Kad meka moć „očvrsne”

Šta stoji iza vojne i ekonomske ekspanzije Kine u Africi?

Piše  ZORAN  MILOŠEVIĆ

Krajem februara ove godine Ministarstvo odbrane Kine potvrdilo je informaciju da je započelo izgradnju prve vojne baze u Džibutiju u Africi. U Džibutiju, kako su preneli mediji, Kina planira da stacionira 10.000 svojih vojnika, dok u Zimbabveu sledi izgradnja podzemne baze za ratnu avijaciju. Cena dozvole za izgradnju ove vojne baze je tri milijarde dolara investicija u pravljenje železničke pruge od Džibutija do etiopskog grada Adis Abebe i 400 miliona dolara za razvoj pomorskih trgovačkih luka.

Ministar inostranih poslova Džibutija izjavio je da je Kini data dozvola za izgradnju baze „zbog borbe sa piratima u Indijskom okeanu i Adenskom zalivu“. Činjenica je da je od 2008. do 2015. godine oko 16.000 kineskih mornara i 1.300 specijalaca učestvovalo u takvim borbama, a njihove akcije stekle su simpatije Afrikanaca.

[restrictedarea]

OSAMNAEST BAZA No treba primetiti da se već mnogo godina ranije šuškalo o kineskim planovima za izgradnju 18 vojnopomorskih baza. Na spisku potencijalnih kandidata bili su, pored Džibutija, i Tanzanija, Kenija, Namibija, Nigerija, Angola i Mozambik. Malo je ko od analitičara poverovao u ove glasine, ali, evo, baza u Džibutiju je postala realnost, i ona može služiti i za evakuaciju na hiljade kineskih građana (kao 2011. iz Libije) s afričkog kontinenta, ukoliko se za to ukaže potreba.

Iako je ova vest prilično uznemirila Zapad, koji je reagovao serijom negativnih tekstova govoreći o novoj kineskoj kolonizaciji Afrike, ona zapravo nije iznenađenje. Kina je pre izgradnje vojne baze u Džibutiju u Afriku dovela svoje privatne vojne kompanije, a radi očuvanja svog biznisa na ovom kontinentu, što je po svim pravilima ponašanja „velikih geopolitičkih igrača“ prethodnica prave vojske. Na primer, u Angoli, gde radi 260.000 Kineza, ivesticije i kineske građane čuvaju privatne kineske vojne kompanije. Ovo je model koji su Kinezi prepisali od Zapada. Tako se stvaraju osnove za izgradnju i vojnih baza. Kina, sledeći ovu logiku, planira i izgradnju vojnih baza u južnoj Africi, gde već deluju kineske privatne vojne kompanije.

Kineski vojni eksperti tvrde da će se, iako će u bazi u Džibutiju biti raspoređeni vojnici, ona razlikovati od baza SAD i Francuske. Prvo, kineska baza služiće kao pomoć kineskim brodovima u regionu (odbrana od gusara), a takođe i za držanje pod kontrolom Sueckog kanala. Povrh toga, baza će služiti i kao podrška operacijama vojnopomorskih snaga Kine u Indijskom okeanu i na Bliskom istoku. Kada će baza „proraditi“ za sada se ne zna, ali poznato je da je Kina Džibuti koristila i ranije za svoje operacije, na primer, za evakuaciju svojih građana iz Jemena 2015. godine, posle čega su i započeti i potom uspešno završeni pregovori o izgradnji vojne baze u ovoj zemlji.

 

VOJNA SARADNJA Izgradnji baze pogoduje i poverenje afričkih država u Kinu. Prema podacima londonskog Međunarodnog instituta strateških istraživanja, 68 odsto afričkih država već kupuje isključivo kinesko oružje, pri čemu narudžbine stalno rastu, kao i njihova tehnološka složenost i kvalitet. Sve više afričkih država svoje vojne pitomce šalje na akademije u Kini, a oficire na usavršavanje. Iako zapadni eksperti i dalje smatraju da kinesko oružje zaostaje po kvalitetu za ruskim i zapadnim, ipak priznaju da ova kupovina pokazuje da se konflikti u Africi podižu na nov, viši tehnološki nivo. Na primer, vlasti Nigerije koriste kineske bespilotne letelice za borbu protiv terorističke organizacije Boko Haram. Alžir od 2014. godine vodi sa Pekingom pregovore o kupovini udarnih dronova CH-4, dok su vojni analitičari primetili da Egipat već poseduje u svom naoružanju takve letelice.

Što se tiče vojnog prisustva na afričkom kopnu, treba reći da su kineski mirotvorci (lekari, inženjeri, posmatrači na izborima, policajci, vojni posmatrači, vojnici…) u Africi u različitim misijama Ujedinjenih nacija prisutni od 1989. godine. Pored toga, Kina je sama poslala i 3.000 vojnika u različite mirovne misije: u Južni Sudan, u Mali, Liberiju, Kongo, Obalu Slonovače, Burundi, Mozambik… Takođe, u medijima se može pronaći podatak da na ovom kontinentu Kina ima najmanje 4.000 svojih agenata, što je doduše nemoguće precizno utvrditi.

 

PRODOR U AFRIKU Kina je prodor na afrički kontinent počela još krajem 50-ih godina prošlog veka. Naime, 1958. godine kineske tajne službe pomogle su Frontu nacionalnog oslobođenja Alžira (FNO), koji se borio sa Francuzima za nezavisnost, a po oslobođenju ova država postala je baza Kine za širenje svog uticaja po celom afričkom kontinentu. Početkom 60-ih godina Peking je pomogao ustaničkom pokretu Zaira (sadašnja Demokratska Republika Kongo) i Nacionalnom savezu za nezavisnost Angole (UNITA), koji je ratovao sa portugalskim kolonizatorima. Istu politiku Kina sprovodi i sada, pomažući u Sudanu, Čadu i drugim državama da se stabilizuju i oteraju zapadnjake.

Na taj način, pomažući oružjem, lekarima, diplomatijom, Kina je nastojala da iz Afrike otera konkurente – SSSR i SAD. Posle raspada SSSR-a Kina je naglo ojačala svoje pozicije u Africi, pri čemu je i Vašington ovome pomogao jer je bio zabavljen Bliskim istokom i Balkanom. Tako je Afrika potpuno tiho postala odskočna daska Kini za dalje širenje uticaja, odnosno nesmetanu eksploataciju afričkih resursa, tako neophodnih za vlastiti razvoj.

KUPOVINA ZEMLJE Ipak, najspornija u kineskoj politici u Africi i ostatku sveta, za brojne analitičare, jeste kupovina zemlje na koju, potom, naseljava svoje ljude. Kina je tako u Kongu kupila tri miliona hektara zemlje, u Zambiji dva miliona, u Mozambiku i Tanzaniji po milion, pri čemu se kao organizatori proizvodnje, ali i kao radnici pojavljuju sami Kinezi, zbog čega već ima stotine hiljada Kineza u Africi. Zbog toga neki analitičari tvrde da se radi o novoj kolonizaciji Afrike. Ova politika se nastavlja i dalje, pri čemu u Africi nema otpora.

Podsetimo da je februara 2007. godine tadašnji predsednik Kine Hu Đintao posetio 12 afričkih država i sa svakom zaključio strateške ekonomske sporazume. Rezultat ove posete bio je desant kineskih političara višeg nivoa na Južnoafričku Republiku, kao i samit (17. maja iste godine) u Šangaju Afričke banke uz učešće 43 države sa ovog kontinenta, a radi privlačenja novih kineskih investicija, uzimanja povoljnih kredita i otpisa dugova. Tokom pomenute posete kineskog predsednika Africi, Peking je prvi put zvanično izrazio želju da izgradi vojne baze na tom kontinentu. Prvi kandidati bili su Sudan (provincija Darfur), gde Kina ima velike interese u naftnom sektoru, i Nigerija (takođe bogata naftom), ali se na kraju Peking odlučio za Džibuti.

Godine 2012, posle višedecenijskog nastupa Kine na afričkom kontinentu, nastala je nova etapa. Naime, 28. januara te godine u Etipiji (Adis Abeba) održan je 18. samit Afričkog saveza, kome je prisustvovao i kineski predsednik. Kako su kasnije objasnili kineski političari, „Afrički savez je poklon kineske vlade i naroda državama i narodima Afrike“. Kinezi su se založili da Afrički savez ima veću ulogu u unutrašnjim i spoljašnjim pitanjima Afrike. Usledio je program ubrzanog povezivanja Kine i Afrike koji je obuhvatio ne samo ekonomsku oblast nego i kulturnu i vojnu, navodi portal gazeta.eot.su.

Američka TV stanica „Foks njuz“ ocenila je, tom prilikom, da kineska „meka moć“ u Africi očvršćava, tj. da postaje „tvrda moć“, jer su dogovorene izgradnje vojnih baza u Africi. Televizija se pozivala i na izjave kineskog predsednika Si Đipinga, koji je rekao da je danas „prioritet kineske politike izgradnja vojnih baza u inostranstvu, što će omogućiti da zauzmemo mesto među globalnim pomorskim silama“. Baza u Džibutiju je dakle prva, i u njoj će postojati vojni aerodrom, magacini za različitu municiju, gorivo, rezervni delovi, različita oprema, baza za popravku brodova, luka…, a od žive sile ovde će biti stacioniran kontigent morske pešadije i jedinice specijalne namene. Zaključak „Foksa“ je da ova vojna baza znači i to da Kina menja metode svoje ekspanzije.

Veličina baze ukazuje da će ona, osim za zaštitu kineskih trgovačkih brodova i interesa u regionu, služiti i za vojnu zaštitu kineskih interesa u celoj Africi, jer 10.000 vojnika nemaju ni neke države, a kamoli jedna baza.

Analizirajući kinesku (geo)politiku američki autor Brendan O’Rajli smatra da se radi o prenosu strateških granica izvan kineske teritorije ine, pri čemu se balans moći (kada se posmatra u kontekstu sa SAD) pomera u korist Pekinga. To se čini različitim sredstvima: političkim, ekonomskim, demografskim, duhovnim i vojnim. Ova strategija treba da Kini omogući preuzimanje ekonomskog liderstva u svetu.

[/restrictedarea]