Bitke za ratnu štetu

Piše Slobodan Ikonić

Ekonomska kriza, naročito prezadužene Grčke, kao i sve veće političke tenzije na relaciji Istok–Zapad, na površinu izbacuju brižljivo zabašurene i nikad ne isplaćene reparacije za ratne zločine i razaranja u velikim ratovima dvadesetog veka

Saveti, upozorenja, pa i pritisci da se okanemo osvrtanja na prošlost i da istoriju zanemarimo kao važan argument, pored političke imaju i važnu ekonomsku računicu. Ne samo što se vrši „naučna“ revizija te prošlosti već se ujedno izbegava i niz obaveza po reparacijama nekadašnjih Sila osovine koje ni do danas nisu u potpunosti isplaćene. Zapravo, isplaćen je tek zanemarljiv procenat, a zbog novih interesa i poraženih i nekih pobednika te se obaveze guraju pod istorijski tepih. I tek s grčkom ekonomskom i dužničkom krizom ponovo je otvoreno ovo značajno pitanje.

[restrictedarea]

CIPRASOV ZAHTEV Pritisnut drakonskim merama štednje koje pre svega diktira Nemačka, grčki premijer Aleksis Cipras zatražio je njihovo ublažavanje i smanjenje grčkog duga, ali je ovih dana i ponovio zahtev Nemačkoj da njegovoj zemlji isplati ratnu odštetu koja se odnosi na vreme nacističke okupacije. Ne treba posebno napominjati da je ovo pitanje dodatno ugrozilo odnose između Atine i Berlina, ionako već narušene trvenjima dve države o međunarodnoj finansijskoj pomoći Grčkoj.

Pitanje ratne reparacije snažno je obnovljeno 2010, kada je Grčka potonula u dužničku krizu i bila primorana da zatraži spasonosne zajmove od Evropske unije u kojoj bogata Nemačka obavlja ulogu „glavnog blagajnika“, uz to je i među najvećim grčkim poveriocima. Grčki revolt i zahtev za reparacije naročito su pojačali cinični predlozi, pre svega nemačkih bankara, da Grčka zbog duga proda svoja ostrva.

Grčka vlada traži između 269 i 332 milijarde evra za štetu koju joj je Nemačka prouzrokovala tokom Drugog svetskog rata. To uključuje materijalnu štetu i odštetu za ratne zločine, kao i za zajmove koje je Grčka pod prisilom morala da odobri Trećem rajhu, a koji nikada nisu vraćeni.

Nemačka se već izjasnila da je pitanje isplate ratne štete rešeno sporazumom iz 1960. kojim je Zapadna Nemačka trebalo da Grčkoj isplati 115 miliona nemačkih maraka. Nasuprot tome, grčki premijer je više puta istakao da ugovor o reparaciji s Nemačkom iz 1960. godine nije pokrio glavne zahteve Grčke, uključujući nadoknadu za uništenu infrastrukturu, ratne zločine i vraćanje prinudnog, nikad vraćenog zajma koji su nacisti uzeli od okupirane Grčke. Grčka vlada, naime, smatra da je taj sporazum odložio konačni dogovor dok Nemačka ne zaključi sveobuhvatni mirovni sporazum sa četiri okupacione sile.

A kada su Britanija, Francuska, Sovjetski Savez i SAD potpisale 1990. godine sporazum kojim je Nemačka ponovo povratila puni suverenitet, zapadnonemačke diplomate su radile na tome da spreče da on bude nazvan mirovnim sporazumom, kako bi izbegli zahteve za isplatu ratne štete.

I dok većina Nemaca s neodobravanjem gleda na finansijsku pomoć Grčkoj, mnogi od njih ne znaju da je Nemačka posle Drugog svetskog rata pomoć dobila baš od Grčke. Naime, na londonskim pregovorima 1953. godine, pošto je Nemačka pristala da isplati odštete (ali tek kada i formalno bude potpisan spomenuti mirovni ugovor), delegacija ove zemlje od svojih partnera tražila je da joj oproste dug. Molba Nemaca je uslišena i 22 zemlje, među kojima je i Grčka, Nemačkoj su oprostile polovinu duga.

Treba podsetiti da je posle 1953. usledio snažan rast nemačke privrede, da se deset godina kasnije društveni bruto proizvod ove zemlje udvostručio. Nemačka nikad u budućnosti nije imala toliki privredni rast kao u deceniji posle potpisivanja Londonskog ugovora o opraštanju dugova.

 

RUSKI ZAHTEV Izgleda da je Grčka samo prva „postavila nogu“ i odškrinula dugo zatvorena vrata. Novi šok u Berlinu izazvala je najava iz Moskve da će Rusi tražiti od Nemačke odštetu od četiri biliona evra. Inicijativa u ruskom parlamentu je direktan odgovor na trgovinske sankcije koje su SAD i EU uvele Rusiji zbog „aneksije“ Krima i podrške proruskim snagama u istočnoj Ukrajini.

Tokom trajanja Drugog svetskog rata 30 odsto ruske zemlje i nacionalnog blaga je uništeno, a razoreno je 1.710 velikih sovjetskih gradova, više od 70.000 manjih gradova i sela, 32.000 industrijskih zona, a 100.000 farmi je potpuno uništeno, podaci su koje je Staljinov odbor prikupio posle rata.

Rusi procenjuju da ova materijalna šteta iznosi 600 milijardi dolara i pri tome dodaju da „Nemačka plaća kompenzaciju za šest miliona žrtava Holokausta, ali ignoriše 27 miliona ubijenih sovjetskih građana, od kojih je 16 miliona civila.“

 

NATO REPARACIJE A šta je sa Srbijom?

Ogromna razaranja i štete koje je NATO avijacija izazvala svojim vazdušnim napadima na SRJ, suprotno članovima 39 i 42 Povelje UN, otvaraju pitanje da li naša država i njeni građani mogu – kad-tad – da se nadaju nekom obliku ratnih reparacija, kojima bi se naša zemlja obeštetila zbog nelegalne agresije.

Pravna struka smatra da „postoji solidarna građanska odgovornost za naknadu štete svih zemalja koje su neposredno ili posredno učestvovale ili učestvuju u aktu agresije na SRJ“ pošto je NATO agresija povredila ne samo Povelju UN već i pravila o vazdušnom ratu iz 1922. godine, Ženevsku konvenciju o zaštiti građanskih lica za vreme rata iz 1949, Konvenciju o zaštiti kulturnih dobara iz 1954, Konvenciju o genocidu iz 1948… Tužbu za odštetu svaki pojedinac može podneti bilo kojem sudu u zemljama članicama Alijanse, ili bilo kom drugom sudu.

 

NEMAČKA I SRBIJA Nažalost, Srbija još uvek nije uspela da se domogne reparacija ni za Prvi i Drugi svetski rat.

Uprkos tome što su ratne štete Srbiji tokom Prvog svetskog rata bile praktično nenadoknadive (naročito fizički gubitak 23 odsto muškog stanovništva) i uprkos nezgodnoj činjenici da su u novostvorenoj južnoslovenskoj državi bili i delovi austrougarske imperije (što je politički i pravno otežavalo adresovanje odštetnog zahteva), posle dugog natezanja na kraju je nekako dogovoreno da Kraljevina SHS od 1929, pa u narednih 59 godina, treba od Nemačke ukupno da primi 3,6 milijardi rajhs maraka ratnih reparacija (3,9 milijardi po potonjem Jangovom planu). Ali sve je to stornirano već 1932. godine, posle Lozanske konferencije i Huverovog trogodišnjeg moratorijuma odobrenog u  Nemačkoj.

S dolaskom Hitlera na vlast 1933. godine, jednostrano se odbacuje Versajski mirovni ugovor, prestaje isplata ratnih reparacija tada Kraljevini Jugoslaviji, a nečasni karakter Trećeg rajha ogledao se i u tome što je deo ratnih reparacija, dat u materijalnim sredstvima kao reparacija za Prvi svetski rat, demontiran i vraćen u Nemačku posle okupacije Jugoslavije 1941. godine.

Nemačka na sve moguće načine izbegava da o tome razgovara s vladama Jugoslavije, a sada i Srbije, iako ove međunarodne obaveze Nemačke ne zastarevaju, a kamate su posle osam decenija i te kako narasle.

Reparacija se ponovo setila Zajednica udruženja žrtava Drugog svetskog rata koja upravo traži obnovu pregovora s Nemačkom oko plaćanja obeštećenja. Više od 200.000 građana Srbije do danas nije uspelo da naplati odštetu posle Drugog svetskog rata, bilo u svoje ime ili u ime svojih predaka. Nenaplaćena šteta od Nemačke, i to samo na osnovu prinudnog rada, procenjena je na oko 290 milijardi dolara, a Zajednica udruženja žrtava Drugog svetskog rata Srbije, poučena grčkim iskustvom, ponovo pokreće inicijativu za realizaciju tog duga.

„Od oko 90.000 članova naše organizacije, naknadama od Nemačke, Austrije i Mađarske, koje su isplaćene između 2001. i 2008. godine, obuhvaćeno je manje od tri odsto oštećenih u ratnim zbivanjima, dok za ostale ta pitanja još stoje otvorena“, rekao je nedavno predsednik Upravnog odbora Zajednice advokat Dragan Novović.

On objašnjava da su obeštećenje dobili preživeli logoraši koji su bili živi 1999/2000. godine, međutim, novac nisu dobili njihovi naslednici, ratni zarobljenici, odnosno pripadnici Vojske Kraljevine Jugoslavije koji su bili u vojnim logorima.

Zajednica udruženja logoraša probaće da pokrene inicijativu preko novog skupštinskog saziva, jer je Predlog zakona o obeštećenju podnet još 2004. i tada je bilo obećanja iz Bundestaga da bi moglo doći do isplate, ali ne direktno na ime odštete nego preko nekih programa pomoći. Do realizacije, međutim, nikada nije došlo. Jedino su do sada, doduše u minornom iznosu, odštetu dobile žrtve medicinskih eksperimenata.

 

RAZMERE RAZARANJA U dokumentaciji o razmerama razaranja i pljačke u periodu okupacije, koju je Jugoslovenska državna komisija za ratnu štetu predočila u proleće 1947. godine, stoji da je uništeno i opljačkano 36,5 odsto vrednosti industrije, 57,2 odsto vrednosti hemijske industrije, 53,4 odsto tekstilne industrije, 22 odsto prehrambene industrije, 30,2 odsto elektroprivrede, 17,5 odsto građevina, 52 odsto pruga normalnog i 33 odsto uskog koloseka, 23,4 odsto lokomotiva i 16,1 odsto vagona. Ukupno su uništena ili delimično oštećena 223 rudnika.

Ukupan iznos reparacija Nemačke Jugoslaviji u periodu 1947–1949. iznosio je 36 miliona dolara, po kursu iz 1938. godine, što – od ukupne štete od 9,1 milijarde dolara – čini zaista fantastičnih 0,3 odsto! Radi poređenja, ovaj iznos je četvrtina vrednosti bakra odnesenog za vreme okupacije iz rudarskog basena Bor.

Posle 1957, kada je SR Nemačka prekinula diplomatske odnose s Jugoslavijom zbog priznanja Demokratske Republike Nemačke, pitanje reparacija nije više ni postavljano, i to je bio dobar izgovor za Nemačku da obeštećenje stavi u drugi plan. Ipak, Jugoslavija je i dalje pokušavala da tokom šezdesetih godina pokrene priču o obeštećenjima, ali je Nemačka to uporno odbijala.

 

BRIONSKA FORMULA Konkretni razgovori s Nemačkom oko obeštećenja žrtava Drugog svetskog rata počeli su tek posle 1970, neposrednim kontaktima između Josipa Broza Tita i nemačkog kancelara Vilija Branta i odvijali su se u više navrata, prvo na Brionima 1968. kada je Brant predložio da se nađe formula koja nije toliko opterećena prošlošću nego je upućena na budućnost (kasnije nazvana u njegovim memoarima „Brionskom formulom“). Nakon toga je Tito u Bonu, prilikom službene posete 1970, samo uzgred pomenuo pitanje reparacije, da bi u aprilu 1973. bio postignut sporazum – kasnije ratifikovan kao „Ed memoar“ (u prevodu: „Izjava jugoslovenske vlade“) – po kojem je Jugoslaviji isplaćen novac za privredni razvoj, a indirektno je njime obuhvaćena i odšteta za sve Srbe stradale u nemačkim logorima. O drugim građanima, Jevrejima i ostalima, koji su pretrpeli materijalnu štetu u zarobljeništvu i po logorima, nije govoreno.

U tekstu Sporazuma jasno je navedeno da preostala otvorena pitanja iz prošlosti treba rešavati kroz dugoročnu saradnju na ekonomskim i drugim pitanjima, u cilju definitivnog ispunjenja ove saglasnosti. Saradnici su se dogovorili da tu bude uračunat kredit od 300 miliona maraka, dodeljen Jugoslaviji 1972, i odobren još jedan od 700 miliona maraka, u vidu zajma u tri tranše, na rok od 30 godina sa grejs periodom od decenije i kamatom od 2 odsto godišnje. Veruje se da je ovo iskorišćeno za pokrivanje deficita i finansiranje izgradnje Nuklearne elektrane „Krško“, i za pomoć Crnoj Gori.

Dakle, rešavanje spornih pitanja putem privredne saradnje, odnosno Brionskom formulom, prvi je, istina, pokušaj konačnog rešenja ovog problema, mada se ni u kom smislu sporazum koji je ratifikovala Skupština ne može smatrati izmirenjem ratnih potraživanja, budući da je usvojeni sporazum dvostrano teretan pravni posao sa svim elementima ugovora o zajmu u kojem se nijednom rečju ne pominje ratna šteta, niti obeštećenje žrtava terora, te se ti krediti moraju vratiti.

 

OSTALI OKUPACIONI DUŽNICI Ni Italija ni Mađarska nisu ispunile svoje međunarodne obaveze za isplatu reparacija, iako smo s njima imali mirovne ugovore. Tim ugovorima bilo je utvrđeno da nam je Italija dužna 125 miliona dolara a Mađarska 50 miliona dolara, a dobijeno je od obe države samo 38 miliona dolara. Mađarska je plaćala reparacije do 1948. godine, ali posle Rezolucije Informbiroa prestaje, i tako sve do danas.

S Bugarskom Jugoslavija nije potpisala mirovni ugovor. Ali je vlada SFRJ Sofiji „oprostila“ 25 miliona dolara reparacija famoznim „Bledskim sporazumom“. Taj „sporazum“ nije legalizovan nijednim međudržavnim aktom, bila je to svojevrsna proizvoljnost koju je tadašnja samoupravna politička vlast stavljala iznad ustava i zakona.

Nasuprot tome, publicista Milan Vidojević, u jednom od svojih istraživanja na temu ratnih reparacija, navodi davno izgovorene reči dr Jovana Paunovića, koji je bio i član jugoslovenske delegacije na Mirovnoj konferenciji u Parizu, da „po Ustavu niko ne može biti ovlašćen da otpisuje takva potraživanja koja su, ne samo izraz pretrpljenih materijalnih šteta već i nadoknada za izgubljene ljudske živote. Svako odstupanje od toga predstavlja direktnu povredu najelementarnijih i najdelikatnijih interesa i prava ovog napaćenog naroda, te i nedopustivu zloupotrebu u vršenju datih ovlašćenja i funkcija vlasti“.

Još su u sećanju pokušaji Vlade SFRJ da notama od 5. decembra 1991. i 23. aprila 1992, kao i zahtev Udruženja ratnih zarobljenika Jugoslavije iz januara 1992, „vrati za pregovarački sto“ Nemačku, koja je obe note odbila.

Sada je mnogo jasnije zašto se istorijska zlostavljanja iz svetskih ratova potiskuju u zaborav. Pored ostalog, i da žrtve i njihovi potomci nikada ne bi našli stvarnu satisfakciju, ni pravnu, ni moralnu, ni finansijsku. Može li budućnost to da promeni?

[/restrictedarea]