Kontrola haosa

Piše Nikola Vrzić

Zašto će pitanje referenduma o Danu Republike Srpske umnogome odrediti blisku budućnost Republike Srbije, i kakve sve to veze ima sa tekućim zaoštravanjem odnosa na Balkanu, čiji su motivi (ne)jasni a posledice nepredvidljive?

Kada je, ovog ponedeljka na sastanku s predstavnicima 64 ambasade na koji inače nisu bili pozvani ni Hrvati ni ostali Zapadni Balkanci, premijer Srbije Aleksandar Vučić otkrio da se pribojava da je „regionalna stabilnost prvi put ozbiljnije ugrožena“, mnogi mu nisu poverovali već i zato što mu ionako ništa ne veruju a veruju pak da sve što radi, radi samo zbog svoje istančane sklonosti dramatizaciji i ubiranju političkih poena čak i kada izbori nisu ni na vidiku, pa za ovom vrstom poentiranja nema uočljive potrebe.

[restrictedarea]

AMBASADORSKA UPOZORENJA I zaista bi bilo sjajno da je zaista tako, da su u pravu oni koji Vučićevom upozorenju ne veruju, jer onda ni mi ne bismo imali razloge za brigu kakvu sada osećamo. A osećamo je i zato što pažljivo osmatramo sve što se oko nas dešava – o tome uskoro – i zato što je Vučićeve upozoravajuće reči dan ranije potvrdio ambasador Velike Britanije u Srbiji Denis Kif, a dan kasnije i ambasador Rusije u Srbiji Aleksandar Čepurin. „Beograd je u mogućnosti da pokaže pozitivan uticaj na komplikovanu situaciju koja preti BiH zbog najavljenog referenduma u Republici Srpskoj“, pripretio je Kif haosom (komplikovana situacija koja preti) ako Srbija ne zaustavi Srpsku (to bi bio pozitivan uticaj Beograda; i o tome uskoro, naravno), dok nas je Čepurin na komplikovanje situacije upozorio mnogo blagonaklonije, ocenjujući preko „Sputnika“ da „balkanska regija prolazi kroz period iskušenja i suočava se sa ozbiljnim izazovima iz ugla očuvanja stabilnosti i bezbednosti“. I još, u tonu mnogo dramatičnijem od Vučićevog, pri čemu treba imati u vidu da je reč o diplomati koji ne samo da nema potrebu za dramatizacijom i sticanjem političkih poena već, naprotiv, ima naglašenu profesionalnu potrebu da bude uzdržan, dodao je: „Uočavaju se određene sličnosti sa onime što se dešavalo tokom poslednjih godina u drugim delovima sveta – u Severnoj Africi, na Bliskom istoku i u Ukrajini, gde su preduzeti pokušaji ostvarivanja scenarija u duhu ’kontrolisanog haosa’. Posledice su najužasnije. To je jako opasno i za Balkan.“
Jako opasna situacija za Balkan dodatno se zakomplikovala ovog utorka, kada se – posle prošlonedeljnog odlaganja zbog, kako je javio američki Radio „Slobodna Evropa“, neslaganja Amerikanaca i Britanaca s jedne i Evropljana s druge strane – u Sarajevu konačno sastao Upravni odbor Saveta za implementaciju mira (Peace Implementation Council – PIK) i, uz izdvojeno mišljenje Rusije, inače jednoglasno – Evropljani su naravno popustili – u vezi s referendumom o Danu Republike Srpske zakazanom za 25. septembar ocenio da je „predloženi referendum u Republici Srpskoj (…) destabilizujući i podiže političke tenzije, koje nekonstruktivno odvlače pažnju sa veoma ozbiljnih ekonomskih i socijalnih izazova pred kojima se BiH nalazi. Pozivamo vlasti Republike Srpske da ne održe referendum.“

ČETVRTAK U BEOGRADU U utorak uveče, posle ovakvog saopštenja PIK-a, sastao se srpski državni i bezbednosni vrh da razmotri novu, mada ne i neočekivanu situaciju, a tada je najavljen, da se održi u četvrtak, i sastanak srpskog državnog vrha sa srpskim državnim vrhom s druge strane Drine.
U petak, kada će se pred čitaocima naći ovaj broj „Pečata“ koji zaključujemo dva dana ranije, ishod ovog sastanka biće poznat. Tako da sada nećemo trošiti previše prostora na nagađanje, već samo koliko je neophodno o mogućim reakcijama Srbije od koje je Zapad više-manje eksplicitno, uključujući tu i one Kifove reči, ali i izjavu šefa hrvatske diplomatije Mira Kovača („To je za nas neprihvatljivo i mi očekujemo i da će državni vrh Srbije učiniti odgovarajući uticaj na čelnike Republike Srpske i odvratiti ih od tih nastojanja“), zatražio da, kako zna i ume, a ne veruje joj se da ne može i ne ume, spreči održavanje referenduma u Republici Srpskoj. Beograd, dakle, može da popusti pred ovim pritiskom Zapada i zatraži od predsednika Republike Srpske Milorada Dodika da otkaže/odloži referendum. Može, nasuprot tome, da referendum podrži, ili da izabere treće rešenje u vidu gunđanja zbog referenduma koji izaziva glavobolju i nezadovoljstvo zapadnih partnera, ali da se pri tome uzdrži od zahteva za odustajanjem od referenduma, što bi ono gunđanje pretvorilo u puku predstavu za zapadnu javnost koja će i biti ocenjena kao čisto foliranje.
Još nekoliko važnih napomena. Vlast i opozicija u Republici Srpskoj, i to je izuzetno značajno, kao što su jednoglasno u Skupštini RS 15. jula usvojili odluku o raspisivanju referenduma, i sada su jednoglasni u stavu da referendum mora da se održi baš 25. septembra – ove srede, osim Dodika koji je rekao da „nema zabrane koja bi mogla da spreči referendum“. Izjave sličnog tona i značenja dali su i predstavnici opozicije, srpski član predsedništva Bosne i Hercegovine Mladen Ivanić i predsednik najveće opozicione Srpske demokratske stranke Mladen Bosić – što nesumnjivo snaži poziciju Republike Srpske, a uz to i pruža dodatni izgovor Srbiji da Srpsku ne natera na ono što ona složno ne želi. Povrh toga, uz otvorenu podršku Rusije koju je dobio – ukazali smo na nju prošle nedelje, a ponovljena je eksplicitno i ove srede – Milorad Dodik ima i dodatni motiv da ne odustane od referenduma, doduše, motiv partijske a ne nacionalno-državničke prirode; 2. oktobra u BiH se, naime, održavaju lokalni izbori, i eventualno odustajanje od referenduma, sad kada je otišao ovoliko daleko, njegovom bi Savezu nezavisnih socijaldemokrata (SNSD) zasigurno oduzelo nemali broj glasova.
I naročito zanimljivo, Hrvati iz Bosne i Hercegovine. Za razliku od sunarodnika iz matice, BiH Hrvati – već duže vreme bliži Miloradu Dodiku nego Bakiru Izetbegoviću čiji su manjinski partneri u drugom BiH entitetu, Federaciji – valjda u nadi da će se jednog dana izboriti za sopstveni entitet a u toj su im nadi Srbi prirodniji saveznik od Bošnjaka i njihove težnje za unitarizacijom BiH, bosanskohercegovački dakle Hrvati srpskom se referendumu ne protive. „Verujem da ga (referendum u RS) nema smisla zabranjivati, jer je referendum forma gde se neko treba demokratski izjasniti o nekoj temi iz ustavne nadležnosti za područje za koje se on odnosi“, izjavio je ovih dana hrvatski član troglavog Predsedništva BiH Dragan Čović, koji će se, najavljeno je ove srede, u četvrtak naći u Beogradu da bi se sastao sa srpskim državnim vrhom; iznenadan koliko i mudar taktički potez koji bi Bakira Izetbegovića ostavio sasvim usamljenim da BiH nije protektorat kakav jeste, potez kojim je srpska pozicija nesumnjivo ojačana bez obzira na to što BiH nije samostalna država već joj je vrhovni tumač ustava i zakona Visoki predstavnik međunarodne zajednice (trenutno: Valentin Incko) i PIK koji je tu da ga savetuje.

SUKOBI ILI PRITISCI Razmislimo i iz još jednog ugla. Imajući u vidu napadno učestale kontakte Dodika i Vučića i Nikolića, logično je pretpostaviti i da su predstojećem referendumu u RS posvetili ozbiljnu pažnju, i da je Dodik dobio odobrenje Beograda da s referendumom nastavi. Logično je pretpostaviti i da su sva trojica mogli da pretpostave da će se zbog toga naći na udaru Zapada, pa su s pripremama za referendum svejedno nastavili. Iako su i Vučić i Nikolić, zaključno sa ovom sredom, ostali zagonetni u pogledu svog stava prema referendumu posle onakvog saopštenja PIK-a, treba primetiti da je Vučićev koalicioni partner, predsednik Srpske narodne partije Nenad Popović, u sredu saopštio da „narod Republike Srpske ima pravo da potvrdi svoj Dan državnosti na referendumu, kao najdemokratskiji mogući način da se izrazi volja jednog naroda“. Uzevši u obzir i značaj i osetljivost trenutka, logično je pretpostaviti i da Nenad Popović ovakvo saopštenje ne bi izdao ako će njegov stariji koalicioni partner već sledećeg dana okrenuti ćurak, to jest da su ove Popovićeve reči usledile nakon konsultacija s Vučićem jer bi sve drugo predstavljalo ozbiljan amaterizam u viđenju države i naroda. S druge pak strane, učini li Vučić suprotno od onoga što Popović najavljuje, i to posle svih demonstracija bliskosti sa Dodikom, biće to znak da je strašno poklekao pod zapadnim pritiskom.
Drugim rečima, izvesno je da Srbija, podrži li Dodikov referendum, ulazi u dosad najozbiljniji sukob sa Zapadom, kudikamo ozbiljniji od sukoba u koje je ušla kad nije uvela sankcije Rusiji (to nam je za sada dopušteno, rekao je „Politici“ ambasador Kif: „Evropska unija je to učinila, a Srbija nije… U ovom trenutku te različite pozicije me ne zabrinjavaju“) i kada je sprečila britansku rezoluciju u Srebrenici i ulazak Kosova u Unesko. Ako li pak popusti, pokazaće na delu da je slaba pod pritiskom, što će onda Zapad ispravno shvatiti kao znak da nas treba pritiskati i dalje jer taj metod donosi rezultate. I uslediće dodatni i ozbiljni pritisci i oko Republike Srpske i oko Kosova i Metohije za koje će se zatražiti mesto u Ujedinjenim nacijama čim Zajednica srpskih opština bude formirana, a možda i kao uslov za početak njenog funkcionisanja, a negde usput će i sankcije Rusiji, koje Kifa ne brinu u ovom trenutku, neminovno doći na dnevni red.
Ukratko, ili ulazimo u period sukoba sa Zapadom, ili u period pojačanih zapadnih pritisaka.

REGIONALNE UVREDE I AMERIČKI PLAN I dok nam je perspektiva, u slučaju popuštanja, ovako žalosno predvidljiva i uglavnom bedna, šta konkretno možemo da očekujemo ako se opredelimo za borbeniju varijantu, ujedno jedinu racionalnu, za podršku Republici Srpskoj umesto zapadnim planovima za njenu razgradnju? Ovo nas pitanje vraća na Čepurinovo upozorenje o kontrolisanom i naravno opasnom haosu koji se pravi na Balkanu, i tera nas da sagledamo i širi kontekst ovoga što nam se dešava jer je to jedini način da razumemo postupke naših komšija i njihovih i naših partnera sa Zapada.
Što se Bosne i Hercegovine tiče, ne ide dobro još od kamenja u glavu srpskog premijera prošle godine u Srebrenici, a naročito je loše i nimalo dobrosusedski postalo pre neki dan, kada je iz Sarajeva stigla vest da je obustavljena istraga protiv glavnoosumnjičenog za taj napad Almira Merdića. Ovaj pak bošnjački napor da se poremete odnosi sa Srbijom u potpunom je saglasju s prošlogodišnjom inicijativom Bakira Izetbegovića pred Ustavnim sudom BiH da se Dan Republike Srpske proglasi neustavnim, što je i pokrenulo niz događaja koji ovih dana kulminiraju. Pri čemu treba imati u vidu da se ovaj dan, 9. januar, u Republici Srpskoj slavi već dvadeset i kusur godina, i da dosad Bakiru Izetbegoviću (i njegovim prethodnicima, istomišljenicima uostalom) nije smetao toliko da bi zarad njegovog ukidanja pokretali postupak pred Ustavnim sudom, a okolnosti neophodne za uspeh takvog poduhvata bile su mnogo povoljnije ranije nego što su danas, recimo, kada je Boris Tadić bio na vlasti u Srbiji a Rusija mnogo udaljenija i od nas i od Srpske.
Što se Hrvatske tiče, šta reći, zaboga? Rehabilitacija Alojzija Stepinca, podizanje spomenika ustaškom teroristi Miru Barešiću, divljanje na proslavi „Oluje“ (doduše tradicionalno, premda upadljivo dobija na intenzitetu uprkos protoku vremena i činjenici da su Hrvati u međuvremenu ostvarili svoje vlažne snove učlanjenjem i u Evropsku uniju i u NATO), ludovanje bivšeg premijera Zorana Milanovića koji Srbe naziva „šakom jada“ i inače ne uspeva da propusti priliku da pokuša da nas isprovocira, o zatezanjima oko Poglavlja 23 i zahtevima da promenimo svoj zakon o ratnim zločinima i pretnjama da će hapsiti Srbe zbog navodnih zločina na Kosovu da i ne govorimo… I da ne nabrajamo dalje već da konstatujemo činjenicu da – ako izuzmemo pobede naših košarkaša i vaterpolista na olimpijadi u Riju – nijedan od dosadašnjih okršaja nisu, ni rečju ni gestom, isprovocirali Srbi, već je svaki put bivalo obrnuto.
I Kosovo, koje ne treba izuzeti iz ove balkanske jednačine makar zbog dve ovonedeljne provokacije, u utorak i sredu. U utorak, okružena telohraniteljima i nenajavljena, u Severnoj Mitrovici iznenada se pojavila prištinska ministarka zadužena za dijalog s Beogradom Edita Tahiri čime je, prema oceni Kancelarije za Kosovo i Metohiju Vlade Srbije, pokušala da „izmami nepromišljenu reakciju“, da bi samo dan kasnije slično postupio i predsednik Kosova Hašim Tači, nenajavljenim dolaskom na administrativni prelaz Jarinje koji je takođe, prema rečima direktora Kancelarije za KiM Marka Đurića, bio „sračunat sa ciljem da se izazovu neredi, ekscesi i nasilje i destabilizuju prilike“.
I eto nas kod izazivanja kontrolisanog haosa o kome, upozoravajući, govori ambasador Čepurin. Činjenica jeste da ne provocira Srbija već da Srbiju provociraju i Hrvati, i Bošnjaci, i kosmetski Albanci. Činjenica je i da su ove provokacije vremenski podudarne i upadljivo tempirane, u čemu se naročito ističe inicijativa Bakira Izetbegovića pred Ustavnim sudom BiH. I činjenica je da su i Hrvati, i Bošnjaci i kosmetski Albanci stari klijenti Sjedinjenih Američkih Država. Pa otuda i sumnja, osnovana sumnja da sve ovo što se dešava nije plod slučajnosti nego deo američkog plana čiji je cilj da se izazove nervozna reakcija Srbije koja bi onda izazvala kontrareakciju, i, eto tog haosa s predumišljajem da bi američkim ciljevima poslužio kao što im je poslužio, podsetio je ambasador Rusije u Srbiji, i u Severnoj Africi, i na Bliskom istoku i u Ukrajini. Čemu bi im tačno poslužio haos na Balkanu možemo sad samo da nagađamo, ali zasigurno znamo da Srbiji koristiti ne može.
Imajući sve ovo u vidu, šta možemo da očekujemo u vezi s referendumom o Danu Republike Srpske ako Srbija taj referendum ne spreči? Saopštenje PIK-a, ono kojim je Srpska pozvana da od referenduma odustane, daje nam da naslutimo dva moguća scenarija, a u zavisnosti od toga koji će se ostvariti saznaćemo i da li nas naši zapadni partneri zaista guraju u haos ili će pak pokušati – možda i zbog naše odlučnosti da im se suprotstavimo – da nađu pomirljiviji način za izlazak iz sadašnje krize što, u krajnjoj liniji, nije u interesu samo Srbiji već i Evropskoj uniji kojoj nevolje na Balkanu nikako ne mogu da budu po volji. Doduše, nisu joj bile po volji ni nevolje u Ukrajini, da ne idemo dalje…
S jedne strane, elem, PIK jeste pozvao – baš tom rečju, „pozivamo…“ – Republiku Srpsku da referendum ne održi. Ali, istovremeno, referendum nije izričito zabranio nego je, štaviše, konstatovao da „referendum o entitetskim praznicima može potpadati pod nadležnost jednog entiteta“. Povrh toga, PIK nije pripretio da će Valentin Incko primeniti svoja (zloglasna) bonska ovlašćenja koja mu u BiH daju namesničke privilegije, ali jeste podsetio da je Visoki predstavnik „konačni autoritet za tumačenje civilnih aspekata Opšteg okvirnog sporazuma za mir“. I kao najvažnije, sa stanovišta daljeg razvoja događaja makar, PIK je konstatovao „da su pred Ustavnim sudom BiH već u toku postupci (…) s ciljem ocenjivanja ustavnosti odluke Narodne skupštine Republike Srpske (NSRS) o referendumu (koji je pokrenula bošnjačka strana – prim. aut.), kao i zahtev za preispitivanje odluke Ustavnog suda BiH o Zakonu o praznicima RS koji je podnela NSRS. Koliko je poznato Upravnom odboru PIK-a, predsednik Ustavnog suda je nagovestio da bi sednica Suda mogla da se održi pre referenduma“.
I tu ih sada čekamo, to jest ako kojim slučajem Ustavni sud BiH nije sasvim nezavisna institucija. Ako dakle nije sasvim nezavisan, njegova će nam odluka o ove dve inicijative pokazati kuda idemo. Odluči li da usvoji bošnjački zahtev i referendum proglasi neustavnim, a istovremeno odbaci srpski zahtev čime bi svoju odluku o ukidanju 9. januara potvrdio, biće sasvim jasno da se nemilosrdno ide u gaženje Republike Srpske i u dalju radikalizaciju situacije. Uslediće onda i odluka BiH Centralne izborne komisije da Srpskoj ne ustupi biračke spiskove, možda i primena bonskih ovlašćenja, možda i upotreba sile ako Srpska odgovori kao što će verovatno pokušati jer nisu tako raspoloženi samo političari nego i čitav narod… Moguća je, međutim, i jedna od dve daleko miroljubivije varijante. Da se referendum proglasi neustavnim kao što to traži Bakir Izetbegović, ali da se istovremeno usvoji i žalba NSRS – solomonsko rešenje u kome svi dobijaju jer RS ne ide na referendum a zadržava svoj Dan Republike – ili da se, u najpovoljnijoj za Srbe pa zato i teško zamislivoj varijanti, referendum proglasi ustavnim kao što on uistinu i jeste (to, kao što smo videli, priznaje i sam PIK) i da se istovremeno poništi prethodna odluka Ustavnog suda o ukidanju 9. januara, čime bi referendum u Republici Srpskoj bio obesmišljen, te bi Srbi od njega, u znak dobre volje, mogli i da odustanu…
Idemo li ka smirivanju, ili ka raspirivanju sukoba? To ćemo saznati tek ako prethodno sami ne odlučimo da od njega odustanemo. A to je najgore što bismo sebi mogli da priredimo.

[/restrictedarea]