Balkanski špijun iz susedstva

„Pečat“ je, od izvora iz obaveštajnih krugova kojima veruje i za koje veruje da su veoma upućeni u operaciju identifikacije i hapšenja hrvatskog špijuna Čeda Čolovića, došao do informacija koje bacaju dodatno svetlo na ovaj slučaj.
Na inicijativu beogradskog centra Bezbednosno–informativne agencije, a uz odobrenje vrha BIA, prema našim saznanjima, početkom ove godine odlučeno je da se započne akcija hapšenja i krivično-pravnog procesuiranja agenta neke od inostranih obaveštajnih službi koje deluju u našoj zemlji. Cilj ovakve akcije: da se stranim agenturama signalizira da u Srbiji više ne mogu da vršljaju onako kako hoće i kako su predugo činile.
Žrtva naše kontraobaveštajne operacije – hrvatska agentura – nije bila odabrana unapred. Kako ističu „Pečatovi“ izvori, među više potencijalnih meta Čolović je odabran zato što je procenjeno da će slučaj protiv njega biti izgrađen i najbrže i najčistije (s pravne tačke gledišta), a čitav proces – koga Čolović i njegovi šefovi evidentno nisu bili svesni do trenutka hapšenja, svaka čast našim kontraobaveštajcima – pokrenut je pre nego što je došlo do najnovijeg talasa zaoštravanja naših odnosa s Hrvatskom.
Čedo Čolović, svojevremeno oficir za bezbednost 75. motorizovane brigade Vojske Republike Srpske Krajine, na radaru naše službe našao se pre nešto više od godinu dana – a ne pre čak 15 godina, kao što su ustvrdili pojedini mediji – da bi naknadnom rekonstrukcijom njegovog delovanja bilo ustanovljeno da su ga Hrvati zavrbovali tokom 2009. klasičnom ucenom. U međuvremenu mu je uspelo da, kažu naši izvori, delujući po preciznim instrukcijama hrvatskih obaveštajaca „u crno zavije“ desetak ljudi. Uhapšen je na autobuskoj stanici, kada se spremao za redovan odlazak u Hrvatsku.
Zašto je Čolović uhapšen i javno raskrinkan kao hrvatski špijun? Naši izvori objašnjavaju: zato što je procenjeno da će takav njegov tretman za srpske interese biti korisniji nego da je Čolović iskorišćen na neki drugi način, kao dvostruki agent na primer.
U svakom slučaju, tokom saslušanja pred tužiocem – BIA je sve od početka odradila u saradnji s Višim javnim tužilaštvom u Beogradu – Čedo Čolović bio je i više nego kooperativan, „sve je priznao, detaljno objasnio, uslovno rečeno bio je iskren“ i izneo je čak nekoliko podataka srpskoj službi dotad nepoznatih.
Interesantan uzgredni detalj: iako su posle Čolovićevog hapšenja hrvatski zvaničnici na razne načine pokušali da umanje vrednost ovog za njih veoma neprijatnog slučaja (Miro Kovač, odlazeći šef diplomatije, na primer: „To je neka vrsta trećerazredne epizode u sapunici koja se nama u Hrvatskoj servira već nedeljama“), istina je da su odmah alarmirali svoje saveznike u NATO-u i Evropskoj uniji, koji su potom reagovali i počeli da se raspituju kod naših državnih organa o čemu se zapravo radi. Kao što smo videli u danima koji su usledili, izostala je bilo kakva njihova zvanična reakcija a naročito osuda, što, uz priznanje špijuna Čolovića, dodatno potvrđuje da je slučaj čist kao suza.
Hapšenjem ovog hrvatskog špijuna naši nadležni državni organi demonstrirali su svoju efikasnost, država je pokazala moć da stane u sopstvenu zaštitu, a ima i naznaka da Čedo Čolović neće zadugo ostati usamljen kao strani špijun uhvaćen i procesuiran u Srbiji…

Piše Slobodan Ikonić

Hapšenje hrvatskog špijuna, pri tome Srbina, obelodanjivanje slučaja i njegovo još brže procesuiranje, nameću zaključak da je u pitanju poruka vlasti u Beogradu da više neće tolerisati špijunska vršljanja koja su preplavila Srbiju

Najveći špijuni su, kažu, oni koji nikada nisu otkriveni. Zato je glad javnosti za senzacijama ove vrste razumljivo usmerena na raskrinkane špijune. Naročito ako su „vrući“. Aktuelni slučaj hrvatskog špijuna Čeda Čolovića u Srbiji jedan je od tih.

[restrictedarea]

HITAN POSTUPAK Javnost je za slučaj saznala prošlog petka preko saopštenja Višeg javnog tužilaštva u Beogradu da je srpska Bezbednosno-informativna agencija (BIA), u saradnji s Tužilaštvom, uhapsila jednu osobu zbog postojanja sumnje da je izvršila krivično delo špijunaže. Reč je o penzionisanom oficiru koji ima srpsko i hrvatsko državljanstvo – do 1990. godine živeo je i radio u Republici Hrvatskoj, nakon čega boravi u Republici Srbiji. Ubrzo se saznalo da se radi o Čedi Čoloviću, bivšem pripadniku Vojske Republike Srpske Krajine, nastanjenom u Ugrinovcima kod Beograda.

Slučaj Čeda Čolovića specifičan je po javno obelodanjenom privođenju, što je u poslednjih 25 godina učinjeno svega nekoliko puta, kao i neverovatno kratkom sudskom procesu koji je usledio – Viši sud u Beogradu, naime, već nekoliko dana po hapšenju prihvatio je Sporazum o priznanju krivičnog dela zaključen između Čolovića i Višeg javnog tužilaštva u Beogradu, pa je okrivljeni osuđen na kaznu zatvora od tri godine. Ovo je jedna od najbrže donesenih presuda u sudskoj praksi, s obzirom na to da je od hapšenja do presude prošlo samo pet dana. Naravno, nije objavljeno šta je špijun Čolović, u zamenu za ovako blagu kaznu, otkrio BIA i Tužilaštvu.

 

ČOLOVIĆEVI ZADACI O uhapšenom Čoloviću zna se samo ono što prenose mediji, jer niko od nadležnih nije iznosio detalje slučaja. Preuzimajući ulogu glasnogovornika, mediji su „saznali“ i kakvim se to aktivnostima bavio ovaj Krajišnik. Tako, hrvatski portal index.hr „doznaje“ da se „uhapšeni hrvatski špijun u Beogradu tereti da je radio za hrvatsku Vojnu sigurnosno-obaveštajnu agenciju i da je tokom proteklih meseci, pa čak i godina, u Beogradu i Srbiji prikupljao podatke koji bi njegovoj službi, dakle, VSOA, bili od posebnog interesa“. Portal navodi da se u poslednje vreme bavio oficirima JNA protiv kojih je Hrvatska pokrenula ili bi mogla da pokrene krivične postupke zbog dela počinjenih tokom rata 1991–1995. godine. Čolovićev zadatak je, navodno, bio da prosleđuje lične informacije o višim oficirima i ljudima poznatim hrvatskim obaveštajnim strukturama, tako što je kroz svakodnevne kontakte s njihovim prijateljima i članovima porodice dolazio da naizgled banalnih podataka kao što su adresa stanovanja, bračni status, učestalost putovanja u inostranstvo…

„Srpske službe već neko vreme prate dotičnog i prikupljaju informacije o njemu. Poznato je gde se tačno nalazio, u kojim mestima uz granicu, sa svojim kolegama s hrvatske strane i sa kime je sve bio u kontaktu“, piše index.hr.

Hrvatski zvaničnici su odmah pokušali da umanje značaj čitavog slučaja, sugerišući unutrašnje razloge Beograda za plasiranje afere. Od Stipe Mesića do Zorana Milanovića, koji je ceo slučaj karikirao „tajnom leskovačke pljeskavice“. No da se ne zavaravamo – najveći skandal za bilo koju državu u svetu jeste da joj otkriju špijuna. Pa otuda i ovakve težnje da se hapšenje Čeda Čolovića obesmisli.

Tek, shodno slovu zakona, špijunaža je krivično delo koje postoji kada se tajni vojni, ekonomski ili službeni podaci ili dokumenta saopšte, predaju ili učine dostupnim stranoj državi, stranoj organizaciji ili licu koje im služi. Za ovaj, osnovni oblik špijunaže kod nas je propisana kazna zatvora od tri do 15 godina. Teže kazne su određene za teže oblike špijunaže, poput stvaranja obaveštajne mreže u korist strane države ili rukovođenja takvom službom. Najteži oblik ovog krivičnog dela (kazna od 10 do 20 godina zatvora) postoji kada su nastupile teške posledice za bezbednost, ekonomsku ili vojnu moć zemlje. Dodajmo i da se tajnim smatraju oni vojni, ekonomski ili službeni podaci ili dokumenta koji su zakonom, drugim propisom ili odlukom nadležnog organa donesenim na osnovu zakona, proglašeni tajnim, a čije bi odavanje prouzrokovalo ili bi moglo da prouzrokuje štetne posledice za bezbednost, odbranu ili za političke, vojne ili ekonomske interese zemlje.

 

PUBLICITET I PORUKE Hapšenje Čeda Čolovića u Beogradu dobilo je, možda, kudikamo veći publicitet nego što zaslužuje, a za to je, bez sumnje, zaslužan i aktuelni kontekst zategnutih srpsko-hrvatskih odnosa.

To smatra i profesor Andreja Savić s Akademije za diplomatiju i bezbednost, nekadašnji direktor BIA. „S obzirom na zategnute odnose Srbije i Hrvatske, na ovaj način se pokazuje da Srbija štiti svoje interese, ali i da će svoje prioritete usmeriti ka zaštiti srpskog korpusa izvan Srbije. Ovime je Srbija poentirala jer je pokazala čvrstinu svog obaveštajno-bezbednosnog sistema.“

Inače, za prof. Savića slučaj Čede Čolovića ne spada u vrh špijunaže; radi se o nižerazrednom nivou. Ali, po njegovim rečima, on istovremeno predstavlja metaforu, pokazujući da Hrvatska dosta agresivno nastupa prema Srbiji, i to u kontinuiranom periodu.

I bivši šef Vojno-bezbednosne agencije Momir Stojanović smatra da je hapšenje Čeda Čolovića „ohrabrujuće“ budući prvo u poslednjih 15 godina.

Ova akcija ujedno je i poruka drugima da se u Srbiji ne može tek tako subverzivno delovati. Na toj liniji je i oštro reagovanje premijera Aleksandra Vučića u Donjoj Gradini, na obeležavanju 75 godina od stradanja Srba u ustaškom logoru Jasenovac, kada je Mladenu Ivaniću, srpskom članu Predsedništva BiH, skrenuo pažnju da Obaveštajno-bezbednosna agencija BiH (OBA) sprovodi operativno istraživanje na teritoriji Srbije i da srpske bezbednosne službe to neće tolerisati, već će bosanske špijune na tlu Srbije hapsiti.

U okviru obaveštajne zajednice procenjuju da bi hvatanje agenta hrvatske obaveštajne službe mogao da bude početak odmotavanja lanca špijunaže na Balkanu, ali i da Čolović svojim delovanjem nije mogao da ugrozi sistem bezbednosti Srbije, s obzirom na to da on očigledno nije imao pristup informacijama o vitalnim interesima naše zemlje.

KONTINUITET DELOVANJA Prošlonedeljno hapšenje hrvatskog agenta samo je deo priče o delovanju stranih obaveštajaca u našoj zemlji. Kada je Hrvatska u pitanju, kontinuitet je očigledan.

Podsećanja radi, početkom 1996. na optuženičkoj klupi Vojnog suda u Beogradu našao se major Marin Marić, koji je za cinkarenje SRJ i VJ državi Hrvatskoj dobio petnaest godina robije. Ovako visoka kazna zatvora izrečena mu je jer je major Marić uspeo da formira špijunsku mrežu na tlu SRJ, u kojoj su se nalazili, kako je istraga pokazala, i njegova supruga Ljubica Marić, zatim potpukovnik Marijan Spernjak, major Đuro Haraček i izvesni Željko Radanović. Na višegodišnje zatvorske kazne, u periodu do 2000. godine, osuđeni su zbog špijunaže u korist Hrvatske i Nedeljko Varišak (12 godina zatvora), Bela Nađ (5 godina), Ankica Breković (3 godine)… Ukupno je, od 1994. do 2000, kako su svojevremeno pisali srpski mediji, u tadašnjoj Vojsci Jugoslavije uhapšeno 29 stranih agenata, među njima najviše hrvatskih.

U skladu s promenama nastalim posle smene Slobodana Miloševića, politika vlasti nakon petooktobarskih dešavanja insistirala je na većoj bezbednosnoj saradnji sa stranim službama, mada, nažalost, nikada nije utvrđeno da je ta saradnja zaista obostrana, da je omeđena i strukturisana sporazumima koji svakako ne podrazumevaju da strane službe mogu delovati kako im je volja.

Veruje se da u Srbiji danas deluje 55 obaveštajnih agencija iz 40 zemalja, a prema podacima naših bezbednjaka najaktivniji su špijuni 10 stranih službi. Od njih, najuticajniji su oni iz američke CIA, britanskog MI6, nemačkog BND, ruskog FSB, ali su najagresivniji agenti hrvatske SOA. Za ramenom im stoje špijuni iz Turske, Irana, ali i s Kosova. U Srbiji, navodno, trenutno „operiše“ između 100 i 150 agenata, koji za potrebe svojih zemalja svakodnevno, javno ili tajno, prikupljaju informacije. Tačan broj stranih agenata, naravno, nije moguće utvrditi, što će reći i da se ove brojke pre mogu smatrati kao proizvod više ili manje tačne procene nego kao precizni podaci. A treba napomenuti i da, osim „klasičnih špijuna“, i onih koji u Srbiji borave kao razni atašei pri ambasadama, mnoge inostrane firme preko svojih sektora bezbednosti deluju kao produžene ruke obaveštajnih službi zemalja iz kojih dolaze.

NEJBOR I MONKTON Najveće zvezde među stranim špijunima u postpetooktobarskoj Srbiji bili su, van ikakve sumnje, Džon Dejvid Nejbor (CIA) i Entoni Monkton (MI6). Nejbor je iz nedodirljivog sveta tajnih službi pod lupu javnosti izašao 14. marta 2002, kada su ga pripadnici tadašnje Uprave bezbednosti Generalštaba VJ (danas VBA), uz podršku specijalaca iz „Kobri“, uhapsili u Motelu „Šarić“ na Ibarskoj magistrali, nadomak Beograda. Domaću javnost je tada šokiralo što je s njim uhapšen i potpredsednik republičke vlade Momčilo Perišić, bivši načelnik Generalštaba VJ. Uhvaćeni su „na delu“, u trenutku primopredaje poverljivih dokumenata. Posle višečasovnog saslušanja Nejbor je pušten jer se pozvao na diplomatski imunitet, dok je Perišić priveden istražnom sudiji i protiv njega je pokrenut još uvek aktuelni krivični postupak.

Hapšenjem Slobodana Miloševića dirigovao je upravo Englez Entoni Monkton u saradnji s dvojicom agenata CIA, a strani obaveštajci potom su angažovani i prilikom njegovog isporučivanja u Hag, što je u svojoj knjizi opisao Zoran Mijatović, bivši zamenik načelnika RDB Srbije. Prema Mijatovićevoj tvrdnji, supervizor cele akcije bio je Dejvid Blek iz CIA, koji je zamenio Džona Dejvida Nejbora, a nešto kasnije pridružio im se i Čedomir Jovanović. „Savetnik u britanskoj ambasadi u Beogradu Monkton javio se da će kasniti jer je bio u Crnoj Gori. Iz razgovora s njim zaključio sam da je ceo posao oko transfera Miloševića bio na relaciji gospodin Mokton, britanski vojni ataše – ministar Mihajlović“, napisao je, između ostalog, Mijatović.

Monkton je, kako tvrde upućeni, bio jedan od najbolje obaveštenih ljudi u Beogradu kada je u pitanju naša Služba državne bezbednosti.. Kažu da je čak pokušao da ubedi službu 2001. godine da usvoji njegove planove za reformu. „Doneo je napisani nacrt predloga prema kojem je broj pripadnika službe trebalo da se smanji desetostruko, na 300 ljudi. U stvari, ponudio je ’mustru’ koju je MI6 uradila za jednu afričku banana državu“, kaže izvor „Pečata“.

Posebne potrese u DB Monkton je izazvao činjenicom da isuviše zna o srpskom podzemlju. Pouzdani izvori tvrde da je pre ubistva Zorana Đinđića pokazao čelnicima naše tajne službe dokument koji objašnjava funkcionisanje zemunskog mafijaškog klana – grupe kasnije optužene za Đinđićevo ubistvo. Monkton je, kako navode izvori, višim službenicima pokazao delove tog dokumenta, a oni su zaključili da o zloglasnoj grupi Monkton zna više nego njihovi operativci… Tek, srpska saga ovog agenta britanske obaveštajne službe okončana je tako što je u srpskim medijima javno (i namerno) provaljen njegov identitet špijuna. Do slučaja Čeda Čolovića on je ostao poslednji identifikovani – premda ne i procesuirani – pripadnik neke strane obaveštajne službe koji je delovao u našoj zemlji.

Na kraju, ako se vratimo na Čolovića, vredno je istaći još jedan aspekt njegove nevesele sudbine koji je zapazio i Milan Škulić, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu. Ako su, naime, osnovni motiv ove vrste špijunaže ucena i strah od krivičnog gonjenja u Hrvatskoj, Škulić sugeriše da bi se u Srbiji važni preventivni efekti ostvarili konsekventnim odbijanjem saradnje naših pravosudnih organa s Hrvatskom, naročito ako se bivši oficiri JNA i Vojske RSK gone po komandnoj odgovornosti (koja je u Srbiji krivično delo tek od 2006) ili ako su optužnice političke više nego pravne prirode, što je jasno kada se u njima rutinski koriste kvazipravni termini i propagandne formulacije poput „velikosrpske agresije“, stavljanja JNA pod navodnike, pisanja o „četničkim formacijama“…

U svakom slučaju, sigurno je da je Srbija izložena agresiji od koje mora da se odbrani, i da je delovanje naših (kontra)obaveštajnih službi izuzetno važno, ali je samo jedan od poteza koje kao država, u cilju sopstvene odbrane, moramo da preduzmemo.

[/restrictedarea]