KOMEDIOGRAF IŠČAŠENOG VREMENA

Povodom dve decenije od smrti Aleksandra Popovića

Piše Raško V. Jovanović

Pronicljiv i duhovit pisac drama lišenih fabula, ali s reljefno profilisanim karakterima i inventivno konstruisanim zapletima, ostavio je komediografsko svedočanstvo o našim ljudima i njihovim udesima najčešće tokom druge polovine 20. veka sazdano prvenstveno govorom dramskih junaka i skoro uvek u paradoksalnim i neobičnim situacijama

Pre dvadeset godina, samo dan pre no što će napustiti ovaj svet, Aleksandar Popović, komediograf koji je bio u dosluhu s vremenom u kojem je živeo i umeo da na sceni naslika našeg čoveka, naročito običnog ili „malog“ kako se to mahom kaže, sa svim manama i vrlinama, ne zlobno već vispreno, naročito ceneći njegovu moć snalaženja u svakojakim (ne)prilikama, doživeo je da se na sceni Teatra u podrumu Ateljea 212 prikaže, 8. oktobra 1996, druga postavka njegove farse u dva dela Ljubinko i Desanka, u režiji Ninoslava Šćepanovića. Istine radi, treba reći da je ovo delo posle prvog izvođenja brzo palo u zaborav, da bi ga Ljubiša Ristić uspešno obnovio 1984. godine u okviru svog „Godo festa“. Da li igrom slučaja, ali Aleksandar Popović je počeo svoj pozorišni pohod upravo tim komadom 30. decembra 1964. na Velikoj sceni Ateljea 212, u režiji Radeta Markovića. Krug je zatvoren u tom teatru, koje je inače izvelo najviše praizvedbi Popovićevih komada – za njegova života ukupno šest – s tim što su Ljubinko i Desanka dvaput postavljeni. Praizvedbi drama Aleksandra Popovića bilo je i na drugim beogradskim scenama, posebno u Narodnom pozorištu, zatim u Savremenom pozorištu, posebno na sceni na Crvenom krstu, to jest Beogradskog dramskog pozorišta i u Zvezdara teatru. U Srbiji prva izvođenja dela našeg popularnog komediografa izvodilo je: Narodno pozorište u Pirotu, Narodno pozorište u Nišu, Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu i dr. Ako tome dodamo brojne reprize njegovih komada na scenama većine pozorišta u Srbiji, onda nećemo pogrešiti kada konstatujemo da je Aleksandar Popović počev od 1964. bio prisutan na gotovo svim srpskim pozornicama.

[restrictedarea]

NUŠIĆEVIM TRAGOM Po mnogim osobenostima svoga dela, naročito po tematici, ako ne uvek i po komediografskom postupku, budući da je Popović pretežno koristio farsični žanr, on se kao stvaralac može porediti sa svojim velikim prethodnikom Branislavom Nušićem. Da li zato što su oba ova stvaraoca prikazivala istu sredinu i ljude istog mentaliteta i, može se reći, sličnih ako ne i istih naravi, jer je u pitanju relativno kratak vremenski period koji distancira njihove opuse, a za to odabrala komediografski postupak? Dabome, ali Popović se može porediti s Nušićem i po izvesnim koincidencijama između njihovih stvaralačkih puteva. Aleksandar Popović je najplodniji pozorišni pisac druge polovine 20. veka, baš kao što je to bio Nušić tokom prve četiri decenije 20. veka. Dalje, Popović se kao i Nušić, istina u znatno manjoj meri, ogledao i u drami, i interesovao i za najmlađu publiku i pisao pozorišne komade namenjene dečjem teatru. Ali pisao je i scenarije za TV serije i emisije, dok Nušić, koji se ozbiljno zainteresovao za film, nije imao prilike da radi za televiziju, jer je kod nas tada nije bilo. Što se forme tiče, postoje razlike između ova dva komediografa, ali one nisu tako velike da ne bismo mogli porediti komediografske postupke ove dvojice. Deluje da su sve razlike proizašle iz uslovnijeg Popovićevog tretiranja teatra uopšte, iz perspektive specifičnog gledanja na teatarsku igru, koju on obično oslobađa određenog, usko uokvirenog ambijenta i često prenosi u širi i zato slobodnije viđen prostor, ipak ne nedefinisan već samo manje određen.

Razlike između Nušića i Popovića postoje i u odnosu prema fabuli: dok je kod prvog, uglavnom, fabula strogo poštovana i razvijana prema principima specifičnog, ali dosledno primenjivanog kiprokoa, što nikako nije umanjivalo razuđenost, ali i – uprkos tome – preglednost fabule, dotle drugi tretira fabulu slobodnije, razvijajući je više kao samostalnu igru (ili scensku igrariju!), tražeći povode za komičnim efektima ne toliko u situacijama, koliko u samim rečima. Time, naravno, ne želimo da konstatujemo kako i Nušićeva komika nije zasnovana na korišćenju reči, odnosno govora: upravo želimo da podvučemo kako je on i te kako koristio verbalnu komiku, kao i komiku situacije, dok je to u Popovićevim farsama nešto ređi slučaj, budući da se on na joneskovski način oslanja na govor i konstruiše različite govorne bravure.

Popović gotovo uvek koristi idiome svakodnevnog govora tzv. „malog sveta“, koji se odjednom našao u gradu i sukobio s drukčijim načinom života; shvatajući osobenosti i dinamiku novog života, ali, u isti mah, zadržavajući većinu starih navika.

VREME PROŠLO I VREME SADAŠNJE Vremenski okvir njegovog komediografskog opusa prilično je širok i obuhvata vreme prošlo (uglavnom neposredno posle Velikog rata) i vreme sadašnje, što će reći vreme u kojem stvara (period izgradnje novog socijalističkog društva, dakle posle Drugog svetskog rata, mada ima dela koja se događaju pre rata i za vreme istog). U središtu njegovog komediografskog interesovanja su tipične osobenosti srbijanskog mentaliteta 20. veka, koje imaju korene u prethodnim stolećima. Prikazuje naše slike i (ne)prilike, naravi i običaje, nadanja i razočaranja u opštoj potrazi za običnom ljudskom srećom i težnji za primicanjem blagostanju. Pri tome Popović je uspeo da uoči i fiksira u svojim komedijama neke karakteristične osobine našeg čoveka: istrajnost i sposobnost da i u vreme najvećih odricanja i tegoba optimistički gleda na svoj položaj, često uz crnohumorne opservacije na tuđ i sopstveni račun. Na primeru nekoliko Popovićevih farsi moguće je sagledati kako je on slikao naš mentalitet i koje je životne pojave najčešće obuhvatao svojim humorističkim panoptikumom.

Sablja dimiskija, gorča farsa u jednom parčetu, kako je označava pisac, prikazuje naravi i slike iz prošlosti, preciznije rečeno – zbivanje u tom delu može se bez većih teškoća vremenski vezati za period odmah po završetku Prvog svetskog rata, negde u nekoj našoj palanki. Pisac je dao lakonsku oznaku: „Događa se u Srbiji, posle jednog od mnogih ratova.“ Besperspektivnost i letargija u osnovi su čaršijskog mentaliteta, koji se najviše manifestuje u kafani. Sve teče u zatvorenom krugu, između bilijarskog i kartaškog stola, uz neizbežni alkohol, koji donosi prividni izlaz. Svi su u tom ambijentu jednaki: i imućni „gazda ko gazda“, i propali pravnik, i kafedžija. Svi se oni, uz čašicu, bune protiv društvenih nepravdi, prevara i falsifikata, ali njihov bunt je jalovo vrzino kolo. Kao u nekoj tamnoj i dugoj noći – taj bunt ne može nikoga da pokrene, izuzev aktere, kojima postaje forma uzaludnog iživljavanja. Gorčina protesta i nezadovoljstva izbija u ovoj farsi možda najviše iz reči Prijatelja Rada, svršenog pravnika: „E, to vidiš, to! To mene žeže! Sagori me živog!… Jer, ja sam bio đak-dobrovoljac!… Ja sam se skvocanjio!… gladovao i položio na oltar otadžbine rođenog teču!… Bog da mu dušu prosti!…“ Osećanje lične promašenosti pomešano je ovde s nezadovoljstvom položajem u društvu. Potreban komediografski kontrast imamo u ličnosti Tika Rođe, tipičnog gazde, ondašnjeg „poslovnog čoveka“, koji u svom stilu i maniru posluje i deli savete, te je kafedžiji Inkiostru, kada ga je ovaj zamolio za prijateljski savet, rekao: „Velika riba jede malu ribu.“

Farsa Sablja dimiskija kulminira u sukobu Prijatelja Rada i Inkiostra, jer će se u momentu kada Rada, u samoodbrani, potegne sa zida i isuče sablju dimiskiju, koja na zidu simboliše gazdinu nacionalnu lojalnost i ponos, osetiti smrad. Tu neočekivanu neugodnost Inkiostro će mu jednostavno objasniti: smrad se oseća budući da sablja dimiskija služi da čara sengrup kada se zaguši, na šta će Rada reći: „Ej, Srbijo, šta si dočekala!!…“

POPOVIĆEVA FILOZOFIJA PALANKE Palanačka sredina i mentalitet dobili su u ovoj Popovićevoj farsi izvanredno celovitu sliku, što će reći da je piscu pošlo za rukom da i pored malo likova ostvari punu širinu slike i, u isti mah, dodirne neke od osnovnih problema. Neverovatno je, ali tačno, da u ovoj farsi imamo samo tri lika i nijednu scensku promenu, a kao da čitava čaršija jednog provincijskog mesta defiluje pred nama sa svim onim što karakteriše njen mentalitet: sa ogovaranjem, samohvalisanjem bez osnova, zavidljivim komentarima, prepričavanjem i preuveličavanjem pojedinih događaja i pojava, izmišljanjem i svakojakim dovijanjem. Sve to uspeo je Popović zahvaljujući pre svega izvanredno dobro pogođenim tipovima, ali i svesnom suzbijanju mogućne razuđenosti radnje, a tako i njenim svođenjem na jedan čin i jedno mesto.

Po spretno korišćenim zvučnim efekatima (obično su to pesme koje dopiru iz „bilijar-sale“) Popović se odaje kao autor s temeljnim iskustvom i u oblasti radiodramskog stvaranja.

Međutim, presudan za piščev uspeh u kondenzovanom farsičnom prikazu jedne sredine svakako je izbor mesta radnje. Pisac je imao u vidu ulogu kafane u tzv. javnom životu nekadašnjih palanki, ali i Beograda: u kafanama je sve počinjalo, u njima se sve završavalo, što će reći obavljali su se važni dogovori, bilo je žučnih rasprava, igrale su se presudne partije na kojima su propadala imanja, a tražio se i nalazio lek za životne promašaje, za poslovne neuspehe ili ljubavna razočaranja. Tako je i u Popovićevoj Sablji dimiskiji: čitava epoha najednom oživi u dijalogu između Inkiostra i Prijatelja Rada, ili u razgovoru sve trojice aktera. U dobro poznatom i odurnom ambijentu, uz piće, kristališu se tipovi ove Popovićeve farse: vlasnik lokala Inkiostro, koji je verovatno došao iz južne Srbije ili Makedonije, ugostitelj koji „ne ume da gubi“ i koji, samo prividno ograničen, zna i oseća svoje mušterije; „gazda kô gazda“ Tika Rođa, čovek koji pošto-poto, ne birajući sredstva, želi poslovni uspeh, ali i drži do ugleda svojih kćeri i sopstvenog i, najzad, Prijatelj Rada, svršeni pravnik, francuski đak, koji se nikako nije snašao u životu… I odjednom, kada crnohumorna završna scena u kojoj svi, predvođeni Prijateljem Radom, koji nosi srpsku zastavu i smrdljivu sablju dimiskiju, uokviri ovu zaista gorku farsu, iznenađeni gledalac može samo da se bezbrižno osmehne i bude zadovoljan što su sve te spodobe prošlosti, kako će Prijatelj Rada na kraju reći, otišle – ulevo.

Ako je Popović u Sablji dimiskiji zatvorio krug oko apsurdnih situacija iz prošlosti, onda je u Krmećem kasu otvorio arlekinski krug, koji više pripada savremenosti, tj. vremenu socijalističkoga poretka. Ta farsa s prologom koja se prema Popovićevoj indikaciji „događa tuda-svuda“, ima tri lica: Milevu, srpsku Kolombinu, Todora, srpskog Arlekina i Odora, takođe srpskog Arlekina. U njoj je Popović više dao maha svojim sklonostima ka čistoj pozorišnoj igrariji, mada nisu izostale izvesne gorke opaske i „slučajno“ saopštene istine o sjaju i bedi života. Sve ličnosti Krmećeg kasa, kao u nekakvoj komediji del arte, menjaju svoja raspoloženja – vesele se, svađaju se i tuguju po diktatu životnih, nikako povoljnih, okolnosti. „Zajmi i stavi na šporet šerpe i lonce s vodom, neka se krčka!… nek svi misle da se u tvojoj kući kuva kao i kad si imao!… I diži kredit, pa menjaj čekove za pare, to te košta deset odsto!“, posavetovaće Todor Odora kako da savlada nemaštinu.

SVEMOĆNI KRUG MALOGRAĐANŠTINE I u Krmećem kasu ocrtane su glavne karakteristike malograđanskog mentaliteta – žeđ za uspehom i prosperitetom po svaku cenu, a da se pri tome uvek vodi računa o ugledu, što će reći o predstavi za društvo, koja aktere treba da prikazuje uvek u najboljem i najlepšem svetlu, uvek da stvara iluziju o njihovom materijalnom blagostanju. Ali svi likovi ove farse svesni su da je to nemoguće. Međutim, niko se ne suprotstavlja načinu života „na kredit“, „od danas do sutra“, mada uviđaju apsurd takve egzistencije. U tom smislu karakteristične su Milevine reči: „Nema pravde ako na trojicu treba deliti dva para gumenih čizama – jedan ima da ostane bos!… nije u pitanju pravda, nego guma!…“ Potom će upitati Odora i dodati: „Koga ćeš ti ubediti u pravdu od koje on nema koristi? Nikog! A konjanika mi na lep način ne izbismo iz sedla!… pre će raga crći pod njim, nego što će on dragovoljno sjahati!… Eto… ospi sad na mene drvlje i kamenje… Istinu sam ti rekla.“

I u tom vrtlogu beznađa u kojem se ipak fantazira o mogućnoj sreći i bogatstvu, u žudnjama za boljim položajem u društvu, ne bi li se nekako dospelo do sedla na bilo kakvom konju, u permanentnom nastojanju da se po svaku cenu napreduje i domogne do kakvog-takvog materijalnog dobra, izgubila su se ili negde zaturila, beznadežno nepovratno, plemenita ljudska osećanja, pa i osećanje potrebe za istinom i težnja za pravdom. Istina i pravda identifikovali su se u toj zaglušnoj opštoj trci za prosperitetom – samo za ličnom koristi; prema ostalim potrebama ličnosti ove farse manje-više su ravnodušne. Ostali svet ih se ne tiče, sem kada je u pitanju demonstracija ličnog materijalnog prestiža i ugleda. Jer, u toj opštoj trci, u tom spodobnom „krmećem kasu“, čovek je izgubio svaku plemenitost i humanost. Ne birajući sredstva, snalazeći se na razne načine, uz maksimalni kredit, žele ti arlekini da se domognu konja, što će reći – svega što nemaju, a to žele ne obzirući se na stvarne vlastite potrebe, a još manje na objektivne mogućnosti… Na taj način prikazuje Popović u ovoj farsi inflaciju društvenog morala u eri sticanja „potrošačkih dobara“.

Novom načinu života, koji je svakom pojedincu neminovno doneo i nove poglede na svet oko sebe, Popović u farsi Krmeći kas često suprotstavlja slike iz prošlosti, stari mentalitet i stare poglede. Tipična scena u kojoj se prošlost poredi sa savremenošću nije bez duha, mada kao da je preuzeta iz običnog, svakodnevnog razgovora tokom kojega će na Todorovu konstataciju kako danas nema čovek razloga ni da štedi, niti da radi, Mileva reći: „To sam primetila: svi besne. Prosto se utrkuju ko će više straćiti ni u šta!“, da bi Todor konstatovao: „A zašto?… Zato što nema podstreka!… Nema to više da se otimaš, da tečeš za potomke… sad ti je sve što se proluftiraš – od danas do sutra!…“

Takve i slične konstatacije o vremenu prošlom i sadašnjem izriče Popović često u ovoj farsi, i to u formi tzv. uzgrednog, nevezanog razgovora. U toj formi saopštava on i neke istine samo o savremenim pojavama u životu, istine nepovoljne, crne, bez perspektive, te zbog toga ova farsa ima često i crnohumorni prizvuk. Tako posle jedne tipične igrarije, u kojoj je pustio da se sva tri lika ove farse do mile volje ižive, Popović saopštava crne istine o životu, uzgredno i, reklo bi se, poluozbiljno, ali kao jedan rafal u kojem se replike nižu jedna za drugom: „Iskrivismo se od smeha!…“, „Zabole me stomak… A baš ništa nije smešno“, „Naprotiv, situacija je zabrinjavajuća“, „Disciplina je na niskom nivou“, „Odlazi dolazi kad ko hoće“, „Zavladala je familijarnost“, „Caruje tolerancija i švaleracija“, „Na sve strane zvone urgencije“, „Dosta je bilo oklapine!“ i „Učmali smo, ljudi, ne treba lagati“. Svi navedeni izrazi, opšta mesta preuzeta iz uobičajene frazeologije vremena kada je delo napisano, daju Krmećem kasu, iako je reč o arlekinskoj igrariji, nestašnoj i ponekad besmislenoj, posebno značenje, a ono ovo delo izdiže iznad običnog, fragmentarnog prikaza, u kojem autor slika ljude i događaje svoga doba. U Krmećem kasu pokušao je Popović, dosledan samome sebi, da fiksira neke karakteristične pojave ili bolje reći negativnosti svoga vremena. Ako je prikazujući odnose između Todora, Odora i Mileve ocrtao opšti mentalitet, sagledan kroz subjektivni spektar svake navedene osobe, onda je, uz to, uzgredno i nenadano, u replikama koje dramaturški i nemaju neku osobitu funkciju, saopštavao opšte istine o životu.

ZAOSTAVŠTINA ZA 21. VEK Pojedini Popovićevi kritičari skloni su da mu zameraju jezik, kao i konstrukciju dijaloških i razgovornih prizora s više aktera. Tako je jedan kritičar konstatovao kako Popović stvara svoje farse koristeći nepovezani materijal snimljen na magnetofonskim trakama u određenim ambijentima. Ta primedba je možda donekle umesna kada je reč o Razvojnom putu Bore Šnajdera. Nema sumnje, Popović je veran autentičnom govoru našeg čoveka, i tu mu se ne može ništa zameriti. Ali preterano insistiranje na pojedinim banalnim frazama ili rečima, kao i ponavljanje nekih verbalnih konstrukcija mogu delovati kao da su čitavi fragmenti, tj. scene, presnimljene i montirane s magnetofonske trake. No to se ne može uzimati kao velika mana: naprotiv, takva konstrukcija ne mora uvek odgovarati scenskom govornom izrazu, ali je zato pogodna za izvođenja na radiju i televiziji. Upravo takva faktura teksta i čini da su Popovićeva dela moderna i u 21. veku.

[/restrictedarea]