godina ispevali hvalospeve belgijskoj pušci, poredeći je sa (od 1991. godine naovamo) kuđenim i ismevanim kalašnjikovima koje je proizvodila srpska namenska industrija. Tako je posle 2004. godine pripremljen teren za kupovinu jurišnih puški FN 2000 belgijskog proizvođača FN Herstal. Izabrana je za osnovno oružje slovenačke pešadije, iako je tada stručna javnost postavljala brojna pitanja, između ostalog – zašto su iz trke „ispale“ mnogo poznatije puške drugih proizvođača?

Slovenija je, naime, 2006. godine mogla da bira između „renomiranog nemačkog proizvođača ’Hekler & Koh G36’, danskog FN F 2000, izraelskog galila, američke M16 odnosno kolta M4 te singapurskog sar 80“. Vremenom su se slegle i sumnje da su preduzimljivi Belgijanci „podmazali“ naručioca u Ljubljani da minira ponude suparničkih dilera oružja. Na kraju je pobedila FN 2000 S, koju među članicama Severnoatlantskog saveza upotrebljava samo Slovenija. Stavljena je tačka i na primedbe da belgijsku pušku nije hteo niko drugi u NATO-u, pa juna 2006. FN 2000 S postaje nova puška SV umesto dotadašnje „Zastavine“ M70. Time se Slovenija povinovala jednom od prvih zahteva NATO-a.

STRATEŠKE REZERVE Iako se o nestašici para za nabavku municije za belgijske jurišne puške šuškalo još pre nekoliko meseci, očekivalo se da će vlada premijera Mira Cerara naći novac u državnoj kasi i da u svet neće otići glas da je „slovenačkoj oružanoj sili, kao delu NATO-a, ponestalo para za kupovinu metaka“; sada se zna da se zalihe municije za belgijsku automatsku pušku tope još od 2013. godine. I vrh Slovenačke vojske je na kraju priznao da su „nedovoljna finansijska sredstva u poslednjih nekoliko budžetskih perioda glavni uzrok za smanjivanje rezervi“, čime je potvrđeno izveštavanje POP TV da je „bezbednost ugrožena jer naša vojska nema ni za metke!“. S obzirom na to da se radi o televiziji sklonoj senzacijama, upozorenje nije shvaćeno s dužnom pažnjom, a sada je spinovanje krenulo u suprotnom smeru, pa je predstavnik za štampu SV Simon Korez izašao s tvrdnjom da „kalašnjikove nismo nikada izbacili iz operativne upotrebe“. Jeste da je u formacijama jedinica Slovenačke vojske glavna puška FN 2000 S, ali je i „jugoslovenska kalašnjikovka upotrebljavana kao alternativno naoružanje, odnosno kao oružje vojne strateške rezerve, i, štaviše, kao naoružanje korišćeno za takmičenja u streljačkoj ligi SV“, tvrdi sad Korez.

Odbio je, istina, da otkrije ima li uopšte metaka za belgijsku pušku u skladištima SV, uz uveravanja da „trenutna zaliha municije garantuje ostvarivanje poslanstva Slovenačke vojske u ratu i miru“, mada te iste zalihe ne omogućavaju „optimalno osposobljavanje“. Ministarstvo odbrane je s preduzećem „Ancelj“ iz Novog Mesta navodno pre dva meseca utanačilo ugovor o kupovini tri miliona metaka kalibra 5,56 mm po ceni 0,237 evra po komadu (bez PDV-a), mada nije najjasnije kako će taj ceh biti izmiren ako se zna da će suma namenjena odbrani i iduće godine biti skresana za dodatna četiri miliona evra; to najavljuje još katastrofalnija vremena po Slovenačku vojsku, u poređenju sa „već ove godine skromnim budžetom“ u visini od 348 miliona evra.

NEDOVOLJAN, 1 Bivši predstavnik Slovenije u NATO-u, general-major Alan Geder upozorava da partnerima iz Severnoatlantske alijanse nije jasno kako Slovenačka vojska s takvom svotom uopšte uspeva da preživi i deluje. Iz sedišta te organizacije put Ljubljane stižu sve učestalije packe zbog alarmantnog stanja u SV, ali i u EU, jer je „minulo vreme, koje je u dokumentima EU i NATO nazivano safe heaven (bezbedan raj); danas je taj safe heaven potpuno srušen“, vajka se Geder, do prošlogodišnjeg avgusta slovenački predstavnik u NATO.

Kaže da SV uprkos svemu „kvalitetno obavlja sekundarne zadatke“ (npr. pomoć posle raznih kataklizmi ili operaciji „Migrant“), iako je njen „primarni zadatak ratovanje, gde nam je NATO već dao ocenu ’nedovoljan’ (1!) jer Slovenačka vojska nema odgovarajuću opremu, a i osposobljenost je lošija zbog ograničenih finansija“. Iz Brisela na račun Slovenije već godinama stižu prekori jer „ne ispunjava obaveze o finansiranju vojske“. Od 2010. godine naovamo SV je izgubila više od 40 odsto sredstava; jednostavno, slovenačka vlada nema odakle da uzme kako bi zakrpila rupu u blagajni Ministarstva odbrane. I sva druga ministarstva muku muče, od posrnulog zdravstva do školstva, dok su izdvajanja za kulturu bezmalo simbolična… Saveznike u NATO-u nervira ne samo nestašica para nego i što „Slovenija neće da preuzme rizike“; u prevodu – odbija da šalje svoje ljudstvo kao topovsko meso u ratne zone Bliskog i Srednjeg istoka. Slovenačke trupe su stoga angažovane pretežno u pozadini, kao instruktori i sanitet. Glavešine iz NATO-a zameraju Sloveniji i „preveliku orijentisanost ka Rusiji i premalu privrženost Alijansi“, naročito posle nedavne posete ruskog predsednika Vladimira Putina Sloveniji. Što je apsurdno, ali ipak efikasno sredstvo da se disciplinuju i zastraše male članice, poput Slovenije.

Vaskrsle puške

„Zastava M70 kalibra 7,62 x 39, koju Slovenačka vojska vraća u upotrebu, jeste jugoslovenska jurišna puška, izrađena na osnovi sovjetskih pušaka AK-47 i AKM koje je za Crvenu armiju 1947. godine izumeo Mihail Timofejevič Kalašnjikov. Pušku proizvodi srpsko preduzeće Zastava iz Kragujevca“, javio je portal SiOL, u vlasništvu državnog Telekoma Slovenije.

FN 2000 i na Kosovu

Slovenačka vojska je za predstavnike sedme sile na poligonu kod Bloške Bistrice 26. jula 2007. godine upriličila čak i „promociju“ puške FN 2000; tom prilikom je tadašnji načelnik generalštaba SV Albin Gutman naglasio da je to izuzetno zgodno i veoma dobro oružje. Slovenija je s belgijskim proizvođačem potpisala ugovor težak 15 miliona evra; nabavila je 6.500 komada tih „dugih cevi“ i tako „definitivno penzionisala kalašnjikove preostale od nekadašnje JNA“. Gutman je istakao kako je SV uvođenjem belgijske „brzostrelke okončala proces prenaoružavanja slovenačkog vojnika iz automatske puške kalašnjikov AK-47 na novo savremeno pešačko oružje FN 2000 S“, i raskinula s jednim od poslednjih relikata zaostalih iz bivše SFRJ. FN 2000 S je postala deo opreme slovenačkih vojnika, a pre svega jedinica angažovanih u operacijama „kriznog odziva“ snaga NATO-a, poput one na Kosovu. Ministar odbrane Karl Erjavec (danas ministar spoljnih poslova) odbacio je 2007. godine sumnje o rasipanju novca na novo naoružanje, podsetivši da je „temelj NATO-a odbrana rodne grude daleko od naših granica, zato moramo imati oružje koje možemo da premeštamo s kraja na kraj sveta i koje je moguće natovariti na srednje veliki transportni avion“. Nije čudo da su slovenački vojnici ubeđeni da „brane domovinu i kad su daleko od rodne grude“, pa u izjavama za državne medije poput RTV SLO i „Delo“ oficiri SV vazda ističu da na Kosovu štite – ekonomski interes Slovenije.

NATO IGRAČKA – KOJA ZEMLJA NIJE SLOVAČKA?

Grupa izbeglica se prikrada nadzornoj tački… Put im munjevito preseca kordon vojne policije pod punom spremom i štitovima. Trenutak kasnije kordonu se s desne strane približava grupa meštana, opremljenih zastavama i batinama. Kivni zbog invazije došljaka s Bliskog istoka, napadaju vojnu policiju; gađaju je čime stignu. U pravcu kordona lete „projektili“ i flaše vode. Drugi kordon policije ipak sprečava kontakt domorodaca s izbeglicama… Već viđeno, na vežbi NATO-a prošle godine, u isto ovo vreme, na istom mestu.

A onda – prasak, dim, jeka detonacije! Kada se dim razišao, na poprištu eksplozije ostaje stravičan prizor: ranjenici (bar njih osam), zapomažu uglas i prenemažu se na proplanku pošto se bombaš samoubica, skriven među izbeglicama, digao u vazduh, tik pred kordonom. Iz istih stopa stiže hitna pomoć, ali iz vazduha: dva helikoptera „kuguar“ Slovenačke vojske sleću nadomak mesta tragedije. Ni tu nije kraj drame. S brežuljka iznad prašte pucnji iz kalašnjikova. Teroristi! Još ih ima! Pucaju ka kontrolnom punktu „uz granicu“. Vojna policija ih, međutim, za tili čas opkoljava i savladava dok helikopteri „pakuju“ ranjenike i prebacuju na aerodrom Cerklje, gde ih dočekuju orni hirurzi poljske bolnice ROLE-2 Slovenačke vojske (SV)…

Sve to se prošle sedmice odvijalo pred očima brojne publike u Novom Mestu i varošici Cerklje. Hepening pod pokroviteljstvom NATO-a pratili su i visoki gosti, na čelu s premijerom Slovenije Mirom Cerarom. Opisano je bilo deo „igrokaza“ u režiji NATO planera vojne vežbe „Hitan odgovor 2016“ (Immediate Response), koja se u Sloveniji i Hrvatskoj pod komandom američke vojske sprovodi već nekoliko godina. Planirano je da od 2019. godine ta vežba – još uvek pod paskom američke vojske u Evropi – bude prepuštena partnerima na Zapadnom Balkanu (navodno i Srbiji), dok će Slovenija, kako nam je objasnio pukovnik SV Danilo Jazbec, od Amerikanaca preuzeti samostalnu komandu nad sličnim vežbama.

Na slovenačkim i hrvatskim vojnim poligonima su tako rame uz rame ponovo egzercirali pripadnici oružanih snaga Albanije, BiH, Crne Gore, Hrvatske, Mađarske, Makedonije, Slovenije, Velike Britanije, SAD, ali i jurišnici iz „zaštitnih snaga Kosova“. Oni su, konkretno, pokazali spasavanje ljudi iz nebodera, dok su albanski vojni policajci zajedno sa slovenačkim „suzbijali terorističku napast“. Posle slične vežbe (doduše, ta nije bila u NATO aranžmanu) u jednom gradu u Velikoj Britaniji, organizatori su morali javno da se izvine jer je navodni terorista koji je „držao taoce u tržnom centru“ vikao „Alahu akbar“. Ocenjeno je da to nije prihvatljivo jer podstiče stereotipe i netrpeljivost prema određenom narodu – muslimanima. NATO u Sloveniji nije patio od sličnih obzira već je svekolikom gledateljstvu jasno ukazano ko je neprijatelj: bliskoistočne izbeglice.

Viđeno ipak nisu hvalili baš svi. Uniformisani pripadnik slovenačkih „veterana“ žestoko je kudio odluku NATO komandanta da dva helikoptera s ranjenicima uputi ka bolnici pravo preko brda na kome se netom odigrala bitka. „Kakva greška – dobar komandant nikada ne bi poslao helikoptere preko terena na kome je pre toga bilo pucnjave“, ogorčeno je grdio učesnik „rata iz 1991. godine“ svog golobradog kolegu. Zanimljivo, nije imao primedaba na bilten vežbe (isključivo na engleskom jeziku, zbog koga je većina učesnika „Hitnog odgovora 2016“ iz gorepomenutih zemalja gadno lomila jezike), na čijoj se naslovnici šepurila fotografija slovenačkog vojnika s belgijskom puškom, upravo onom za koju – nestade metaka! Šaradu je kompletirao prilog „Slovenia IN BRIEF“ („Slovenija ukratko“) na kraju NATO biltena, koji počinje važnom napomenom da „Slovenija nije Slovačka“ (Slovenia is NOT Slovakia)!

Kameradi po oružju očito još uvek brkaju koja je koja država, iako je Slovenija još pre 12 godina ušla u NATO. Ako vojnicima iz država NATO-a i Partnerstva za mir (u kome je i Srbija) nije skroz jasno gde su izveli ovogodišnji „Hitan dogovor“, to nije dobra preporuka ni u vezi osposobljenosti istih vojski da brane sopstvenu zemlju. Očito je, takođe, da NATO-u, koji broji dugu istoriju belosvetskih intervencija daleko od teritorija država članica – geografija nije jača strana. onlaйn zaйm vzяtь častnый zaйm bez predoplatzaйm po pasportu bez otkazalučšiй zaйm onlaйn