Alepo: bitka koja sve odlučuje

Pišu Miloš Milojević i Vladimir Gujaničić

Severna prestonica Sirijske Arapske Republike Alepo poprište je najveće bitke sirijskog konflikta. Podeljeni grad je u stanju sukoba više od četiri godine. Pre rata Alepo, kao najmnogoljudniji grad u Siriji i najveći trgovinski centar, imao je preko tri miliona stanovnika. Danas je njegov dobar deo u ruševinama, dok se u gradu i oko njega vodi odsudna bitka u sirijskom ratu

Nakon 2011. koja je prošla u puškaranjima širom Sirije s konfliktom niskog intenziteta, zemlja je krajem iste godine i početkom 2012. ušla u pravi rat. Ni Alepo, severna prestonica države, nije bio izuzet. U julu 2012. islamistička opozicija, potpomognuta obilnom podrškom koju je dobijala preko turske granice, uspela je da stavi veliki deo ruralnog dela provincije Alepo pod svoju kontrolu. Osnovne baze islamista za napad na grad bile su u gradovima severno od Alepa i u seoskom delu ove oblasti. Već u toku prvih borbi registrovani su mnogi stranci, što je omogućila blizina granice s Turskom. Francuski lekar Žak Beres, koji je lečio ranjenike islamističke opozicije, prvi je objavio da među njima nisu samo Sirijci već i brojni Libijci i Čečeni. Jedan komandant islamističke opozicije izjavio je za Gardijan da 70 odsto Alepa podržava Asada i da će pobeda biti otežana. Kao i pre toga u Baba Amru (delu grada Homs) i u Alepu dolazi do apokaliptičkih scena gde su čitavi blokovi srušeni usled žestoke borbe. Kao baza za ekspanziju ofanzive islamista poslužio je istočni deo grada i deo starog Alepa u kojem su imali podršku lokalne populacije.

[restrictedarea]

GRAD-TVRĐAVA Brojni faktori uticali su na razvoj situacije u Alepu. Prvi među njima su dešavanja u drugim delovima zemlje. Potom regionalni saveznici islamista – Turska, Saudijska Arabija, Jordan, Izrael, Katar i druge zemlje. Oni su uspostavili baze za snabdevanje islamista unutar Libana, duž cele sirijsko-jordanske granice, u provinciji Anbar u Iraku i na okupiranoj teritoriji Golana. Sirijska vojska nije mogla da obezbedi sve delove zemlje, i u tom trenutku dolazi do veće ekspanzije islamista unutar Alepa, kao i oko njega. Najžešće ofanzive terorista su se odvijale u leto 2013. godine. Pretpostavlja se da se u tom periodu na teritoriji Sirije nalazilo preko 100.000 stranih terorista. Pozicije međunarodnog aerodroma u Alepu bile su ugrožene, zapadni deo (oko 50-60 odsto površine) grada pod kontrolom vojske ostao je potpuno odsečen od najbližih sirijskih trupa na severu provincije Hama na udaljenosti od 80 kilometara. Pored zapadnog dela Alepa, u istoimenoj provinciji ostali su okruženi garnizoni sirijske vojske u vojnoindustrijskom kompleksu velike važnosti Al Safira, mestima Zahra i Nubul i na vojnom aerodromu Kuveiris istočno od prestonice provincije.

Najveći test izdržljivosti za sirijsku vojsku i narod bila je pretnja direktne intervencije SAD i njenih saveznika u avgustu 2013. posle isceniranog hemijskog napada u Istočnoj Goti u blizini Damaska. Napetost koja je trajala preko dva meseca naterala je vojsku da se ukopa i dislocira usled mogućih vazdušnih udara. Zapadni Alepo, u okruženju islamista, nije bio prioritet pred mogućom spoljnom agresijom. Usled snage sirijske vojske i regionalnog savezništva s Iranom, ali i jasnog stava Rusije, SAD i njeni saveznici nisu se odlučili za direktnu intervenciju. Sirijska vojska pokrenula je operaciju u oktobru kako bi deblokirala zapadni Alepo. Posle pobede kod Kanasera oslobođeno je preko 40 mesta i ponovo je uspostavljeno redovno snabdevanje grada u novembru.

Zbog neprekidnog pristizanja pojačanja preko turske granice u provinciju Alepo islamisti su od istočnog dela grada stvorili pravu tvrđavu koju nije moguće zauzeti bez potpune opsade. Sledeća etapa u daljem razvoju bitke za Alepo bila je oslobađanje industrijske zone Šeik Nađar i deblokada centralnog zatvora koji se nalazi nešto severnije od grada, gde se junački držala posada sirijske vojske s policijom tokom dugotrajne opsade. Cela operacija nazvana je „Zvezda Kanopus“. Pored borbi oko grada u gradu su sukobi neprekidno trajali naročito u njegovom starom delu, uništenom do neprepoznatljivosti. Borbe za tvrđavu u Alepu i kasarnu Imbrahim Hanano bile su neke od najžešćih, i front je uglavnom ostao nepromenjen unutar grada. Teroristi su gađali njegov zapadni deo raketnim bacačima, minobacačima i improvizovanim „paklenim topovima“, dok je sirijska vojska dejstvovala na položaje islamista artiljerijom, avionima i helikopterima. Zbog nerentabilnosti ciljeva u ovom ratu, sirijska vojska je pribegla lukavstvu, tako da je nad urbanim zonama koje drže islamisti počela sa masovnom primenom burad bombi, koje su postale „hit“ u sirijskom konfliktu. Od industrijske zone Šeik Nađar, kojom se Alepo ponosio pre rata, gotovo ništa nije ostalo, pošto su teroristi razmontirali fabrike, te su doslovno prenete u Tursku. Ostale su samo prazne hale – osim rata i islamističke invazije, Siriju je zadesila i pljačka suseda, posebno Turske. Nakon pozicioniranja severno od grada, front je vrlo dugo ostao statičan sve do februara 2016, kada se sirijska vojska probila do opkoljenih mesta Nubul i Zahra, severozapadno od Alepa, a koja su tri godine pružala otpor Al Nusri i ostalim islamističkim skupinama.

 

Bitka u završnoj fazi Razlog za dugo odlaganje potpune opsade ležao je u pojavi Islamske države – ona se iz „sunitskog trougla“ iz Iraka prebacila na prostor Sirije i sirijskoj vojsci, ionako preopterećenoj, otvorila novi veliki front, te je još više razvukao. Logistika i ljudstvo su preusmereni prema novootvorenim frontovima shodno situaciji, pa je odsudna bitka za Alepo odložena. U međuvremenu, do 2016. godine, smatra se da se istočni „islamistički“ deo grada smanjio – stanovništvo čini oko 300.000 duša, dok je zapadni deo pod kontrolom sirijske vojske gotovo zadržao predratnu populaciju i broji 1,5 miliona ljudi.

Nakon ulaska Rusije u rat na strani sirijske vojske preduslovi su ponovo stvoreni, nekoliko desetina ruskih letelica počele su da operišu iz severne Latakije protiv svih islamističkih skupina od Al Nusre, Armije islama do Islamske države. Vazdušne udare pratila je i obilna materijalna i stručna pomoć pružena sirijskoj vojsci. Pre intervencije Rusije i uz novo pridodati ISIL u koaliciji protiv sirijske vojske, činilo se da će rat trajati u nedogled. Situacija je sada dramatično izmenjena. Ruska intervencija je relativno jeftina i dosta odmerena, tako da su se predviđanja nekih zapadnih komentatora da će se u Siriji Rusija uvući u živi pesak pokazala kao – pogrešna. Sirijska vojska je obnovila nadiranja sa severne i južne strane zapadnih oboda Alepa kako bi potpuno formirala obruč oko grada i prinudila islamiste opsadom na predaju. Sa severne strane napad su započele „Tigar snage“ kako bi presekle jedinu liniju snabdevanja za istočni deo grada put Kastelo. Svako oprezno nastupanje praćeno je snažnom podrškom sirijske i ruske avijacije. Nakon svakog pomeranja linija fronta dolazilo je do velikih protivnapada praćenih samoubilačkim akcijama. Posle nekoliko većih borbi i velikih gubitaka u borbama na otvorenom, islamisti su se povukli na samu liniju komunikacije. S južne strane u četvrti Learmon napad su vršili delovi 4. mehanizovane divizije i 102. brigada Republikanske garde. Borbe su okarakterisane kao izizetno teške jer je ovaj industrijski deo Alepa brižljivo pripreman za urbane borbe. Put Kastelo je blokiran već u trenutku kada se sirijska vojska nalazila na nekoliko stotina metara od njega.

Posle nekoliko nedelja borbi sirijske snage su se susrele i oko Alepa je formiran potpuni krug, čime je ozvaničena opsada u julu ove godine. Snage 4. mehanizovane divizije i Republikanske garde očistile su i četvrt Beni Zeid, koja naleže na četvrt Šeik Maksud naseljenom Kurdima. Iz Beni Zeida islamisti su terorisali zapadni deo grada neprekidnim raketnim i minobacačkim napadima. Nedugo nakon proglašenja opsade odgovor svih islamističkih organizacija je stigao: „Obruč će biti probijen!“ Islamisti su, naravno, svesni značaja eventualnog gubitka Alepa. Sirijska armija bi oslobodila značajne snage za dejstva u drugim delovima zemlje. Teroristi bi pretrpeli i težak moralni i psihološki udarac usled poraza u najvećoj bici rata. Pad Alepa bi verovatno ubrzao i tursku preorijentaciju u spoljnoj politici i eventualno zatvaranje granice za teroriste što bi doprinelo kraju rata. Islamisti su obećali da će u operaciji imati 40.000 boraca, registrovano je pojačano snabdevanje preko turske granice i premeštanje velikih snaga iz provincija Idlib i Latakija. Vojska je s terena javila da su mnogi položaji u Idlibu doslovno napušteni. Napad je počeo 31. jula, po običaju, brojnim samoubilačkim napadima na utvrđene pozicije sirijske vojske. Pored artiljerijske i raketne pripreme prvi put su na fotografijama viđene snage opremljene po NATO standardima. Vojni izvori s terena su saopštili da su ove snage islamista vršile proboj, da bi se potom povukle i prepustile snage drugim jedinicama –registrovan je turkestanski bataljon, opremljen i obučen u zemljama zalivskih monarhija (Katar ili Saudijska Arabija). Prvih nekoliko napada završeno je neuspešno uz velike gubitke, islamisti su mogli da se pohvale preuzimanjem vojne škole Hikma. Ali veće prepreke su tek bile pred njima. Borbe su se prenele na blok apartmana 1070, četvrt Ramušen i artiljerijsku akademiju. Na ovom pravcu islamisti su pretrpeli najteže gubitke u cilju dostizanja proboja po svaku cenu. Već posle dve nedelje ofanzive vojska je saopštila da je u dosadašnjim borbama poginulo preko 2.000 islamista, što u tako kratkom periodu do sada nije zabeleženo. Ipak islamisti su postepeno napredovali, zauzet je veći deo bloka 1070. i artiljerijska akademija. Međutim, po napuštenom materijalu u okviru akademije s kojim su se fotografisali islamsiti, javila se sumnja da vojska vrši plansko odstupanje. Nekoliko dana kasnije teroristi su javili da su probili blokadu preuzevši veći deo četvrti Ramusen, ali to je ostalo pod znakom pitanja.

LAŽ O DEBLOKADI Pored borbi na jugozapadnom delu Alepa teroristi su pretrpeli teške gubitke na linijama snabdevanja, u provinciji Idlib i provinciji Alepo uništeno je desetine konvoja koji su dovozili pojačanja i snabdevanja za odsudnu bitku. Vazdušna podrška sirijske i ruske avijacije jedan je od razloga zbog čega vojska ima višestruko manje gubitke od svojih protivnika. Da je vest o deblokadi Alepa laž, oglasili su se vojni stručnjaci iz regiona. I kako je stanje u džepu na jugozapadu obruča pokazalo – procene analitičara su bile tačne. U opkoljeni deo Alepa ušlo je vrlo malo snabdevanja. Sirijska vojska je snimila više uništenih konvoja, sve je dostupno na internetu. Ali borbe za Ramusen i artiljerijsku akademiju postale su prava klanica. Posle dve nedelje upornih borbi sirijska vojska je preuzela vojnu akademiju i time stavila tačku na sve spekulacije o eventualnom koridoru za istočni deo grada. Borbe još traju a gubici se sabiraju. Teroristi su do sada po procenama sirijske vojske izgubili oko 4.000 boraca, dok se smatra da je sirijska vojska pretrpela gubitak od oko 600 mrtvih. Precizan broj žrtava teško je utvrditi zbog žestine još neokončane bitke. Evidentno je da su pokušajem prodora islamisti kupili neko vreme opsednutom delu grada, ali uz užasnu cenu. Bitka se nastavlja.

 Čime se ratuje?

Već u toku 2012, kada je bitka za Alepo počela različitim intenzitetom, predsednik Sirije Bašar el Asad je izjavio da će biti duga, a nedavno ju je nazvao i „majkom svih bitaka“. Šta se izmenilo na polju borbe od 2012? U toku prve faze rata kada stranci nisu uzeli većeg učešća, sirijska vojska je imala nesumnjivu prednost, pre svega u naoružanju i obučenosti, što je bilo vidno po rezultatima na terenu. Kako je rat odmicao sirijski islamisti i stranci koji su im dolazili u pomoć postajali su sve bolje naoružani, organizovani i obučeni. Pre svega treba reći da se od naoružanja koristi doslovno sve do čega se može doći, od starih obrazaca iz 60-ih, 70-ih do najnovijih dostignuća tehnike. Islamisti se najpre oslanjaju na urbane zone jer su preimućstva sirijske vojske u vatrenoj moći i dalje nesumnjiva. Masovna upotreba vođenih protivoklopnih raketa, minobacači, laka i ređe teška artiljerija – svim tim islamisti raspolažu. Zabeleženo je preko 15.000 dejstava samo sistemom TOV-2 američke proizvodnje, što je zadalo velike probleme sirijskim oklopnim jedinicama (više stotina pogođenih oklopnih borbenih sredstava). Uzevši u obzir da takva raketa košta i do 50.000  dolara, jasno je da je finansijska podrška Saudijske Arabije i Katara gotovo nepresušna. Stari, vrlo korisni tipovi naoružanja kupovani su preko posrednika. Tako se u rukama terorista u Siriji našao i hrvatski sistem RAK-12, jugoslovenske (hrvatske) „ose“, minsko-eksplozivna sredstva iz magacina širom Evrope i sveta. Pored toga, islamisti su mnogo toga pravili i sami. Najpoznatija improvizacija islamista su tzv. „pakleni topovi“, to jest improvizovani minobacači, napravljeni od isečenih cevi velikog profila, koji kao municiju koriste plinske boce punjene eksplozivom. Ovo neprecizno oružje, masovno korišćeno, pokazalo se kao ubojito sredstvo za terorisanje stanovnika zapadnog dela Alepa, ali i u drugim delovima zemlje. Vremenom je i sirijska vojska uvela slične obrasce naoružanja. Pre svega ih dodelila snagama Nacionalne odbrane i raznim dobrovoljačkim jedinicama. Jedno od najopasnijih terorističkih sredstava svih grupa širom Sirije, ali i Iraka, jesu bombaši samoubice. Kao kuriozitet se može izdvojiti podatak da je u Siriji dejstvovalo više bombaša samoubica nego kamikaza tokom završne faze rata na Pacifiku. O uspešnosti ovih napada teško se može govoriti, izvesno je da je većina samoubica s vozilima uništena pre dolaska do cilja. Međutim, treba napomenuti da su, kad su se domogli cilja, nanosili u nekoliko navrata ozbiljne gubitke i sirijskoj i iračkoj vojsci. Zabeležen je slučaj pogibije 70 vojnika i brigadnog generala na severu provincije Latakija u jednom takvom napadu. Najbolja sredstva protiv njih su vođene protivoklopne rakete i budnost vojnika. Bitka za Alepo nije izuzetak.

Od kada su u posed islamista došle velike količine TOV raketa, sirijska vojska je u izvesnom smislu izgubila preimućstava u oklopno-mehanizovanim jedinicama. Naročito visok procenat pogodaka oklopne jedinice sirijske vojske doživele su u provinciji Alepo i Idlib. Delovalo je da su stotine položaja s ovim raketama nepremostiva prepreka. Posle višemesečnih gubitaka sirijska odbrambena industrija našla je rešenje – uređaj prozvan Ptičiji kavez zbog svog izgleda, uspešan u ometanju TOV raketa sa gotovo stoprocentnim učinkom. Napravu postavljaju na sve oružane sisteme na prvoj liniji vatre, od artiljerije, tenkova, oklopnih vozila. Učinak je bio izuzetan, procenat pogodaka TOV raketama je znatno opao. Zahvaljujući materijalnoj podršci sirijska vojska je počela, pre svega na frontu kod Alepa, da koristi nekoliko jedinica ruskih tenkova T-90A, odličnih u borbenim dejstvima. Od svih primeraka jedan je zarobljen u borbama za put Kastelo, ali nije zabeležen niti jedan slučaj uništenja tog tenka čak i posle više pogodaka TOV raketa. Sirijska vojska se neprekidno prilagođava ratu koji spoljni faktor nameće. Oprema popularna među svim zarađenim stranama jesu bespilotne letelice – lansirane iz ruke služe za izviđanje terena i snimanje operacija u propagandne svrhe. Među najtvrđim islamističkim grupama koje se bore u Alepu zaplenjene su ove naprave francuske proizvodnje, koje su poslednja reč tehnike.

[/restrictedarea]