Demontaža blefa

Piše Stefan Karganović

Referendum u Republici Srpskoj bio je pobeda nad strahom, savlađivanje osećanja nemoći i inferiornosti i pokazna vežba da ugnjetački sistem nije svemoćan, da ima slabih tačaka gde može biti napadnut i uspešno pobeđen

Zahvaljujući političkom idiotizmu Bakira Izetbegovića, pokretača „uspešne“ parnice pred Ustavnim sudom BiH čijom odlukom je 9. januar, Dan Republike Srpske, bio stavljen van zakona, a podjednako i zahvaljujući čvrstoj odluci naroda koji taj dan slavi da svoja znamenja odbrani, u Bosni i Hercegovini ništa više nije isto. I to na očiglednu štetu onih koji su, polazeći od fizičke nadmoći, smatrali da će im lako poći za rukom da i na ovakav način degradiraju Republiku Srpsku – na putu ka njenom ukidanju i uništenju – i krizu koju su namenski isprovocirali okrenu na svoju korist.

OBRNUTA OBOJENA REVOLUCIJA Kao posledica održanog referenduma, nastalo je jedno kvalitativno novo stanje. Ne isključivo, čak ni pretežno, „političko“, mada je i to važna komponenta višeslojne nove stvarnosti. To je zato što će postreferendumski odnos snaga u Republici Srpskoj biti nov sveobuhvatno, dakle ne samo u političkom nego, što je još važnije, i u moralnom i psihološkom smislu. Ko to ne zapaža ili boluje od katarakte, ili je zapao u opasnu epizodu samozavaravanja.

Barijera kojoj se rukovodstvo Republike Srpske bojažljivo približavalo već nekoliko puta do sada, da bi zatim, posle uraganskih ucena i pretnji, pod neuverljivim izgovorima odustajalo, održavanjem referenduma je probijena. Ako operaciju u Republici Srpskoj posmatramo kao začetak najzad jedne spontane i autentične „obojene revolucije“ protiv lokalne ekspoziture novog svetskog poretka, oličene u veštačkoj državnoj tvorevini BiH i međunarodnoj aparaturi za primenu nasilja koja protivdejstvuje njenom raspadu, održavanjem referenduma povučen je jedan od najvažnijih poteza što obezbeđuje konačan uspeh ustanika i slom diktature. To je pobeda nad strahom, savlađivanje osećanja nemoći i inferiornosti i pokazna vežba da ugnjetački sistem nije svemoćan, da ima slabih tačaka gde može biti napadnut i uspešno pobeđen.

Održavanje referenduma – pod pretpostavkom, naravno, da će biti strateške rešenosti i mudrosti da se početni uspeh dalje razrađuje i eksploatiše – u psihološkom smislu odraziće se kao prelomni događaj, iz klasičnog priručnika Džina Šarpa i Srđe Popovića, koji globalne vlastodršce i njihove lokalne epigone teško diskredituje, a ugnjetenim masama uliva samopouzdanje i pruža im opipljiv dokaz da njihova borba nije beznadežna, a da su njihovi tlačitelji – tigrovi od papira.

Ko god shvata ove aluzije, može slobodno parafrazirati i Karla Marksa. Ignorisanjem zabrana i pretnji, masovnim i plebiscitarnim izlaženjem na glasačka mesta, narod Republike Srpske, koji je do pre kratkog vremena bio predmet intenzivne „obojene“ obrade, zapravo je Džina Šarpa postavio na glavu. Preuzimanjem i primenom – uglavnom intuitivno i nesvesno, ali s podjednakim političkim efektom – Šarpove tehnologije nenasilnog otpora tlačitelju, narod Republike Srpske je subverzivno oružje svojih neprijatelja okrenuo protiv njih, i zadao im težak udarac.

REFERENDUM O NATO U nedelju 25. septembra referendum je održan uprkos signalima prestrašenog političkog establišmenta, emitovanim bukvalno do poslednjeg trenutka, da traži prihvatljivu formulu da ga otkaže i da napravi truli kompromis sa nemanima čiji cilj nije samo da unište Republiku Srpsku već i da samom tom establišmentu izmaknu fotelje. Zato je u ponedeljak, 26. septembra, zaista osvanuo novi dan. Osvanula je nova Republika Srpska koja više ne pruža samo retorički i taktički otpor, što se skoro redovno pretvaralo u strateška povlačenja, ili u najboljem slučaju stagniranje na pat-poziciji. Prvi put nakon dugo vremena povučena je crta iza koje nema povlačenja, i nije ga ni bilo. Ceo svet je video carsku golotinju zato što je, na kraju dana, Republika Srpska ostala na svojim bedemima, a oni koji su je opsedali i besomučno joj pretili bili su prinuđeni da se povuku i primire. Kada neko ko je beskonačno jači izađe sa vama na megdan, pa na kraju iskalkuliše da će ipak bolje proći ako od svojih pretnji odustane i ne napadne vas, za njega je to objektivno poraz, a za vas – pobeda.

To je pozitivna strana referendumskog političkog bilansa. Postoji i negativna strana, ili barem ozbiljni razlozi za nelikovanje i trajnu budnost. Ovaj referendum, o pitanju koje nije minorno, ali svakako da nije ni fundamentalno i ne može se porediti (da opet parafraziramo nekoga) sa „majkom svih referenduma“ što tek predstoji, koliko Republiku Srpsku jača, toliko njene rušitelje upozorava na neophodnost hitnog saniranja  nastale štete i preduzimanje krajnjih mera za uništenje žarišta prkosa koje bi moglo da nadahne druge ponižene i uvređene robove posrnule imperije. Pandorina kutija je otvorena i potencijalne nevolje po imperiju koje će se iz toga rojiti biće teško vratiti pod poklopac, kao što je teško pastu za zube vratiti u isceđenu tubu. Kao iskusan političar sposoban da čita listiće čaja, i ohrabren hrabrošću svojih podanika, predsednik RS Milorad Dodik je ulog podigao i kutiju već odškrinuo košmarnom najavom da Srpska na ulazak BiH u NATO neće pristati nikada bez novog referenduma – never mind onaj glavni i pravi, kome su svi do sada održani i neodržani, oko kojih su se lomila bezbrojna koplja, ne više od puke uvertire.

NAUČENE LEKCIJE Zato, referendum nije kraj priče. On je tek početak jedne nove, opasnije i napetije etape u borbi za opstanak Republike Srpske. Uspešan prkos nije konačna pobeda niti je trajno i održivo rešenje. To je, da se vratimo Džinu Šarpu, samo neophodna transfuzija samopouzdanja i opipljiv dokaz da je protivnik – pobediv. Da bi se moralni uslov za vođenje borbe pretvorio u pobedonosno rešenje, opet po istom uglednom autoritetu, neophodna je „velika strategija“ da se protivnik dotuče, a to se još uvek nalazi u domenu pustih snova, što se rukovodstva Republike Srpske tiče.

Dalji tok događaja u rukama je naroda Republike Srpske. Izlaženjem na referendum on je dokazao da je sposoban da pobedivom protivniku izađe na crtu. I da ga moralno i politički porazi, ostajući istrajan i dosledan neopozivoj odluci da, bez obzira na cenu, svoja ognjišta odbrani.

Glavna lekcija referenduma dovoljno je jasna i uopšte ne predstavlja izazov – razumljivo je nacrtati čak i najtupavijem đaku.

Razjasnilo se da je moguće svetskim gangsterima reći „ne“ i – bar trenutno preživeti. Njihove žestoke pretnje na kraju su se pokazale kao blef. Nebesa se nisu srušila zbog neizvršavanja naređenja samoproglašene „međunarodne zajednice“, a još manje karikaturalnog „Ustavnog suda“ BiH. Predsednik Dodik nije uhapšen (pa čak ni predsednik Narodne skupštine Nedeljko Čubrilović, koji je u formalnopravnom smislu jedini bio prava adresa za hapšenje, ukoliko je do toga trebalo da dođe). Visoki predstavnik, bezubi tigar Valentin Incko, nije ni pokušao da posegne za svojim fiktivnim „bonskim ovlašćenjima“. NATO avijacija nije viđena na nebu Republike Srpske. U odsudnom trenutku, kada se očekivao dramatičan klimaks, bučni mehanizmi pritiska i zastrašivanja volšebno su zatajili.

Na dva dana pred veliki događaj, osioni „Bi-Bi-Si“ oglasio se bledunjavom „analizom“ da se referendumom „dovodi u pitanje mir zaključen u Dejtonu“, ali bez ikakvih daljih pretnji. Veteranka prozapadnog medijskog spina Gordana Knežević (Srpkinja, koja je tokom ratnog sukoba služila kao multikulturni ukras u uredništvu sarajevskog „Oslobođenja“) na Radiju „Slobodna Evropa“ dobila je nekarakteristično marginalan zadatak da referendum u Republici Srpskoj diskvalifikuje, ali samo kao odraz „politike straha“. Čak je i bošnjački član Predsedništva BiH Bakir Izetbegović spustio loptu pomirljivo najavivši, kao dobar građanin i poklonik vladavine prava, da će se svojim primedbama opet obratiti pravosuđu BiH, ali bez ranijih osornih pretnji.

Ljuti kerovi su besomučno lajali, ali kao što se videlo karavan Republike Srpske je bezbedno prošao. Kerovi će i dalje lajati, a s vremena na vreme pokušaće i da ujedu. Zato narod Srpske mora vežbati umetnost asimetričnog reagovanja. I sposobnost, kada to opet bude zatrebalo, da svoje smetene vođe „povedu otpozadi“.