Građa za rečnik 26 – Značenja reči

piše Milovan Danojlić

Površni uvidi i netačni nazivi zagadili su naš životni prostor, zamaglili pojave i njihove uzroke, učinili proste stvari zamršenim, a teške nerešivim… Slično je, ako ne i gore, u svetu koji nas okružuje…Reči se odupiru zloupotrebi koliko mogu, ali glupost i zlo su nadmoćni

Često mi, raznim povodima, dolazi na um jedan događaj iz poukama bogate kineske istorije. Država je napadnuta od spoljašnjeg neprijatelja, horde opsedaju zidine prestonice, i car saziva Ratni savet, radi hitnog dogovora o merama odbrane. I dok agresori halalaču na prilazima grada, imperator otvara sednicu jednim naoko čudnim predlogom:

„Situacija je ozbiljna, i zato, najpre, moramo utvrditi tačna značenja reči.“

Tek toliko, da se zna šta je šta. Da proizvoljnosti u imenovanju ne upute na pogrešno delovanje.

Površni uvidi i netačni nazivi zagadili su naš životni prostor, zamaglili pojave i njihove uzroke, učinili proste stvari zamršenim, a teške nerešivim… Slično je, ako ne i gore, u svetu koji nas okružuje. Migrantska kriza, slušamo iz dana u dan, a niko da zucne ko je, kada i kako, tu krizu izazvao, otkuda, u osvitu trećeg milenijuma, seoba naroda ovoga pravca i ovakvih razmera. A uzročnici su poznati i prisutni. Koliko juče, gledali smo ih kako razbijaju državne okvire u zemljama Severne Afrike i Bliskog istoka u ime slobode i demokratije, i sad, kad su „oslobođene“ milionske mase krenule u susret svojim oslobodiocima, događaj se prikazuje kao prirodna nepogoda.

[restrictedarea]

Neka od osveštanih načela vodeće svetske civilizacije lebde kao lepe zamisli neukorenjene u životnoj zbilji. Šta kodeks osnovnih ljudskih prava znači mladom čoveku koji godinama bezuspešno traži bilo kakvo zaposlenje? Mogućnost privređivanja ne ulazi u korpus osnovnih prava čoveka i građanina. Kako da potvrdim svoje nacionalno, političko i rodno dostojanstvo ako mi je, neuključenom u proizvodnju, ugrožen opstanak? Kakve su to oscilacije u shvatanju pojma demokratija po kojima demos Ujedinjenog Kraljevstva može odlučivati o pitanju od evropskog značaja, dok se demosu Republike Srpske osporava pravo izjašnjavanja o datumu jedne unutrašnje fešte? Narodna volja se poštuje onda kad se ne da silom suzbiti. Kakvog smisla ima deklaracija o nesmetanom protoku ljudi, ideja i informacija za sirijskog izbeglicu koji mesecima lovi priliku da se ušunja u evropsku tvrđavu? Potpisnici te deklaracije su dvostruke varalice: varaju nesrećnike iz Trećeg sveta nudeći im neostvarivo gostoprimstvo i obmanjuju sami sebe. Šta je ostalo od ideje multikulturalnosti u zemlji u kojoj se treća generacija građana turskog porekla danas opredeljuje ne za frau Merkel nego za Erdogana.

Ljudski rod ne podnosi prejaku dozu stvarnosti, a neprijatne istine, pomoću reči, škopi i ublažava. Mudri kineski car bi se, kod nas, našao u mnogim nedoumicama. Uporno iskrivljavanje i zamagljivanje stvari i pojava znak je nesposobnosti suočavanja sa njihovim smislom, duhovne nezrelosti i detinjastog izjednačavanja želja sa stvarnošću. Narodni izabranici se ponašaju kao da su u zabavnom parku: u svakom gostu iz belog sveta, uključujući i one koji su nas nedavno bombardovali, prepoznaju večnog prijatelja. Nesrećne reči, šta sve moraju da istrpe. Verbalna operacija pretvaranja neprijatelja u prijatelje je dirljiv napor, nadahnut narodskim sujeverjem. Prostodušnost i prostoumnost izazivaju sažaljivo smeškanje, ali su u međudržavnim odnosima opasna zabluda.

Pola veka jednopartijske diktature zaveštalo nam je jednostrano razumevanje mnogih pojava i ličnosti… Oslobađanje od nasilničke terminologije je sporo i bolno. To je došlo do izražaja u negodovanju zakletnika ideološke isključivosti zbog poništavanja onovremenih političkih procesa. Oni drže da je ukidanje tih presuda isto što i rehabilitacija osuđenih, odnosno brisanje svake krivice i odgovornosti, ne uviđajući da su nekadašnja suđenja vođena kao završne epizode jednog revolucionarnog, tj. građanskog rata, i da u sukobu između komunističkih prevratnika i legitimnih branilaca monarhije ne može biti nepristrasnog prosuđivanja. Pobednička merila pravde su se, posle 1945, svela na osvetničko namirivanje računa, na okončavanje rata drugim sredstvima. Svako ko je, u bratoubilačkom krvoproliću, izgubio nekog bliskog i dragog, mora smatrati suprotnu stranu za zlikovačku. Težinu sagrešenja jedne i druge strane valjalo bi, eventualno, utvrđivati po broju stradalih. A tu bi pobednici gore prošli, jer su nastavljali zločinjenje i u mirnodopskim godinama, služeći se, između ostalog, i zloupotrebom nekih pojmova. Nije im bilo dovoljno što su skršili otpor branilaca starog režima, nego su ih proglasili za saradnike okupatora. Oni koji negoduju ispred sudnica, te se ocene tvrdoglavo drže. Njihovi istomišljenici su, nedavno, na jedvite jade pristali da se, u rudničkom kraju, podigne spomenik oficiru JVuO, obešenom od okupatora. Kakav je to četnik koga vešaju Nemci?

Istina o građanskom ratu se godinama previđala i zataškavala. A sam Josip Broz je, u nastupima iskrenosti, priznavao da je u okupiranoj i raskomadanoj državi, u okviru narodnooslobodilačke borbe, vođen revolucionarni rat, sa ciljem otimanja vlasti u za to povoljnim uslovima… Za takav sukob krive su obe strane, ali su, formalno uzev, razlozi legitimista jači od opravdanja uzurpatora. Da bi se oslobodili viška odgovornosti, pobednici su gubitnike proglasili za saradnike Nemaca, i ta se ocena držala sve donde dokle se mogla braniti pomoću policije. Počev od devedesetih, sredstva prinude su popustila, ali ideološkom slepilu, kod pojedinaca, nema kraja ni leka.

Čitavo jedno ustrojstvo procena i vrednovanja, zasnovano na tiranskoj upotrebi reči, a određeno da traje vo vjek i vjeke, danas se ruši, i oni to doživljavaju kao smak sveta. Njihovog sveta, svakako.

Pravo govoreći, revizija nekorektno vođenih suđenja je suvišna. Procesi koje sprovode pobednici po definiciji su nekorektni i pristrasni. Živi primer za to nam daje Haški tribunal. Jedine korektne presude iz razdoblja autoritarnog poretka su, verovatno, one izrečene lopovima i džeparošima. Ostale su opterećene političkom svrsishodnošću i revanšizmom. A građanski rat je, po sebi, jedan svestrani zločinački poduhvat. Njegovu fragmentarnu repliku smo, u raznim delovima umiruće države, pratili devedesetih godina. I opet se, zakonomerno, pojavila jedna semantička krivotvorina, jedna leksička zloupotreba. Mislim na upotrebu pojma genocid. On se koristi na sve strane, od pojedinaca koji ne znaju o čemu govore, do državnih tela koja bi to morala znati. Podigne se tužba, pa ako prođe – prođe, a ako ne prođe, bar je neprijatelj popljuvan. Genocid se poteže kao javna uvreda, gotovo kao psovka. Dovoljno je zalepiti etiketu nekome na leđa, pa da, za neko vreme, ostane uprljan. Naša, lokalna upotreba zbunila je svetskog lingvistu Noama Čomskog, te je, onima koji su ratni zločin u Srebrenici proglasili za čin istrebljenja jedne nacije, poručio da im ostavlja pravo na takvo korišćenje te reči, a da će za ono što se desilo Jevrejima u okupiranoj Evropi morati da izmisli neki nov naziv.

Reči se odupiru zloupotrebi koliko mogu, ali glupost i zlo su nadmoćni.

 

[/restrictedarea]