Seljaci ili Markijone

Piše Dragan Mraović

Više od milijardu evra odliće se u džep Serđu Markijoneu do kraja ugovora, a to je jednako vrednosti jednogodišnjeg roda žitarica u Srbiji. Ispada da izvozimo žito da pokrijemo štetu koju imamo od „Fijata“

Italijanski „Fijat“ ušao je u Kragujevac 1955. godine i to je bio veliki „liberalni“ potez ondašnjih komunističkih vlasti, moguć i zahvaljujući sukobu sa SSSR-om zbog Informbiroa koji je tada još trajao. „Fijatu“ su zato kasnije otvorena vrata i u Rusiji (fabrika u Toljatiju), imao je preko Zavoda „Crvena zastava“ izvoz i u zemlje nesvrstanih u Africi, koje su kupovale, recimo vojnu „kampanjolu“ ili kamion „leončino“, kao kragujevački proizvod, jer nisu htele da kupuju to isto vozilo od „kapitalista“. „Zastava“ se razvijala ne samo proizvodno već i tehnološki i dostigla direktnu zaposlenost od oko 30.000 radnika, a s kooperantima oko 50.000. Broj prodatih vozila, s uvozom iz kooperacije, prešao je 200.000, a broj proizvedenih vozila bio je oko 180.000. S „drugom fazom razvoja“ fabrike, uvođenjem u proizvodnju „stojadina“ i „juga“ kroz zajednička ulaganja s „Fijatom“, pri čemu Torino nikada nije imao većinski udeo, nastao je zlatni period u kragujevačkoj „Zastavi“.

HUMANI KAPITALIZAM I NEOLIBERALIZAM „Fijat“ je imao humani lik, jer je na Zapadu bio razvijan humani kapitalizam. Status radnika je omogućavao dostojanstveni život i garanciju socijalnih prava uključujući i pravo na sindikalnu zaštitu, zbog koje je otpuštanje s posla bilo regulisano preciznim normama i materijalnom zaštitom zaposlenog i do tri godine posle gubitka radnog mesta (integraciona kasa), što je bio realan period da se nađe drugi posao. Vlasnici kapitala su, u slučaju bankrota, morali da plate proizvedenu štetu svojom imovinom ili robijom. Zdravstvo, škola, godišnji odmori, praznici, 13. plata i slične socijalne garancije davali su kapitalizmu taj humani lik. A onda je sve krenulo nizbrdo devedesetih godina s naletom neoliberalizma, da bi potom uvođenje evra omogućilo i stavljanje ingerencija Evropske centralne banke iznad suvereniteta zemalja EU. Rušenjem nacionalnih država kroz formiranje Evropske unije, ovakve kakva je danas, stvoreni su preduslovi za ukidanje socijalnih prava radnika koja su oni izborili do tada, tokom veka i po teških sindikalnih borbi.

Došlo je i do promena u mentalitetu „Fijata“. Braća Anjeli, Đovani i Umberto, bili su poslednji veliki tvorci „Fijata“ i vizionari dugoročnog industrijskog razvoja. Kod njih je bila primarna proizvodnja, a profit posledica uspešne proizvodnje. Ipak, Umberto Anjeli dovodi u „Fijat“, pre svoje smrti, Serđa Markijonea, trgovca, advokata, finansijskog stručnjaka i, što je zanimljivo, čoveka koji je studirao i filozofiju u Torontu, gde je stekao i kanadsko državljanstvo, kome proizvodnja nije primarna već profit po svaku cenu. Zato „larpurlartista“ Markijone menja dotadašnju proizvodnu filozofiju „Fijata“, ukida nacionalnu dimenziju uvođenjem američkog „Krajslera“ i time i američke neoliberalističke dirigentske palice u torinskog, ne samo automobilskog giganta, pod kojom nestaje i njegov humani lik. On izmešta administrativno sedište „Fijata“ van Italije, što mnogi Italijani smatraju nacionalnom izdajom. Istorijski italijanski proizvođač „Italijanska fabrika automobila u Torinu“ (FIAT – Fabbrica Italiana Automobili Torino – ovaj akronim je sačinjen i kao latinska reč „fiat“ koja znači „neka bude“), osnovan 1899, postaje Holding „Fijat Krajsler automobili NV“ (Fiat Chrysler Automobiles NV) sa pravnim sedištem u Amsterdamu i fiskalnim domicilom u Londonu. Svoju kvotaciju prebacuje na njujoršku berzu, a dotadašnju milansku ostavlja kao sekundarnu. Dakle, Markijone stavlja na noge propali američki „Krajsler“, gasi lik „Fijata“ i iznosi van Italije profit stvoren iz italijanskog kapitala. To je sada moguće, jer Italija nije više suverena nacionalna država već entitet podređen zakonima Evropske centralne banke kojom upravljaju američki neoliberali i članovi grupe Bilderberg. Njihov glasnogovornik i paravan je EU sa svojom Komisijom. Zato „Fijat“ nije više nacionalni amblem Italije.

NASLEĐENI TERET U divljem neoliberalizmu postepeno se gase socijalna prava radnika i oni se pretvaraju u savremeno neoliberalno roblje. Tu filozofiju je Markijone preneo u „Fijat“, a sada i u Kragujevac. Našao je kod nas marionete (potplaćene, ucenjene ili nebrižne za srpski nacionalni interes?) koje su omogućile „Fijatu“ da uloži minimum sredstava u svoju zlatnu srpsku koku. Mlađan Dinkić je, zbog svoje nestručnosti ili namerne politike rušenja socijalnih prava i dostojanstva radnika u korist neoliberalnog kapitala, omogućio profit neoliberalnoj pošasti na štetu svih građana Srbije. Boris Tadić je gradio svoj izborni temelj na Dinkićevom mešetarenju u investicijama u „Fijat“ i lažima o hiljadu evra na poklon svima naivnima. Umesto da bude dostojanstveni predsednik Srbije, Tadić je trčao u Torino na poklonjenje trgovcu Markijoneu. Ako je tačno da je „projekat FAS“ („Fijat automobili Srbija“) osmislio Mlađan Dinkić kako bi sa tadašnjim vlastodršcima preusmerio deo novca u partijske kase, ali i privatne džepove, ostaje pitanje zašto sadašnja vlast još uvek sprovodi ovaj ugovor zbog koga će Srbija, uz već investiranih preko milijardu evra, ubacivati godišnje u FAS još oko dve stotine miliona evra subvencija, a plaćaće i dugove koje je prema njoj napravilo ovo preduzeće? Više od milijardu evra će se na taj način odliti u džep Markijoneu do kraja ugovora, a to je jednako vrednosti jednogodišnjeg roda žitarica u Srbiji. Ispada da izvozimo žito da pokrijemo štetu koju imamo od „Fijata“. Ipak, sadašnja srpska vlada ne može drugačije da postupi, nego mora da podržava takav ugovor zbog obaveza nasleđenih od pogubne vlasti Borisa Tadića, u nadi da će stvari krenuti nabolje. Jer kada je dete rođeno, treba ga ljuljati. Ko drugačije misli neka preuzme na sebe odgovornost da izbaci na ulicu tri hiljade radnika s porodicama.

Rezultat toga je da se sadašnja srpska vlada nalazi u pat-poziciji. Ne može natrag zbog ugovornih obaveza koje nije ona potpisala, ali i zbog toga što bi raskid sa „Fijatom“ koštao zemlju oko 3.000 radnih mesta plus zaposleni kod kooperanata, odnosno doveo bi se u pitanje kakav-takav opstanak desetina hiljada ljudi, ako računamo i porodice. Dakle, vlada mora da nastavi ovaj problematični posao, koji proizvodi samo nove troškove po zemlju, pa zato „kreči“ javnost podacima o uvećanom izvozu zemlje. FAS jeste najveći srpski izvoznik, po rečima premijera, iako nije u stanju da dostigne učinak ni našeg izvoza softvera od oko pola milijarde dolara, ali je istovremeno i na samom vrhu liste uvoznika, jer se najvredniji delovi za automobile FAS-a ne proizvode u Srbiji. Istovremeno je ovo preduzeće i najveći korisnik subvencija iz srpskog budžeta. Naime, izvoz „Fijata“ iz Srbije se prikazuje u celosti kao srpski izvoz, a ne prikazuju se istovremeno i brojke uvoza delova radi proizvodnje izvezenih vozila. Najveći deo vrednosti izvoza „fiće 500“ u Kragujevcu sadržan je u reeksportu, dakle uvozu radi izvoza, pa realni izvoz treba umanjiti za tu razliku, jer je uvoz negativna stavka. Ako se ima u vidu da menjač i motor, i još štošta, dolazi iz Italije, a na to doda „Fijatova“ već jednom dokazana moć prevare u vidu zanata (uvozni lotovi za „zastavu 101“ sedamdesetih godina prošlog veka) da preraspodeli cenu vozila u uvoznom lotu tako da uvozni deo bude nerealno cenovno uvećan, a onaj deo vozila u domaćoj proizvodnji umanjen u ukupnoj vrednosti vozila (recimo cena motora u vozilu je u principu oko 15 odsto ukupnog proizvoda, a „Fijat“ ga prikaže u fakturama kao 30 odsto cene ukupnog vozila), onda je jasno zašto se mnoge stvari iz ovog posla prikrivaju.

OTPUŠTANJA I DRUGE SUMNJE Na jesen bi mogla da usledi nova bura u Kragujevcu zbog nagoveštenog ukidanja treće smene u FAS-u, što bi značilo da bi bilo otpušteno više od hiljadu radnika od ukupno oko 3.200. Vlada Srbije zato čini sve da uradi ono što bi morao da uradi nemoćni Markijone, odnosno da obezbedi plasman FAS-ovih vozila u Rusiju i neke druge zemlje koje gravitiraju Evroazijskoj uniji i time sačuva obim proizvodnje i zaposlenost.

Menadžment „Fijata“ prikriva da je pala prodaja modela „500L“ pričom da je on najprodavanije vozilo u svojoj klasi. Moguće, ali ukupan broj prodatih vozila u toj klasi u svetu se smanjio, pa je taj najveći broj prodatih „500L“ unutar te klase brojčano manji nego što je tih vozila prodavano prethodnih godina. Pored toga, ovaj model „Fijata“ je doživeo i američki fijasko. Nije se primio ni kod nas. To je u stvari model bez budućnosti, naročito kada se uzmu u obzir njegova cena i kvalitet u odnosu na vozila konkurencije u istoj klasi. Zato nema opstanka FAS-a bez novog modela. Tvrdi se da nema otpuštanja jer se prevarom kroz zapošljavanje na određeno vreme krije da ga nema – kooperanti zapošljavaju radnike na tri meseca, te nema produžetaka ugovora. „Fijat Krajsler Srbija“ odbija da pruži informacije o stvarnom broju otpuštenih radnika, o prihvaćenim a neispunjenim obavezama, o neimenovanju člana Nadzornog odbora koga imenuje država Srbija i koji treba da bude njegov predsednik, o novom modelu…

Potpuno su nejasni rezultati „Fijata“ u Srbiji. Ne zna se koliko je Srbija uložila, a koliko dobila, koliki je naš gubitak, a koliki „Fijatov“ profit i kuda on ide, nema objašnjenja zašto je Srbija dala garancije „Fijatu“ za kredit Evropske investicione banke u Luksemburgu na sredstva koja je Italijani trebalo da ulože u „Zastavu“, odnosno zašto „Fijat“ nije snosio trošak tih garancija i zašto je Srbija uopšte preuzela na sebe rizik tih garancija, pošto su sredstva za ulaganje u Srbiju bila „Fijatova“ obaveza… Postoje sumnje i da „Fijat“ špekulativnim vođenjem knjigovodstva umanjuje stvarni operativni gubitak igrajući na razlici koja nastaje naglim rastom finansijskih prihoda, do čega se stiže povećanom vrednošću obrtnih sredstava i imovine putem zaduženja. Nije objavljeno ni da li će se u desetogodišnjem trajanju ugovora Srbiji vratiti uložena sredstva i kojom dinamikom (to treba da bude i obaveza „Fijata“), koliki će profit imati Srbija, jer nije moguće, iako je u drugoj Srbiji sve moguće, da je posao planiran s unapred osmišljenim gubitkom.

RUSKO TRŽIŠTE „Fijatova“ meta nije toliko bila „Zastava“ kao stari partner, koliko mogućnost plasmana vozila na veliko rusko tržište preko Srbije, bez carine, koja se plaća za proizvode iz EU. To je bio račun bez krčmara, jer je automobil proizvod koji spada u onih 5-6 odsto stavki koje se ne mogu izvoziti iz Srbije u Rusiju bez carine. Pored toga, cilj Markijonea je bila i jeftina stručna radna snaga, jer našeg inženjera plaća manje nego što plaća čistačicu u Italiji. Na početku je „Fijat“ obećao prosečnu platu od 666 evra, a ona je danas tek nešto više od 300 evra. Prosečna plata radnika u Italiji je 1.560 evra (zvanični podaci ISTAT-a, Nacionalnog instituta za statistiku Italije), pa je Markijoneova računica jasna, pošto kod nas plaća inženjera oko četvorostruko manje nego svog radnika u Torinu. U stvari, „Fijat“ ni to ne plaća, jer je kroz subvencije dobio na poklon bar dvogodišnju platu za svakog radnika, bez plaćanja doprinosa. Besplatno je dobio najbolji deo „Zastave“, infrastrukturu, hale, zemlju, tržište, stručnjake… Markijone se pokazao kao odličan mešetar, a naša strana kao apsolutni diletant. Što je još gore, postoje ozbiljne sumnje da je tu neko debelo omastio prste. Jer zaista nije moguće objasniti samo amaterizmom sklapanje ovakvog ugovora s „Fijatom“. Recimo, veliki troškovi materijala, inostranih dobavljača i eksperata upućuju na mogućnost da „Fijat“ preko preuveličanih troškova izvlači novac iz FAS-a, pa u tom slučaju kragujevačka fabrika služi da se Markijonijev novac opere na legalan način i izbegnu zapadni poreznici. Sumnjivi su takođe ugovori o delu, konsaltingu, marketinškim uslugama i sličnom, pošto je vrlo verovatno da taj novac završava na privatnim računima menadžmenta „Fijata“ i nekoga iz srpske političke „elite“.

Meta srpskih vlasti, pored pomenutih privatnih i partijskih interesa, bili su zaposlenost, izvoz, oživljavanje pruge Beograd–Bar, i mnogih drugih delatnosti vezanih za auto-industriju. Međutim, Rusi su u startu otklonili mogućnost bescarinskog uvoza „Fijata“ iz Srbije, koji je Dinkić neovlašćeno i bez dogovora s Rusima insinuirao, čime je doveden u pitanje obim proizvodnje koji bi garantovao profitabilnost. Pored toga, „Fijatova“ vozila su doživela totalni fijasko na ruskom tržištu, jer je u Rusiji prodato, recimo u 2012. godini, samo 215 vozila „500L“. Uprkos tome, Ivica Dačić je izmolio, dok je bio premijer, obećanje od Putina da će dozvoliti bescarinski uvoz određene kvote automobila proizvedenih u Srbiji, iako to nije ruski ekonomski interes. No do danas ništa od kvota, jer u Rusiji interesa za taj auto jednostavno – nema.

ULAGANJA „Fijat“ u Srbiji ne plaća porez, komunalne naknade, doprinose na plate, jer radnicima zdravstveno i sve ostalo plaća država Srbija, struju dobija po privilegovanoj ceni, određenu infrastrukturu je morala sagraditi Srbija o svom trošku… Italijani su oslobođeni komunalnih taksi i poreza na imovinu, kao i naknade za korišćenje građevinskog zemljišta za period od deset godina. „Fijatu“ je besplatno ustupljeno 60 hektara zemljišta za proširenje kapaciteta…

Italijanski „partneri“ su srpskoj strani postavili surove uslove po kojima je Republika Srbija na sebe preuzela otplatu svih „Zastavinih“ dugova i plaćanje socijalnog programa za radnike koji će biti otpušteni. Zatim je Srbija u zajedničko preduzeće unela nepokretnu i pokretnu imovinu ukupne knjigovodstvene vrednosti od skoro pet milijardi dinara, kao i novčana sredstva na ime osnivačkog uloga od preko 15 miliona evra. Zdrava imovina „Zastave“ je prebačena kao nenovčani ulog u FAS, dok su preduzeću „Zastava automobili“, nekadašnjem srpskom proizvođaču vozila iz Kragujevca, ostali dugovi, višak radnika (koje FAS nije hteo) i nenaplativa potraživanja. Time je neko ukrao radnicima „Zastave“ ogroman novac, jer su oni decenijama ulagali 10 odsto svog ličnog dohotka u razvoj „druge faze fabrike“, odnosno primali su bar jednu platu manje godišnje da bi izgradili svojim parama ono što im je Dinkić oteo prodajući u bescenje njihovu imovinu. Umesto da se taj novac, koji nije vlasništvo države, već privatno vlasništvo radnika „Zastave“, pretvori u akcije u FAS-a koje bi se podelile tim radnicima, neko je neovlašćeno poklonio (ukrao) njihov novac.

NOVI MODEL? Fabrika u Kragujevcu radi u tri smene od kada je počela proizvodnju automobila „500L“. U poslednje vreme bilo je pauza u radu, zbog problema s dobavljačima ili smanjene tražnje vozila, ali najava ukidanja treće smene je najozbiljniji problem danas. Istovremeno, „Fijat“ tvrdi da je potražnja za modelom „500L“ stabilna i da će ostati na istom nivou u narednih nekoliko godina. Uprkos tome, kompanija tvrdi da je spremna da „prilagodi svoje proizvodne kapacitete sprovođenjem strukturalnih promena u organizaciji fabrike“, odnosno prebacujući proizvodnju iz tri u dve proizvodne smene. Dakle, iako su rezultati i perspektiva „dobri“, najavljuje se otpuštanje cele jedne smene. Tu nisu sve ovce na broju.

Paradoksalno, uprkos verbalno reklamiranim „uspesima“, početkom ove jeseni bi više od hiljadu zaposlenih u FAS-u, od ukupno oko 3.200, moglo da ostane bez posla. Uprava fabrike tvrdi da ukida jednu smenu zbog dešavanja na tržištu na kome, po njoj samoj, navodno dobro stoji. Nije jasno zašto radnicima nudi dobrovoljni odlazak uz otpremnine i hoće da smanji broj radnika za oko trećinu, ako tržište dobro funkcioniše. Zaposleni računaju na intervenciju države, koja bi omogućila proizvodnju novog modela i sprečila otkaze. Znači, od Markijonija nema pomoći. Niti on, niti iko drugi garantuje opstanak radnicima ili povećanje broja zaposlenih kroz sadašnju proizvodnju ili na račun novog, ranije najavljenog modela, pa se zaćutalo. Koliko bi nas koštao taj novi model još niko nije izračunao, ali bez njega nema opstanka zaposlenima u kragujevačkoj fabrici.

A ako sada nema dovoljno posla, to je zbog nedovoljne prodaje. A za to je kriv italijanski menadžment, a ne radnici, pa bi država Srbija trebalo da preispita sprovođenje ugovora i naplaćuje penale Markijoneu za neizvršenje obaveza. Ne može se ulagati a da druga strana to ne opravda rezultatima. Da Srbija plaća gubitke, a Markijone iznosi profit za koji nam ne plaća ništa, pa ni te gubitke. Plasman je obaveza „Fijata“. Ako Markijone to nije u stanju da obezbedi, onda je kraj njegovom mešetarenju u Srbiji.

Indikativno je mišljenje profesora Ekonomskog fakulteta u Beogradu Dragana Lončara: „Prodaja automobila je u Evropi porasla za 8 odsto, ’Fijat grupa’ ima rast od 16 odsto u odnosu na prvih pet meseci prošle godine, tako da argument pada tražnje za ukidanje smene i otpuštanje nije jasan. Rekao bih da razlog leži u strategijskim elementima same kompanije, u eventualnoj predimenzioniranosti fabrike i uvođenju novog modela, umesto 500L.“ Ako je profesor Lončar u pravu da „razlog leži u strategijskim elementima same kompanije“, onda je reč o nesposobnosti sinjora Markijonea i njegovog menadžmenta, pa treba razmišljati i o tome da se nesposobnima ponudi „dobrovoljni otkaz, bez otpremnine“, a posao ponudi Korejcima ili Japancima. Uz nesumnjivo bolji kvalitet, niže prodajne cene i evroazijsku orijentaciju, proradilo bi i rusko tržište.

A za početak, neka vlada uloži u poljoprivredu Srbije koliko je dala Markijoneu, pa da se vidi ko će više da izveze, a manje uveze i ko će ostaviti profit državi, a ko će ga izneti napolje. Seljaci ili Markijone?