EKSKLUZIVNO – STILSKA SUGESTIJA KAO IDEOLOGIJA

Polihistorska istraživanja – Iz rukopisa nove knjige Mila Lompara koja uskoro izlazi u izdanju kuće CATENA MUNDI (2)

Piše Milo Lompar 

Nije bez značaja, premda svakako ostavlja neprijatan utisak, neobična sklonost Latinke Perović da posegne za političkim i, ponekad, policijskim denuncijacijama svojih neistomišljenika. Taj postupak kao da nagoveštava – ispod metodoloških uporišta kritičke istoriografije o kojima se često govori u ovoj knjizi – prisustvo osobenog policijskog shvatanja istorije

U Dominantnoj i neželjenoj eliti pojavljuje se niz retoričkih sredstava, interpretativnih manevara, stilskih sugestija, perspektivnih preinačenja, koja predstavljaju izabrane načine istorijskog pripovedanja o ličnostima i događajima. Upravo ovi momenti treba da – pomoću sugestije – saznajni sadržaj eksplicitnih i direktivnih iskaza naše autorke nepovratno situiraju u čitaočevu svest. Ukoliko su neopazice prihvaćeni, ukoliko je čitaočeva svest njima „natopljena“, oni obezbeđuju neproblematično usvajanje sadržaja koji bi inače svakako izazvali čuđenje i otpor.

Takav je – potpuno proizvoljni – postupak poimanja zatečene istorijske situacije kao gotove činjenice koja nije određena nikakvim preduslovima. Otud izostaje osvetljenje učinaka komunističke revolucije: njenih preduslova, ideologije koja ju je nadahnjivala, mesta koje joj je obezbeđeno u međunarodnom rasporedu političkih sila. Naša autorka sve to postavlja kao puke datosti. Ona tvrdi da su „siminovci“ – intelektualna grupa oko Dobrice Ćosića – „odlažući raspravu o pitanju NDH, čvrsto stajali na pozicijama anti-antisrpstva“. Ovaj iskaz je čist sofizam: kako su oni odlagali raspravu o NDH, kad je samu mogućnost bilo kakve rasprave propisivala i dimenzionirala KPJ u svom direktivnom osvetljavanju neposredne istorijske prošlosti?

[restrictedarea]

MEĐUNASLOV… Kako se može kazati da je svaki položaj srpskog naroda – osim dominantnog – smatran za neravnopravnost, bez osvetljavanja elementarnih činjenica: uklanjanje Karađorđevića, višedecenijsko pristajanje na Tita, pristajanje na ustavno nesrpski karakter Crne Gore, pristajanja na ustavnu diskriminaciju srpskog naroda u Makedoniji, pristajanje na ustavnu diskriminaciju srpskog jezika u Hrvatskoj? Nijedna od ovih činjenica ne dovodi se u fokus rasprave nego se postavlja kao prirodna pojava u bezličnim rečeničnim konstrukcijama: „Jugoslavija je smatrana državom koja je uspešno rešila svoju glavnu unutrašnju protivrečnost – nacionalno pitanje.“ Nema nikakvih naznaka o tome ko je to smatrao, kad i kako: ako bacimo samo letimičan pogled na emigrantsku štampu, suočavamo se sa saznanjem o tome da je iskaz naše autorke – neistinit. No, bezlična formulacija upravo odgovara unapred zadatom shvatanju stvari kao gotovih činjenica.

BEZLIČNE TVRDNJE, EUFEMIZMI, ZANEMARENE ČINJENICE Ponekad se eufemizmom izražava politička orijentacija, pa se kao glavni kriterijum za razlikovanje Jugoslavije od istočnoevropskih zemalja uzima „otvorenost Jugoslavije prema svetu“. Premda je tvrđenje u osnovi tačno, ne može se prevideti da reč svet ovde podrazumeva samo zapadni (američki) svet, jer je Jugoslavija – u 1961/1962. godini – bila prilično zatvorena prema sovjetskom svetu. Bezlična tvrdnja da je „proteklo više od jedne decenije dok se, kao nova paradigma, nije pojavila konfederacija“ ne objašnjava kako se pojavila, kako je nametnuta i kako je – bez bilo kakve demokratske provere – posredno lišavala državnosti Jugoslavije čak dva i po miliona Srba. Kada pak kaže kako „Jugoslavija nije bila i nije mogla biti više od sporazuma jugoslovenskih naroda“, naša autorka zanemaruje – zato što sporazum tretira kao gotovu činjenicu – da je ključno pitanje na kojoj osnovi dolazi do sporazuma: da li na relativno demokratskoj osnovi, kao 1939. godine, ili na nedemokratsko-komunističkoj osnovi, kao 1971. godine.

U objašnjavanju raspada titoističke Jugoslavije, ona tvrdi da je srpska inteligencija uslovila da „na prestanak hladnog rata“ bude odgovoreno „ratom za ispravljanje istorije“. Ovaj stav naše autorke potpuno zanemaruje promenu državnopravnog položaja dva i po miliona građana srpske nacionalnosti. Jer – prema popisu iz 1991. godine – u Jugoslaviji je živelo 1.371.289 Makedonaca, 1.758.867 Slovenaca, 2.307.447 Muslimana, dok je Srba izvan Srbije bilo – 2.344.713. Tome treba dodati neku stotinu hiljada ljudi od 700.403 deklarisana Jugoslovena. Sa kojim legitimitetom je – u uslovima jednopartijskog sistema, ustavnim amandmanima 1971. i Ustavom 1974. godine – izvršeno državnopravno premeštanje ovako velikog broja ljudi, koji su svoj status dobili međunarodnim sporazumima iz 1918. godine? Kome pripada odgovornost za ovakvu nasilnu i nelegitimnu operaciju?

Ovako karakterističnim primerima istorijske dekontekstualizacije činjenica u Dominantnoj i neželjenoj eliti komplementaran je postupak ciljanog izostavljanja istorijskih poređenja. Ustvrdivši kako je „sa pomenutom grupom, Dobrica Ćosić… planski stvarao paralelan politički i institucionalni centar“, naša autorka tome daje izolovano značenje. No, reč je o karakterističnom opozicionom ponašanju u komunističkim zemljama, što osvedočavaju Povelja 77 u Čehoslovačkoj, Solidarnost u Poljskoj, Matica hrvatska ili Nova revija u Jugoslaviji. Kada pak kaže kako „ni kao javni radnik, Dobrica Ćosić nije izolovan ni prognan u onom smislu u kome su to bili kritički intelektualci u Poljskoj, Čehoslovačkoj, Mađarskoj“, naša autorka u ovom iskazu prikriva ono što zna: da je među ovim intelektualcima bilo onih koji su imali izrazito nacionalnu orijentaciju. Zašto su oni – u ovom iskazu – određeni kao kritički intelektualci, dok je samo on izdvojen kao – nacionalista? Odsustvo svake svesti o upoređivanju vidimo u rečenici: „U javnosti se stvara atmosfera koju je podsticala pristupna beseda u SANU.“ Naša autorka prikriva objektivne preduslove – kao što su albanska pobuna 1968. godine, Ustav iz 1974. godine – koji stvaraju atmosferu u javnosti, da bi učinila obavezujućim svoj doživljaj učinaka pristupne akademske besede Dobrice Ćosića.

Tvrđenje da su oni „dovodeći u pitanje konfederalni Ustav od 1974. godine, uzdrmali državnu strukturu ’brionske Jugoslavije’“ stavlja u duboku senku saznanje o padu Berlinskog zida kao činiocu koji je simbolički obeležio neumitni pad komunističkih režima. Kada obezvređuje srpsku građansku tradiciju, ustvrdivši kako „Srpski građanski zakonik iz 1844. trajao je do 1946, više od sto godina, iako je žena, po njemu, bila inferiorna“, naša autorka ne pravi nikakve poredbene analize o tadašnjem položaju žena na Balkanu i u Evropi. Kada naglašava da su u Srbiji „pokrenuti… listovi koji su propagirali militarizam“, ona ne uzima u obzir da je takvih listova bilo i u drugim zemljama: u Nemačkoj.

IDEOLOGIZOVAN PREDUMIŠLJAJ I PREDRASUDE Stilska sugestija predstavlja osobeni oblik ideološkog predrazumevanja Latinke Perović. U opisu srpskih političkih prilika u drugoj polovini XIX veka, ona tvrdi da su političke elite imale različite spoljnopolitičke oslonce: „Liberali i naprednjaci u Zapadnoj Evropi čijom je paradigmom smatrana Austrougarska, radikali – u slovenskoj i pravoslavnoj Rusiji.“ Karakteristično je da su pridevi – sa negativnim predumišljajem – dodeljeni samo Rusiji, dok su izostali njima odgovarajući pridevi kod Habzburške monarhije: germanska i katolička. Jer, samo njihovo pojavljivanje pokazuje da u opredeljivanju za Rusiju ulogu igra politička racionalnost, ako se setimo sasvim neprijateljskog sadržaja germanske i katoličke akcije prema srpskom narodu i Srbiji u XIX veku. Da bi se sakrila racionalna implikacija srpske rusofilske orijentacije, da bi se sugerisala predstava o sentimentalnoj i zastareloj nezrelosti koja je u srcu ove orijentacije, da bi joj se mogao pripisati arsenal pretpolitičkih sadržaja, izostavljena su oba svojstva koja bitno određuju austrougarsku politiku.

Sličan izbor svojstava upravlja autorkinim doživljajem Slovenije: „Sa svojom razvijenošću, ekonomskom logikom i pragmatizmom, a u dodiru sa Italijom i Austrijom, ona je već bila ’unutrašnji Zapad’.“ Izbor slovenačkih kolektivnih osobina otkriva pozitivan i ideologizovan predumišljaj, budući da izostaju – kod mnogih slovenačkih autora naglašena – kolektivna svojstva snažnog klerikalizma, srednjoevropske ksenofobije, duboke provincijalnosti i naglašene egoističnosti. Ako su i to svojstva „unutrašnjeg Zapada“, zašto su izostala u Dominantnoj i neželjenoj eliti? Da bi pojam Zapada ostao zauvek neproblematičan.

Izraziti primer delovanja kulturološke predrasude predstavlja opis Đilasovog posleratnog robijaškog položaja: „Azijatsko nasilje nad Đilasom.“ Ovo određenje je naizgled zagonetno: zašto je nasilje koje se odigrava u Jugoslaviji određeno kao azijatsko a ne kao komunističko, nacističko, inkvizitorsko, diktatorsko? Zato što svaka od ovih odrednica nosi u sebi svojstvo evropskog. Kako je pojam evropskog – u Dominantnoj i neželjenoj eliti – unapred zaštićen od povezivanja sa nasiljem, onda je pridev azijatsko predodređen za nasilje, iako se ono zbiva kad je na vlasti Tito i kada je naša autorka – komunistički funkcioner. Odakle dolazi – u takvoj istorijskoj prošlosti – predstava o azijatskom kao ono što najbolje odražava tamničarsko ponašanje u periodu od 1959 do 1962. godine? Ako se setimo Marksovih naznaka o ruskom društvu kao društvu azijatskog načina proizvodnje, onda nije neosnovano pomisliti da u autorkinoj predstavi o azijatskom pronađemo skriveni putokaz koji ukazuje na pridev – rusko. Njenim opozicijama upravlja, dakle, hladnoratovska predstava o zapadnom (nenasilnom) i ruskom (nasilnom) ponašanju u svetu.

UPOTREBA TEORIJA ZAVERE Naizgled nepoverljiva prema teoriji zavere, naša autorka katkad postaje jako privržena mogućnosti da zavere ipak ima: kada prepozna da je reč „o zajedničkoj ideji oko koje su, preko Dobrice Ćosića, siminovci i određene struje u Partiji bili u dosluhu“; kada naglasi kako je „Krcun… važan ključ za razumevanje posredničke uloge Dobrice Ćosića između Partije i Simine 9a“; kada procenjuje Osmu sednicu CK SK Srbije „na kojoj je Slobodan Milošević, dugo pripremanom zaverom, ustoličen za nacionalnog vođu“. Ona, dakle, smatra da zavere ipak ima, premda je – u stvari – ponekad i nema: kao kad se Novak Pribićević „suprotstavljao teorijama zavere protiv srpskog naroda“; kao kada je režim devedesetih godina XX veka razvijao samoizolaciju, koja je „postizana idejama o zaveri“.

Naša autorka nema, dakle, izgrađeno mišljenje o postojanju ili nepostojanju zavere. Ona samo pitanje postavlja okazionalno: kada je reč o uspostavljanju srpske hegemonije u Jugoslaviji, kada je reč o srpskoj primarnoj odgovornosti za razbijanje titoističke Jugoslavije, onda ima zavere. No, kada je reč o postupcima koji su upravljeni protiv srpskih nacionalnih prava, onda nema zavere. Odsustvo doslednog stava prema teoriji zavere otkriva kako je sam pojam zavere postavljen na instrumentalan način: u zavisnosti od privilegovanog političkog stanovišta Dominantne i neželjene elite.

Nije bez značaja, premda svakako ostavlja neprijatan utisak, neobična sklonost Latinke Perović da posegne za političkim i, ponekad, policijskim denuncijacijama svojih neistomišljenika. Taj postupak kao da nagoveštava – ispod metodoloških uporišta kritičke istoriografije o kojima se često govori u ovoj knjizi – prisustvo osobenog policijskog shvatanja istorije. Ono je svakako problematično. Jer – kako kaže Manes Šperber – „policija… ne pravi istoriju; ona samo interpunktira ovaj ili onaj mračni period, poput kakvog analfabete“. Upravo ovakvo rasuđivanje prepoznajemo u podtonu pojedinih rečenica naše autorke. Tako saznajemo da „deo Memoranduma o privrednom sistemu… pisao je akademik Kosta Mihailović, dok je deo o političkom sistemu, sa kritikom ustavnog uređenja Jugoslavije koje je srpski narod dovelo u neravnopravan položaj u Jugoslaviji – akademik Mihailo Marković“. U ovom iskazu je donet opis činjenica. No, posle njega dolazi iskaz: „Obojica su se kolebali oko Rezolucije Informbiroa 1948. godine, ali su spadali u one kojima to nije smetalo da naprave naučne karijere“. Ovo tvrđenje nije potkrepljeno nikakvim istorijskim izvorima.

Ali čak i da postoje istorijski dokazi, kakve veze ima njihovo kolebanje oko Informbiroa 1948. godine sa činjenicom da su analizirali privredni i politički sistem u 1986. godini? Tvrđenje o njihovom kolebanju oko Informbiroa uneto je u ovu knjigu prevashodno zbog autorkinih političkih predumišljaja. Usled neslaganja sa njihovim pogledima na privredni i politički sistem titoističke Jugoslavije, ona ove naučnike „senči“ podozrenjima za staljinizam i rusofilstvo, ne bi li unapred obesnažila njihovu argumentaciju. To pokazuje njena ocena da knjiga Vidovdan i časni krst predstavlja jednu od ključnih knjiga u nas u drugoj polovini XX veka. Jer, u ovoj oceni nema neophodne dopune da je autor ove knjige – Miodrag Popović – bio uhapšenik na Golom otoku. Ta činjenica mogla bi, naime, kritički naboj knjige u odnosu na hrišćansku komponentu kosovske tradicije u srpskoj kulturi vezati za marksističko i staljinističko nasleđe, pa je naša autorka odlučila da zataji ono što je – u drugim slučajevima – spremno isticala.

SELEKTIVNA EMPATIJA Nema nikakve sumnje u to da selektivna empatija vlada duhom Latinke Perović: „Memorandumu su prethodili nemiri na Kosovu 1981. godine, a zatim pokret Srba koji je Dobrica Ćosić podsticao, organizovao, u kome je učvrstio ulogu ’oca nacije’.“ Nemiri na Kosovu nemaju – u ovoj rečenici – nacionalne nosioce, jer su to Albanci; nije pomenuto da ničim nisu izazvani, jer nije bilo nikakvog političkog povoda ili kretanja koje bi ih izazvalo. Sve je to, međutim, imenovano kod potonjeg srpskog pokreta. Tako se stvara sugestija o primarnoj srpskoj odgovornosti za raspad titoističke Jugoslavije. Kada neutralno i opisno pominje albansku pobunu i hrvatski genocid nad srpskim narodom, naša autorka ne postavlja pitanje o njihovoj istorijskoj uslovljenosti dugim trajanjem albanske ili hrvatske politike, iako je takvo pitanje u fokusu njenog osvetljenja srpske politike.

Tako se u Dominantnoj i neželjenoj eliti odvija zasenčivanje, obrazlaganje, opravdavanje i minimalizovanje hrvatskog nacionalizma u XX veku. Kada opisuje politički uspon Slobodana Miloševića, naša autorka u osobinama i učincima njegove politike vidi razloge raspada titoističke Jugoslavije: „Pa, ko je onda u Jugoslaviji mogao i smeo sve to da ignoriše? Svako je prema tome mogao da se odredi samo na osnovu vlastitog, pojedinačnog, interesa. Zajedničkog interesa više nije bilo.“ Ako bismo usvojili veoma nepouzdanu sugestiju da je srpska politika – u ustavnim promenama u drugoj polovini osamdesetih godina XX veka – raskinula svaku predstavu o zajedničkom interesu, zašto je ostalo nepredočeno da je na osnovu vlastitog i pojedinačnog interesa oblikovan masovni pokret u Hrvatskoj u 1971. godini? Kao što pojavne oblike srpskog nacionalizma uvek vezuje za prošlost, tako naša autorka pojave hrvatskog nacionalizma po pravilu vezuje za reaktivnost: kao da u njegovom slučaju nema nikakve prošlosti.

To se ponekad proteže čak i na pojedinačne slučajeve. Kada kaže da su Beketova „pisma upućena na rovinjsku adresu, gde su Konstantinovićevi provodili leta, propala u ratu devedesetih godina“, onda reč propala – kao da je bio zemljotres ili poplava – prikriva da je njihova kuća opljačkana i opustošena, da im je imovina izneta na ulicu, uključiv i pisma slavnog engleskog pisca, u istarskom gradu u kome nije bilo nikakvih vojnih dejstava. Ako bi se kazala istina da su pisma velikog pisca uništena od ljudi nadahnutih hrvatskim nacionalizmom, koje nije susprezala ni višestruko oglašena Konstantinovićeva osuda srpskog režima, onda bi bilo dalekosežno problematizovano osnovno ideološko predrazumevanje u istorijskoj rekonstrukciji Latinke Perović. Da se to ne bi dogodilo, dolazi do dekontekstualizovanja – kroz simplifikacije i minimalizacije – hrvatskog nacionalizma.

Ova načelna asimetrija uslovljena je pounutrašnjivanjem komunističke ideologije i ideološkom racionalizacijom zapadnih (američkih) političkih interesa. Čak i kada se kaže da su akutnu krizu Jugoslavije „otvorile demonstracije Albanaca na Kosovu 1981. godine“ nema ni reči o ideologiji albanskog nacionalizma i njenom dugom trajanju. Kada pak naglasi kako „ukidanje autonomije Kosova nekoliko desetina mladih Albanaca platilo je životom“, naša autorka promenu ustavne autonomije Kosova i Metohije neistinito naziva njenim ukidanjem: životi mladih Albanaca predstavljaju privilegovano emotivno područje među tolikim izgubljenim životima u događajima kojih se dotiče Dominantna i neželjena elita.

Nije drukčiji postupak ni kada je u pripovednom fokusu konkretna ličnost. U želji da prikaže nasilni i preteći ambijent devedesetih godina XX veka, kao ambijent koji odslikava nasilnu i nedemokratsku vlast u tom vremenu, naša autorka naglašava kako istaknuti arhitekta i esejista, beogradski gradonačelnik, član CK SKS do Osme sednice u 1987. godini, Bogdan Bogdanović „u Beogradu, na Vračaru, živi između spoljnih priznanja i unutrašnjih progona“. Kao primere unutrašnjih progona, ona nabraja: „upad u atelje i alternativnu školu u Malom Popoviću, javni poziv na linč, ispisivanje pretećih parola na stepeništu kuće u kojoj je živeo, pokušaj upada u stan“ u 1990. godini. To bi trebalo da budu životni sadržaji – mržnja prema drugom, kriminalizacija opozicionog političkog mišljenja – nacionalističke politike koju naša autorka vidi kao ključnog vinovnika raspada titoističke Jugoslavije.

No, ima primera koji dovode u sumnju njene sugestije. Dok je – u vreme gradskih strujnih restrikcija u osamdesetim godinama XX veka – komunistički beogradski gradonačelnik pozivao građane da namirnice drže na terasama umesto u frižiderima, pošto je zimsko vreme, i da prijavljuju vlastima svoje susede zbog neisključivanja frižidera, Nikola Milošević je uporno nastojao da svako – i njegov najveći neistomišljenik – ima pravo i slobodu da kaže ono što misli i oseća: on je potpisivao brojne peticije u ime tog prava. No, okolnost da je bio liberal koji je pokazivao razumevanje za postojanje srpskih nacionalnih prava učinila ga je javnom metom.

Samo njegovo stanovište bilo je – kako pokazuje knjiga Jael Tamir – i istorijski i teorijski utemeljeno u komparativnom smislu. No, gomila mladih nasilnika, političkih predstavnika demokratskih stranaka, u vreme kada je u nas bio demokratski poredak, u 2004. godini, upravo Nikoli Miloševiću nije dala da – na redovnoj konferenciji za štampu, posvećenoj jednoj knjizi – kaže svoju reč o temi za koju su mislili da je neprikladna: nije im se dopadala pozlata koju je skidao sa njihovog idola. Prizor je bio poučan: mladi i snažni ljudi vređaju starog čoveka, viču na njega i odguruju ga, da mu potom na kućnim vratima osvane natpis „idiot“ i da mu na ulici dobacuju „svinjo matora“.

To nije bio nikakav neočekivani događaj, koji nas je zatekao nespremne u odbrani osnovnih ljudskih prava, jer su nasilnike podržali vrhovni i samoproglašeni apologeti demokratskih vrednosti, pa su i masovni mediji podešavali svoje vesti u korist jurišnika budućnosti. Kakvog političkog sveta su oni bili predstavnici? „U salu predviđenu za promocije“ – piše Nikola Milošević – „upada nezvana grupa mladih članova Demokratske stranke, Građanskog saveza, Centra Dragoljuba Mićunovića i pristalica Čede Jovanovića.“ Naša autorka je – posle ovog demonstriranja nasilja – postala predsednik Političkog saveta LDP-a: stranke čiji su budući članovi učestvovali u ovom javnom nasilju. U kom vremenu se ono zbiva?

„SLEPE MRLJE” ZA NEISTOMIŠLJENIKE Premda godinama udaljen od petooktobarskih promena, „mondijalistički tabor“ – nastavlja Nikola Milošević – „imao je samo one metode javnog obračunavanja koji su se i u Miloševićevo vreme koristili i koji spadaju u repertoar totalitarnih stranaka i totalitarnih država.“ Kojoj ideologiji pripadaju nasilnici? To su „mladi bojovnici za stvar evropske Srbije“. Da li se neko stavio na stranu ugroženog čoveka? „Bez ikakve podrške ostao sam samo ja. Uprava SANU, kuće čiji sam jedan od redovnih članova ni reč. Ćuti i uprava srpskog filozofskog društva kome još od njegovog osnivanja pripadam i čiji sam predsednik neko vreme bio. Ne oglašava se ni Odsek za svetsku književnost i teoriju književnosti na kome sam punih četrdeset godina predavao.“

Svi ti momenti pokazuju da Latinka Perović osuđuje nasilne sadržaje javnog života kada oni dopiru do njenih političkih istomišljenika, dok ostaje nema kada se rasprostiru po životima njenih političkih neistomišljenika. Zašto joj promiče da i njeni politički neistomišljenici dolaze pod udar istovetnih metoda kao i njeni politički istomišljenici? Zato što njihovu diskriminaciju ne povezuje sa poretkom u kome se odigrava, pošto je to poredak za koji se ona zalaže. Otud joj promiče da baš oni – za razliku od njenih političkih istomišljenika – ne dobijaju nikakvu zaštitu: ni u zemlji, ni van nje. To je u potpunoj saglasnosti sa političkim stanovištem koje oblikuje istorijsku prošlost u Dominantnoj i neželjenoj eliti.

Tako ona ne uočava – u srodnim situacijama – jednu razliku koja svedoči o istinskoj i lažnoj neželjenoj eliti u nas. Bogdan Bogdanović je otišao da živi u Beču, jer „austrijska država pobrinula se da se reše egzistencijalna pitanja dvoje već starih ljudi“ . On je, dakle, mogao negde da ode i imao je, štaviše, stranu državnu brigu o sebi. Nacionalni liberali i demokrate, poput Nikole Miloševića, u ambijentu koji se dičio podrškom zapadnih (američkih) sila, ostaju ponižavani, jer nemaju kuda otići: nema države koja bi brinula o njima. To su predstavnici istinske neželjene elite: nosioci nacionalne političke orijentacije, bilo da ona ima liberalan, konzervativan ili demokratski predznak. Jer, jedino su oni uvek u manjini, pošto se nalaze između populističke (narodnjačke) i vladajuće (zapadnjačke) elite: nedovoljno narodnjački, jer nisu populisti, oni su dovoljno zapadnjaci da razdvajaju zapadne vrednosti od zapadnih interesa. To je ono što im obezbeđuje da nigde ne budu prihvaćeni.

[/restrictedarea]