Sahrana „slatkog života“

Posle 73. Venecijanskog filmskog festivala

Piše Vladislav Panov

Ovogodišnji Venecijanski filmski festival su najdublje obeležila dva filma. Jedan jer je dobio glavnu nagradu, a drugi jer nije a mogao je, ili, po nekima, čak i morao. Reč je o glavnom laureatu, filipinskom ostvarenju priličnog trajanja „Žena koja je otišla“ i našem „Na mlečnom putu“, u svim elementima zaista epskom radu Emira Kusturice koji je potcenjivački „utešno“ dobio tzv. Mladog zlatnog lava

Nedavno je okončano 73. izdanje čuvene Mostre, Venecijanskog filmskog festivala, koji u svojoj dugoj istoriji na mapi filmskih festivala zauzima značajno i istovremeno vrlo posebno mesto. Kao pozornica i taštine i umetnosti i komercijale i opskurnosti, kao manifestacija koja u stilu čuvenog italijanskog „slatkog života“ svetu nudi filmske snove kao stvarnost i obrnuto, ovaj je festival s pravom imao specifičan status i u srcima publike i prilikom osvrtanja na njegov program i ocenjivanja od strane za takve poduhvate zaduženih profesionalaca. Stvari se u životima ljudi, najpre u njima samima, neprestano menjaju, pa je gornji opis odavno stvar melanholičnog sećanja, odnosno priželjkivanja da se ipak ništa suštinski nije izmenilo, iako ipak jeste. Otuda je došlo i do toga da se njegovo poslednje izdanje okonča nepotrebnim, neshvatljivim i prilično prizemnim skandalom, čiji su akteri i minulim radom i ličnim kvalitetima daleko iznad ovakvih obračunavanja. Reč je, naravno, o sukobu čuvenog francuskog glumca Žerara Depardjea i našeg slavnog sineaste Emira Kusturice. Njihovo je međusobno prozivanje, zapravo vređanje (koje je, valja to reći, započeo Depardje), zatvorilo Mostru i nad njom nadnelo sumorni oblak kao dokaz da su vremena slatkog života ovog festivala trajno prohujala.

[restrictedarea]

Aplauzi i suze za Kusturičin film Naš je Emir osvojio nagradu tzv. mladog žirija za svoj film „Na mlečnom putu“, koji je po izveštajima u našoj štampi bio favorit i za Zlatnog lava, i u tom svojstvu je bio odabran za zatvaranje takmičarskog dela programa. Glavnu je nagradu žiri na čelu sa uspešnim engleskim režiserom Semom Mendesom ipak dodelio filipinskom autoru Lavu Dijazu, koji je tokom višedecenijskog rada uglavnom snimao dokumentarne i kratke igrane filmove. Njegovo je igrano delo „Žena koja je otišla“ sve samo ne kratko. I „festivalski dosadno“ ako pitate publiku jer traje skoro četiri sata, a da bi valjda bilo još zahtevnije za gledanje, snimljeno je u crno-beloj tehnici. Žiri se, dakle, opredelio za kvalitete koji su oduvek bili smatrani ključnim za nagrađivanje, a publika za izbegavanje. Filipinska istorija smeštena u fokus priče u čijoj je prvoj ravni osveta nije, dakle, ni blizu laganog i komunikativnog ostvarenja. Kusturičin, kako je sam jednom rekao, „politički testament“, odnosno završna faza u njegovom autorskom opusu kada je reč o izlascima na festivalsku scenu, daleko je komunikativniji od Dijazovog laureatskog rada. Nebitno. Kusturičin film „Na mlečnom putu“, njegov tipični rad s mnogo buke oko svačega i zbog svačega, s potpričom u kojoj su naše sudbine izrešetane ratovima i mržnjama, ali uvijene u ljubavno-romantični, pa i komični kostim, morao je da se zadovolji aplauzima i suzama na dve projekcije, ali i utešnim Mladim zlatnim lavom. Ostaje uverenje da su ta dva filma, dakle, najdublje obeležila ovogodišnju takmičarsku Mostru. Jedan jer je dobio glavnu nagradu, a drugi jer nije a mogao je, ili, po nekima, čak i morao. Drugim rečima, ovogodišnje filmsko takmičenje koje Kusturici više nije po volji pošto je izjavio da ako ubuduće i bude snimao filmove, više ih neće slati da se takmiče na festivalima, završeno je pobedama ovih ostvarenja koja su istovremeno i trijumfalna i poražena, svako na svoj način. Da je, uostalom, žiri bio snishodljiviji nego što to žiriji na ovako velikim festivalima uobičajeno jesu, odnosno da je bio frustriran moranjima na temu političke i svake druge uravnilovke, govori i podatak da je načinjen presedan u preko sedam decenija dugoj istoriji ove smotre pošto je prvi put dodeljena dvostruka nagrada za najbolju režiju (podelili su ovog lava vremešni Andrej Končalovski i Amat Eskalante).

Belučijeva – jedini simbol italijanske lepote Otmena, gracizona i još uvek osvajajuća lepota junakinje Kusturičnog filma Monike Beluči ostala je kao jedini simbol italijanskog šarma i prestiža kada je reč o atraktivnosti i primatu u vezi shvatanja lepote, ali i kao melanholično podsećanje na pomenuto vreme prošlo u kome su se opuštenost, slatki život i lepota duha i tela podrazumevali, a festivalski život odvijao u daleko drugačijim okolnostima i sa potpuno drugim prioritetima. Mostra više nije mesto slatkog života i „pozitivne dekadencije“, felinijevskog duha, bizarnih i srećnih snova i svega onoga što je u tom smislu bio simbol ovog festivala, a što je oko njega i njemu danas bilo moguće videti jedino u Kusturičinom filmu. Taj je bezobrazni balkanski izazov bio prejak za anglosaksonski duh ovogodišnjeg žirija i uopšte za okvire festivala kome je postalo lakše, kao i svima u svemu i svuda po svetu, da stvari meri besmislenim političkim aršinima ili, ako njih nema, novcem. Pošto se do prave pozadine obračuna Depardjea i Kusturice nije došlo, uz brojna nagađanja o motivu brutalnog međusobnog, ali namerno sasvim javnog prepucavanja, pa i najprizemnijeg vređanja, moguće je i pružiti nekakvo objašnjenje iz gornje perspektive. Dozvoljeni javni verbalni rat dve velike i slavne filmske persone baš na ovom festivalu navodi na pomisao da je to bio nečiji umišljajni čin kako bi se trivijalizovao i potcenio i Kusturičin rad i festival koji je dozvolio da njegov film bude značajno prisutan. Pa čak i da postane simbol duha koji je ovaj festival prodao. Ta je senka, otuda, postala ključni utisak i lajtmotiv ovogodišnje Mostre, čija je umetnička duša svedena na prizor iz primitivnog rijaliti šoua za ego manijake s obe strane ekrana.

[/restrictedarea]