Crna kraljica među drinskom eškijom

POVODOM 140. GODIŠNJICE SRPSKO-TURSKOG RATA (5)

SRBI I SRBIJA – NADAHNUĆE UMETNIKA, HEROJA I PUSTOLOVA

Istinite priče kojih nema u istorijskim čitankama: „Pečat“ objavljuje nepoznate, uzbudljive i vredne zabeleške i podatke o minulom vremenu u kojem je srpski narod ostavio neobičan i jedinstven trag u evropskoj umetnosti, kulturi, društvenom i političkom životu…
Za smrt ne treba preporuka: pukovnik Rajevski, alijas Vronski, dao život za srpsko oslobođenje;
Niko kao Viktor Igo: grmeo je i u francuskoj skupštini i pred evropskom štampom – ZA SRBIJU!
Petar Čajkovski znao zašto voli Srbe: novac od izvođenja „Srpsko-ruskog marša“ namenio srpskim invalidima i ratnoj siročadi;
Blagoslov svetskog dobrovoljca u borbi za oslobođenje potlačenih Đuzepea Garibaldija stigao i do Srbije i do hiljada dobrovoljaca iz Evrope;
Pomogla Srbima kao junakinja na konju, ali i svojim velikim bogatstvom: Holanđanka Žana Merkus postala je „srpska Jovanka Orleanka“;
Bez Srpsko-turskog rata, u koji je poslao glavnog junaka, Lav Tolstoj ne bi mogao da dovrši svoj najbolji roman „Ana Karenjina“…

„Pečatov“ feljton o nepoznatim činjenicama i veličanstvenim ličnostima, koje su zaslužile nezaborav srpskog naroda, plod je autorovog višedecenijskog istraživanja.

Piše BUDIMIR POTOČAN

„Ovo je narod koji pesnicima peva pesme“, poverovala je najpre Geteovim rečima o srpskom narodu mlada Holanđanka Žana Merkus pre nego što je odlučila da dođe i da, kao ratnik dobrovoljac, pomogne oslobođenje srpskoga naroda…

Holanđanka Žana Merkusova (negde se kaže i Markusova) jedina je i jedinstvena među hiljadama dobrovoljaca u Hercegovačkom ustanku 1875. i Srpsko-turskom ratu 1876. godine. To je jedina devojka dobrovoljac koja nije došla da pomogne samo kao bolničarka nego i neuporedivo više od toga: „Jedna od najživopisnijih ličnosti među drinskom eškijom bila je Holanđanka Merkusova u mekintoš mantilu, sa crnogorskom kapom na glavi, koja je jahala, pila, pušila i borila se kao pravi muškarac. Turci su je nazivali ’crna kraljica’“, pisao je Branko Bešlin. Saborac Petar Mrkonjić (pod tim imenom borio se u Hercegovačkom ustanku princ Petar Karađorđević) odao joj je priznanje kao najhrabrijem borcu u značajnoj bici za Ljubinje.

Legendarna Holanđanka Žana Merkusova naprečac je osvojila srce srpskoga naroda. Zbog toga, prvenstveno, ovekovečili su je neki od najboljih srpskih umetnika. Između toga je priča o dobrovoljcu i devojci riteru na bojnom polju među srpskim oslobodiocima, njenom junaštvu i zadivljujućoj neustrašivosti, o pobožnosti i saosećanju, širokoj ruci da pomogne stradalnicima i paćenicima…

[restrictedarea]

VITEZ NA KONJU Iako rođena (11. 10. 1839) u domu uglednog oca Pitera, generalnog guvernera Istočne Indije, i Velamine, dame koja je poticala iz prebogate porodice, njen život nije bio ni lak niti pod srećnom zvezdom. Najpre joj je iznenadno umro otac 1844, a onda i majka 1848. godine. Sa sestrama i braćom prešla je da živi kod strica. Vaspitavana je pod snažnim uticajem protestantske, valonske crkve, što je, kako izgleda, umnogome opredelilo njena shvatanja i obeležilo njen život. A kada joj je 1865. godine umro i stric, ona odlučuje da proda svoje imanje u Holandiji, te da putuje po Evropi i Svetoj zemlji i da se posveti nesebičnom pomaganju onima koji se bore za oslobođenje, a protiv ropstva i ugnjetavanja.

Đura Jakšić

Dobrodošlica Jovanci Merkusovoj

Svirepstva turskog grozna proslava

Težinom grdnom svoga pokora

Ispunila je ceo svet.

 

Samo još dušu divljeg Ugrina

Dotaknut’ nije nikad umeo

Te grozne slave tupi jek,

 

Niti je uvu gluve Austrije

Prišapnut’ smeo iskru milosti

Morala ljudskog sjajni vek.

 

Sa ružnim smehom divljeg čoveka

Junačke krvi strašnu poplavu

S prezrenjem prati čovek taj!

 

I sada jošte, gde na zastavi

Naroda sviju večne svetinje,

Krvlju ispisan, blešti sjaj:

 

„Sloboda rodu ugnjetenome!“

I sada jošte, gde pod tim znakom

Devojke jedne seva mač,

 

Gde muške borbe napor stravičan

Sa urnebesom oblak prodire,

Gde slabe dece čuju plač,

 

I sada jošte… Devojko dična!

Jovanko naša, ne Orleanska,

Al’ ona ista… Anđeo čist!…

 

Zaboravi im zledi nanete.

Imena tvoga povesti naše

Slavu će nosit’ najsjajnij’ list;

 

A roda jednog oslobođenog

Blagodarnosti čućeš usklike:

„Slava ti, slava, Bajrone naš!“…

 

Jakšić, Đura (1928) Celokupna dela, knjiga prva, priredio Jeremija Živanović, str. 250, 251, 252

 

Prvu priliku za to našla je u Hercegovačkom ustanku 1875. godine. U duhu svojih načela zdušno je pritekla u pomoć „hrišćanima da se oslobode jarma nevernika“. Kao vrlo pobožna želela je da za oslobođenje Bosne i Hercegovine od turskog ropstva odigra ulogu Jovanke Orleanke, francuske heroine koju je smatrala uzorom. Ustanike u Hercegovini značajno je pomogla bogatom sumom novca. Ali i više od toga. Bila je vitez na konju i neustrašivo je jurišala na Turke. Govorilo se još da je u bojevima uvek bila uz barjaktara, jer je predstavljao omiljenu metu Turaka.

Nalazeći se u štabu vođe Hercegovačkog ustanka Mihajla Mića Ljubibratića, izgleda da se zaljubila u njega, kako to pokazuju nedavno pronađena njena pisma koja je upućivala u Holandiju svojoj prijateljici Meri Ulenšpigel. Međutim, prilikom pokušaja prelaska iz Hercegovine u Bosnu uhapšena je s Ljubibratićem i njegovom pratnjom. Sprovedena je u Linc gde je kraće zadržana u zatvoru.

Posle propasti Hercegovačkog ustanka i uoči Srpsko-turskog rata 1876. godine obrela se u Beogradu. Razloge za svoj dolazak iskazala je pred oduševljenim Beograđanima, koji su je pozdravljali ispred hotela gde je odsela „Staro zdanje“, preko puta Saborne crkve, a list „Istok“ to ovako preneo: „Milo bi mi bilo da vidim oslobođeni srpski narod i više bih uživala kad bih mogla sudelovati i u ratu protiv čovečanskog dušmanina.“

Na to joj je odgovorio profesor filozofije na Velikoj školi i pesnik Milan Kujundžić Aberdar: „Beograd je s ljubavlju i poštovanjem beležio svako ime i pratio svaki korak sjajnih boraca za slobodu i svaki plemeniti odziv obrazovanog sveta stranoga po jeziku, a srodnog po čovečanskim osećanjima svojim. U redovima i jednih i drugih mi smo s poštovanjem opazili i tvoje sjajno ime… Znaj, prijateljice slobode, da si došla među narod u kome su najneudesnije prilike odavno pokolebale poverenje u plemenitost i čovečnost nazovicivilizovanog sveta, znaj da si došla među narod koga su cepali i cepaju toliki vihorovi, ali ujedno znaj da si došla među narod koji pri svem tom nije izgubio veru u svoje pravo, u svoju junačku mišicu i u pobedu pravde, da si došla među narod koji je pri svem tom na delu pokazivao i koji će pokazati da ume dostojno zahvalan biti prijateljima svojim. Slava tebi, junačice!“

POČASNI AĐUTANT NA DRINSKOM RATIŠTU O Žani Merkus pisao je i mladi Slobodan Jovanović, znameniti srpski naučnik i književnik: „Na Cveti uveče priređena je demonstracija pred austrijskim konzulatom… Druga jedna demonstracija ticala se Merkusove… To je mlada, bogata, ali nimalo lepa Holanđanka… Pročula se kao amazonka Hercegovačkog ustanka. Beograd je ludovao za tim ženskim uskokom. Patriotskog uzbuđenja bilo je suviše; ono je moralo naći sebi oduške.“

Legendarnu Holanđanku ovekovečio je u svoj pesmi pod nazivom „Dobrodošlica Jovanci Merkusovoj“ pesnik Đura Jakšić.

Pomogla je Žana širokom rukom, što bi se danas reklo: u humanitarne svrhe državi Srbiji dala je 2.000 dinara za ratne ciljeve, društvu Crveni krst 500 dinara, a zatim je dala ministru vojnom još 500 dinara da podeli među sirotim familijama onih vojnika iz beogradske varoši koji poginu u ratu. Da bi se bolje razumelo o kolikoj je pomoći reč, neka posvedoči uporedni podatak: najveću pomoć dala su braća Krsmanovići i iznosila je hiljadu dinara.

Već u maju u Šapcu je formirana brigada od 3.000 dobrovoljaca, uglavnom Srba iz Austrougarske, Italijana garibaldinaca, Rusa, Francuza, Nemaca, Čeha, pa čak i Norvežana. Početkom maja pridružila im se i grupa Hercegovaca iz nekadašnje vojske Miće Ljubibratića.

Onda kada je 30. juna 1876. godine izbio rat, svi ti dobrovoljci su dobrodošli i odmah su upućeni na ratište na Drini. Komandant drinske vojske bio je general Ranko Alimpić, jedini srpski oficir koji je studirao vojne nauke u Berlinu, u Pruskoj, poznatoj po gvozdenoj disciplini, pa verovatno otud i krutosti. Po naređenju ministra vojnog Merkusova je dodeljena Alimpiću za počasnog ađutanta. Uprkos generalovim molbama ministru da „bude pošteđen takve počasti“, to jest da uza se, među oficire, ima i jednu ženu, nije vredelo. No zbog netrpeljivosti general je ipak uspeo da je, umesto u svoju svitu, prebaci 20. jula u dobrovoljačku brigadu. I kao da je Alimpić jedva dočekao sledeću priliku, 10. avgusta, da Žana mora bezuslovno napustiti Drinski front i vratiti se u Beograd.

Šta je bio razlog? Izgleda da je presudna bila dojava srpskog diplomate iz Carigrada upućena ministru inostranih poslova: „Za frajlu Merkus kaza mi čovek koji ima zvaničan položaj u ruskoj službi da je to prosto jedan špijun Čivutin austrijski.“

Najbolji poznavalac života i dela Žane Merkusove Rene Gremo, koji je više od dve decenije posvetio istraživanjima o svojoj slavnoj zemljakinji, ističe, naspram optužbe, činjenice o njenom ponašanju i boravku u Hercegovini. K tome dodaje i njen dolazak u Srbiju i odlazak na front, što, po njegovom mišljenju, sve zajedno čini navedene kvalifikacije o špijunskoj ulozi Merkusove teško održivim. „Žarka mi je želja“, ističe Gremo, „da srpska predstava o Žani Merkus bude zauvek oslobođena lažnih optužbi.“

Verujemo da će Gremoova knjiga o Žani Merkus, kad bude prevedena na srpski jezik, biti upravo taj dokaz protiv lažnih optužbi. Jer i sve ono što je učinila za srpski narod i njegovo oslobođenje veliki je razlog da se ne zaboravi ta devojka, koja je po svaku cenu htela da sleduje svom idealu i da bude Jovanka Orleanka, ali srpska.

 

Vojvoda Mihajlo Mićo Ljubibratić,prvi prevodilac „Kurana“ na srpski jezik

„Vođa ustanka u Hercegovini 1875. god. vojvoda Mićo Ljubibratić (1839–1889) Mara Ljubibratićka“, natpis je na spomeniku na Novom groblju u Beogradu na kojem je, u kamenu, sasvim lapidarno, najsažetije najvažnije iz života ove jedinstvene ličnosti, koja je poživela samo pedeset godina.

Može se dodati da je rođen u Ljubovu, kod Trebinja, da je završio talijansku klasičnu gimnaziju u Dubrovniku, gde je naučio francuski i italijanski jezik. Pred kraj ustanka u Hercegovini, onom od 1857. do 1862. godine, bio je sekretar i, kažu, desna ruka vođe ustanka Luke Vukalovića.

Docnije, on kao vođa ustanka u Hercegovini, koji je bio u kontaktima i u prepisci s Garibaldijem i Macinijem, primio je u svoje redove u ustanku u Hercegovini 1875.  ličnosti kakve su bile Petar Mrkonjić (princ i docniji srpski kralj Petar I Karađorđević) i Žana Merkus, Holanđanka, jedina žena doborovoljac iz Evrope u Hercegovačkom ustanku i, docnije, u Srpsko-turskom ratu.

Može se dodati da je Mićo Ljubibratić i junak, ali i, ništa manje, umnik i podvižnik koji zaslužuje još jedan nezaborav. Prvi je na srpski jezik preveo svetu knjigu muslimana, naslovivši je kao „Koran“. Štampan je, ćirilično, 1895. godine u Beogradu u Državnoj štampariji Kraljevine Srbije, a o trošku Zadužbine Ilije Milosavljevića Kolarca.

Pominje se još da je, uz onaj prvi prevod „Kurana“, preveo s italijanskog i francuskog više drama koje su izvođene u Narodnom pozorištu u Beogradu.

U Hercegovačkom ustanku, čiji je vođa bio, uz njega se nalazila i Holanđanka Žana Merkusova. Može se dodati da je do ušiju bila zaljubljena u njega. A on? O tome, bar do sada, ni traga, ni pomena…

 

Pismo Žane Merkus prijateljici o Mići Ljubibratiću

Pismo Meri Ulenšpigel

… Pitaš me kako izgleda On. O tome sam upravo htela da ti pišem, ali nisam imala hrabrosti. Tvojim interesovanjem olakšala si mi ono što sam i sama želela. Kako opisati čoveka koji me je ispunio do poslednjeg drhtaja srca? O tome bih lakše pisala u svome dnevniku, ali sada nemam kuda. Čuvaću se one ženske sentimentalnosti kako ne bih iskrivila stvarnu sliku o ovom neobičnom čoveku.

Kažem o čoveku, a on, po godinama, jedva da može tako da se nazove. Ako neko nema ni dvadeset, kako da ga nazovemo tako obavezujućom rečju? Ali uprkos svojim godinama, on je čovek u punom smislu te reči. On je to u jednoj neobičnoj izuzetnosti, koja nije retka u ovom svetu, gde sve stasava zarana, ali zarana i odlazi, iščezava, što zbog ranih pogibelji, što zbog surovo oskudnog života.

Oni koji žive dugo – nisu retki, dugovekih ima, ali to su oni koji su imali sreću da ne poginu u borbama i ne podlegnu bedi i gladi.

On je zadivljujući izdanak jednog sveta o kome mi u Holandiji ništa ne znamo. Pre nego što pokušam da ti ga opišem, dozvoli da kažem kakav je ovo svet, ko su ovi Srbi Hercegovci, čiji je on jedan od najmlađih vođa. Ne bismo očekivali, s obzirom na surovost podneblja, koje su hiljadama godina razni narodi, stari i novi, Kelti, Iliri, Tračani, Grci, Rimljani crpeli, i klimu koja nije sklona ljudima, da tu živi narod moralno uzvišen, neunakažen uslovima života i, danas, čudovišno surovim odnosom turske vlasti prema njima.

To me više od svega fascinira. Ta devičanska čistota, u koju nije uspela da prodre naša evropska civilizacija, sa svojom iskvarenošću – egoizmom, hipokrizijom, raznim nastranostima, pohlepom za novcem i bogatstvom. Ovde se za to ne zna.

Sada sam dosta ovladala srpskim jezikom, pa mogu da ih otkrivam i u onome što pripada njihovoj prošlosti i kulturi. Tako sam u prilici da čitam njihovu narodnu poeziju, epsku i lirsku, o kojoj je veliki Gete izrekao najveće divljenje rekavši: „Ovo je narod koji pesnicima peva pesme.“

Kako je među njima pismenost nerazvijena, jer je svim sredstvima onemogućava turska vlast, to su prisiljeni da usmenim putem prenose i obogaćuju sve što je značajno za lični i društveni život zajednice.

Osobito su snažne i lepe njihove epske pesme, dostojne najvećih ostvarenja u svetskoj epskoj poeziji. S razlogom se mogu porediti sa Homerovim epovima, sa „Epom o Gilgamešu“ ili finskom „Kalevalom“.

Ukratko, u takvom svetu je ponikao On, u poznom epskom dobu naroda čiju tragičnu sudbinu Evropa mirno posmatra.

Kada sam ga upoznala, mislila sam da je izuzetak. Ne! On je samo ona mlada grana na njihovom stablu koja je šiknula visoko iznad drugih.

Kao jedan od vođa, on u svemu služi ličnim primerom, kao kakav Moralni Heroj. Svi su oni neka vrsta moralnih heroja, a On je jedan od njihovih mladih bogova. On je i bog i običan mladić, baš kako su stari Grci predstavljali svoja božanstva u liku savršeno lepih i moćnih ljudi.

Eto, već rekoh: on je savršeno lep čovek, ili se meni tako čini, kao i svakoj ženi koja zavoli. Stasit, dugih nogu kao u jelena, snažnih ramena kao u Herkulesa i apolonske glave. Njegovo lice ima belinu i finoću alabastera, što me posebno uzbuđuje. Ratnik s licem istočnjačke princeze.

Svi oni ovde žive na otvorenom prostoru, pa su preplanuli i lica im se brzo naboraju, a Njegovo odoleva tom ranom unakazivanju. Obučen je u odelo evropskog kroja, ali povremeno se obuče i u njihovu mušku narodnu nošnju, koja izgleda prelepo. Kada se obuku u tu nošnju, vezenu srmom, kitnjastu, od finih materijala i spretne krojačke izrade – izrađuju ih njihove žene – ljubomorna sam na onu koja je izradila Njegovu odeću.

Kod njih su u modi brkovi, pa ih i On nosi, ali za razliku od drugih koji ih puštaju da slobodno rastu, te su, najčešće, veoma bogati i dugi, njegovi su frizirani, uvrće ih i zašiljuje na krajevima, te su tanki i oštri kao bodlje.

Donja usna mu je sočna i senzualno isturena, uvek lako vlažna i izrazito rumena. Beo ten, čist, iz koga prodire svetlo krupnih crnih očiju!

Kad god se sretnem s tim očima, ja se opomenem: pazi da se ne stropoštaš!

Njihove devojke, naravno, luduju za njim, ali se nijedna ne usuđuje da to pokaže, kao što se ni ja ne usuđujem.

Posebno pleni i mene i ostali ženski svet njegov oratorski talenat i visoka inteligencija. Kada govori o njihovim porobljivačima, to su olujni hukovi i grmljavina koja potresa samo tle sa koga im se obraća. Kada se pak obraća nevoljnima ili deci, njegov glas i ritam govora poprima nežnost Šopenove sonate. Tim glasom obraća se i meni. Melodičnost njihovog jezika veoma je izražena, po čemu nadmašuje i italijanski. Imaju četiri akcenta, toliko nema nijedan od evropskih jezika, što ga muzički čini izuzetno bogatim

 

Rene Gremo

Rene Gremo je holandski profesor socijalne antropologije, istraživač i publicista. Posebno se bavi istorijom Balkana i holandsko-balkanskim vezama u prošlosti i sadašnjosti. Duže od dve decenije proučavao je život i delo Žane Merkus, čiju je veliku biografiju napisao i objavio u Holandiji.

Radio je na holandskim univerzitetima u Nejmegenu i Amsterdamu. Predavao je i na Beogradskom univerzitetu na Odseku za jezik i kulturu Holandije i Flandrije.

U novoosnovanom Muzeju muzičkih instrumenata u Holandiji, u kojem je sada zaposlen, priprema radove o nastanku gusala i o guslarskoj, narodnoj epici. Dobar je poznavalac i etno-muzike s naših prostora.

Verujemo da Gremoova knjiga o Žani Merkus zaslužuje da bude prevedena na srpski jezik i da naša kulturna javnost sazna više o toj jedinstvenoj ličnosti, toliko zaslužnoj za oslobođenje našega naroda.

 

Nastaviće se

[/restrictedarea]