Milorad Vučelić / glavni urednik
Knjige se baš ne čitaju. Nema se kad. Ne stiže se od silnih javnih rođendana i imendana, televizijskih nastupa, javnih godišnjica brakova, prajda i proslava. Ne treba tu samo biti viđen i zapažen, valja se za to i pripremiti i udesiti, pa to i organizovati, a malo i počinuti nakon toga. Ne bi se baš reklo da duh protestantizma obitava u srpskom establišmentu bez obzira koliko ga srpski premijer zagovarao i ličnim primerom pokazivao. Taj duh kao da se dodatno nastanio kod onih koji tragaju za poslom ili rade slabo plaćene poslove ili seju, oru i žanju, uče decu i leče. Oni koji ne učestvuju u ovim manifestacijama primorani su samo da čitaju o njima i da ih u tabloidnim medijima sa zavišću ili sa ushićenjem i obožavanjem razgledaju. Narodne svetkovine i državna praznovanja zamenio je javni pogled na privatne proslave onih kojima se može. Sa srpskim kapitalizmom stigao je i srpski džet-set. Za knjige ili za neko ozbiljnije časopisno štivo nema se kad, a i što bi to neko čitao kada od toga dokazano nema neke koristi.
[restrictedarea]Ipak, i pored svega, običan svet, kako bi se reklo, ne ističe svoje nečitanje kao vrlinu. Ali zato više nego karakteristično to ističu oni koji imaju priliku da u javnom prostoru svakodnevno ili svakonedeljno iznose svoje intelektualne uratke. Tako se jedna redovna drugosrbijanska kolumnistkinja svom snagom obrušava na autora knjige za koju joj „ne pada na pamet da je pročita“. Zašto? Zato što ona o vremenu o kome ovaj tadašnji visoki politički funkcioner piše, a to su „devedesete“, već ima definitivno formirano mišljenje pa to ne mogu narušiti nikakva nova saznanja, činjenice ili dokumenti.
Negde je dotična pročitala da taj visoki jugoslovenski funkcioner smatra Jugoslaviju „greškom“ i da je to bilo odlučujuće da je on i razvali a ona ju je tako mnogo volela. Slobodan Milošević, za razliku od ovog „nepročitanog“ državnog funkcionera, Jugoslaviju nije smatrao greškom pa je i pored toga još krivlji. Greškom je nisu smatrali ni Nikola Pašić ni srpski kralj Aleksandar Karađorđević, ni Aleksandar Ranković pa su i oni i te kako krivi. Jesu li i oni krivi za njeno rasturanje i stvaranje NDH, Maspok, oružanu pobunu na Kosovu ili Ustav iz 1974. godine? Kako to da su ovako različiti ljudi svi krivi ili glupi, a ovi današnji toliko pametni, bilo da su jugoslovenski ili antijugoslovenski orijentisani. Odakle potreba da se bude ovako pretenciozan i samozaljubljen, nesposoban da se razumeju tadašnje okolnosti, i istovremeno antičitalački i antiistorijski nastrojen i unapred spreman da se svaka naknadno otkrivena ili nepobitno utvrđena istina potpuno ignoriše, a sopstvena predrasuda neoštećena očuva.
Nameće se zaključak da veliki deo deklarativnih zaljubljenika u Jugoslaviju to nisu nikada stvarno bili. Oni nisu nikada voleli Jugoslaviju kao zajednicu ravnopravnih nacija i naroda, oni su je voleli samo onda kada je funkcionisala po principu „slaba Srbija – jaka Jugoslavija“. Kao što danas ne vole Srbiju, tako juče nisu voleli ni Jugoslaviju. Ovo je samo nastavak odanosti tom principu i pretvaranje da se radi o nečemu drugom. Voleli su Jugoslaviju, ali samo s tom „greškom“ koju su oni smatrali najvećom vrlinom. Pa, kada sada već nema jugoslovenskog okvira da se ta „greška“ ponovo vaspostavi, nije loše da se nađe neki briselski.
Da je bilo i da danas ima većih sklonosti čitanju, znalo bi se šta piše u Memorandumu SANU i da to ni tada a pogotovo sada nije nešto što je moglo uzrokovati bilo kakav rat ili razbijanje Jugoslavije. Čitanjem i pamćenjem moglo bi se lako zaključiti da se Akademija i tada hrabro odbranila od ovakvih optužbi, ali da je ta odbrana bila jedan od njenih poslednjih poteza pre nego što je potonula u tridesetogodišnji konformizam uz časne izuzetke, naravno. Efekat žigosanja bez argumenata dao je te tužne rezultate na opštu nacionalnu i državnu štetu.
Da je neko bar malo skloniji čitanju, on bi lako mogao da prepozna veliki deo uzroka za „devedesete“ u aktuelnim izjavama generala Sefera Halilovića, ratnog komandanta Armije BiH koji je zapretio da će ukoliko bude referenduma uništiti Republiku Srpsku za 15 dana! Možda bi se moglo lako zaključiti na šta je sve ovaj general bio spreman devedesetih u ratu tajno kada je danas spreman da u miru učini ovo javno.
Možda bi se, da neko hoće da čita, kao što neće, lako moglo zaključiti kako je došlo do eksplozije i masakra civila u Ulici Vase Miskina 1992. u Sarajevu i na Markalama 1994. godine. Za to postoji pravo obilje dokaza, svedočanstava i stručnih nalaza kako iz domaćih krugova, tako i iz međunarodnih. Narednih nekoliko meseci eksperti za balistiku, eksplozive i forenziku iz Amerike, Francuske, Rusije, Kine, Češke, Nemačke, Izraela, Srbije i Republike Srpske pokušaće da na vojnom poligonu u Nikincima kod Rume dokažu da su tragični događaji koji su se odigrali u Sarajevu bili režirani.
Hoće li tada biti spremnih i raspoloženih da to pročitaju, uvaže i upamte. Doduše nije sve u spremnosti da se nešto pročita, ima nešto što je duboko povezano s karakterom, interesima i savešću čitača.
[/restrictedarea]
