TURCI U NEMAČKOJ – Krah integracione politike

Piše  ZORAN  MILOŠEVIĆ

Tri miliona Turaka, 1.000 imama, 900 turskih džamija i sve to u zapadnim i južnim federalnim zemljama Nemačke, kao i mit o uspešnoj integraciji, rezultat su nemačke demografske i ekonomske politike posle Drugog svetskog rata

Integracija Turaka u nemačko društvo postalo je prvorazredno (političko i socijalno, kulturno) pitanje u toj zemlji. Prva lasta bio je tekst bivšeg federalnog kancelara Helmuta Šmita objavljen 2000. godine u nedeljniku Cajt, s jasnim naslovim „Oni nisu deo Evrope“, u kojem je bivši kancelar hladnokrvno analizirao problem imigracije Turaka u Nemačku, njihove motive i stupanje Turske u Evropsku uniju. Posle toga u Nemačkoj se na tržištu naučnih knjiga i publicistike pojavljuju naslovi „Samoubilačka tolerancija: Muslimani i muslimanke i naše otvoreno društvo“, „Prepunjeni brod: Evropa između ljubavi prema bližnjemu i opstanka“ i slično. Promena odnosa prema migrantima, ne samo Turcima, i strancima uopšte u Nemačkoj je velika.

Tri miliona Turaka, 1.000 imama, 900 turskih džamija i sve to u zapadnim i južnim federalnim zemljama Nemačke, kao i mit o uspešnoj integraciji, rezultat su nemačke demografske i ekonomske politike posle Drugog svetskog rata. Tek poneki Turčin ili Turkinja se integrišu, od čega su mediji pravili, i još prave, mit o uspešnom uklapanju ove nacije u nemačko društvo. Često istican primer uspešne asimilacije je mladi Mete Kan Jaman, pobednik na izboru za mistera Nemačke 2009/2010. godine. Jaman odlično govori nemački, bez turskog akcenta, a mediji kažu da se po mentalitetu ne razlikuje od mladih Nemaca i Nemica. Jednom rečju željena idila. Drugi primer je asimilacija odraslog Turčina, potpredsednika Partije zelenih Džema Ozdemira.

[restrictedarea]

ŠTA SE KRIJE ISPOD TEPIHA No kada se zagrebe ispod (medijske) površine, nailazimo na sasvim suprotne fakte: islamski fundamentalizam, loše obrazovano stanovništvo naviknuto da živi od socijalne pomoći, koncentrisano u samo turskim kvartovima, čime se povlači jasna granica između njih i Nemaca, kao i stila života.

Činjenica je da su Turke Nemcima „poklonili“ Amerikanci. Naime, početkom 60-ih godina prošlog veka Turska je imala vrlo složene ekonomske probleme, koji su pretili komunističkom revolucijom, odnosno gurali su Tursku k Sovjetskom Savezu. Vašington je smatrao da ova zemlja mora da se „izduva“, odnosno da drugi treba da preuzmu deo siromašnih stanovnika Turske – Nemačka, kao njihov saveznik, bila je idealna za to iako joj tada nije trebala radna snaga.

U početku nijedan nivo vlasti nije hteo da pridošlim Turcima obezbedi stalno mesto boravka. Ali Amerikanci su ovaj nemački otpor slomili. I sada je sve došlo na naplatu u vidu islamskog terorizma i radikalizma. Nemački političari i mediji ističu da oko 15 odsto, od tri miliona, nemačkih Turaka i Turkinja sledi fundamentalističke tokove islama, dok sociolozi i politikolozi dolaze do mnogo gorih podataka: svaki treći Turčin smatra da društvo (i nemačko) treba izgraditi na principima vremena proroka Muhameda, odnosno šerijata, a bezmalo polovina nemačkih Turaka ubeđena je da šerijat treba da bude iznad zakona te države. Za nemačke sociologe i politikologe ovo je ne samo integraciona tragedija već znak za uzbunu.

Problem integracije Turaka je višeslojan. Nemci bi Turcima i oprostili to što ih žale i mrze jer ne slede šerijat, ali oni izazivaju konflikte u nemačkom društvu. Najpre s Arapima, s kojima se nemilosrdno bore za pobedu svoje verzije islama posredstvom organizacije DITIB (ujedinjuje muslimanske zajednice). Međutim, nigde nema turske borbe protiv islamskog terorizma i sve agresivnijih islamističkih organizacijama, iako su ih nemački političari, predstavnici države, nevladinog sektora i sl. više puta pozivali da se odazovu i pomognu.

 

PROMAŠAJ INTEGRACIONE POLITIKE Nemačka godišnje troši 300 miliona evra za obrazovno-integracione programe imigranata, koji očigledno nisu doneli rezultate. Nemci ni na ovu temu nisu bili dalekovidi. Njihova imigraciona politika poslednjih decenija gradila se na uverenosti da će doseljenici u Nemačkoj igrati po nemačkim pravilima, uvažavajući njenu demokratsku tradiciju i nadmoćnu kulturu. Realnost se, međutim, pokazala sasvim drugačijom.

Strah javnosti od Turaka podstiče i to što se ne zna koliko ih ima. Po rečima nemačkih medija, brojnost Turaka u Nemačkoj je predmet nagađanja, precizne statistike ne postoje, a jedan od uzroka je taj što se stanovnici ne smeju pitati za naciju i veru. Zvanično se barata brojem od tri miliona, ali to je „statistička varka“ jer se ne računaju oni koji uzmu nemačko državljanstvo.

Šezdesetih godina prošlog veka ministar za rad i društvena pitanja Teodor Blank javno je istupio protiv dovođenja Turaka u Nemačku, navodeći da je kulturna razlika prevelika, ali i to da Nemačkoj ne treba radna snaga jer ima previše svojih siromašnih i nezaposlenih. Pritisak Amerikanaca je bio velik, pregovori su započeli 1961, kada su i potpisani potrebni sporazumi. Sledeće dve godine Amerikanci su (s)lomili različite nemačke administrativne opstrukcije i barijere. Već 1973. godine 80 odsto svih Turaka u Zapadnoj Evropi živelo je u Nemačkoj, da bi se potom taj broj umanjivao njihovim raseljavanjem, pre svega u Austriju, ali i u druge države evroatlantske zajednice.

Posle pada Berlinskog zida 1989. i ujedinjenja dve Nemačke u javnosti se diskutovalo o problemu nacionalnog identiteta i građanstva, što se doticalo i turske zajednice, sada duplo veće u velikoj Nemačkoj. Etnički Nemci su otvoreno pokazivali nacionalnu netrpeljivost prema Turcima – zabeleženo je oko 1.500 napada neonacističkih i drugih grupacija. Među političarima pojavili su se i zastupnici ideje stvaranja „zone slobodne od imigranata (Ausländer-freie Zonen)“, a strankama s ovakvim stavom porasla je popularnost. Liberalni Nemci su podržavali protivnike Nemačke kao multikulturnog društva. Tako je tek 2000. godine usvojen zakon o automatskom davanju državljanstva deci rođenoj u Nemačkoj. Do tada je bebi čiji roditelji nisu nemački državljani izdavano „državljanstvo po poreklu“, odnosno države njenih roditelja. Taj zakon je povećao tursku populaciju u Nemačkoj, jer su Turci druge generacije masovno uzeli nemačko državljanstvo.

ZAŠTO JE INTEGRACIJA PROPALA Naučna analiza pitanja zbog čega se Turci ne integrišu u nemačko društvo dala je sledeće odgovore: velika razlika u mentalitetu; usporena socijalna mobilnost u nemačkom društvu u celini, što Turcima garantuje dug ostanak na socijalnom dnu; socijalna politika nemačkih vlasti koja neintegrisanom stanovništvu garantuje primanja, pa ih tako ne podstiče na borbu za bolji status; sistem odnosa u turskoj zajednici („staraoci“ i „izdržavani“), pri čemu je nemoguća integracija izdržavanih osoba (obično žena), jer nemaju posao, ne kreću se van zajednice; malo mešovitih brakova (sociolozi često ističu da takvih brakova uopšte nema, dok oni koji su imali ljubavne veze s Turcima često iznose svoja negativna iskustva o tome. Kod Nemaca povremeno veliki šok izaziva pisanje ili emitovanje priča o nasilju na nacionalnim osnovama. Značajan medijski prostor, na primer, dobilo je nasilje turskih mladića nad svojim nemačkim devojkama da bi pobacile, jer su im očevi rekli „da neće trpeti decu od hrišćanki“); nemački Turci uglavnom se žene Turkinjama iz Turske, što im omogućava da održe tradicionalnu tursku porodicu – vaspitanjem dece bave se isključivo žene – a rezultat toga je da su deca druge generacije manje integrisana u društvo nego njihovi očevi i dede; postojanje idealnih uslova za kulturnu samoizolaciju imigranata iz Turske (postojanje turskih TV kanala, radio-stanica, novina, internet…) Više od 50 odsto Turaka u Nemačkoj daje prednost turskim televizijama u odnosu na nemačke.

Zanimljivo je i mišljenje Sergeja Sumlenija koji navodi da su nemački istraživači javnog mnjenja utvrdili da kod etničkih Nemaca postoji „nesalomivo otuđenje prema Turcima“, te je to uzrok zbog čega nisu preduzeli radikalne mere za integraciju Turaka i Turkinja u nemačko društvo – oni ih prosto ne žele. Što se tiče Turkinja, trenutno se vode žestoki sporovi oko uvođenja obaveznih kurseva nemačkog jezika i kulture. Najvažnije pitanje koje se s tim u vezi otvorilo jeste može li se korist i dobro nametati silom? Istovremeno, neki nemački politikolozi Nemačke navode da upravo turske vlasti u Turskoj teraju Kurdkinje da uče turski jezik, pa ako mogu Turci, zašto ne bi mogli i Nemci!

Zašto su Turkinje problem? Većina njih koja se uda za nemačkog Turčina, po pravilu, nije išla u školu, a ova praksa ženidbe ženama iz Turske dobila je i poseban naziv – bračni turizam. Turci su u Nemačkoj stvorili paralelnu zajednicu u kojoj ne važe nemački zakoni. U ovoj zajednici žena se može ubiti ako nema maramu, a deca ne znaju reč nemačkog jezika. Uz to na natpisima na radnjama teško se može naći nemačka reč. Turci sve jasnije manifestuju stav da ne žele da se integrišu u nemačko društvo, agresivno se odnose prema Nemcima (i drugima nemuslimanima). S porastom islamskog terorizma u Evropi, od 2001. godine, i Nemci su počeli da „popreko“ gledaju Turke (i druge muslimane).

Uzdržanost Nemaca prema Turcima posledica je i primene šerijata. Na primer, Nezavisni centar za podršku turskim ženama Papatya navodi da se u Nemačkoj u skorije vreme dogodilo najmanje 50 ubistava „časti“ (77 odsto otpada na Turke). Žrtve su Turkinje koje žele da se razvedu (čak i ako je brak nasilno zaključen), ali i ako ne žele da nose marame (da se pokriju). Takođe, u turskim porodicama često je nasilje, te se za pomoć poslednjih godina obratilo 400 Turkinja, dok mnoge odlučuju da trpe agresiju.

Veliki problem (za nemačku državu i društvo) jeste i praksa „nasilnog sklapanja braka“, čak je svaka druga supružnička zajednica tako nastala. Mlada, koja je ceo život provela u Turskoj, šalje se u Nemačku kao roba ne znajući za koga se udaje. U svojoj knjizi „Mlada iz inostranstva. Tajni život Turaka u Nemačkoj“, Nekli Kelek opisuje: „Po pravilu mlada za izvoz ima oko 18 godina i rasla je u nevelikom turskom selu i jedva da ume da čita i piše. Njeni roditelji se odlučuju da je udaju za Turčina iz Nemačke, potpuno nepoznatu osobu, do kog su došli porodičnim vezama. Posle svadbe u Turskoj ona prelazi da živi u Nemačkoj u novoj turskoj porodici. Mladi nije dozvoljen kontakt s drugim ljudima, osim predstavnicima turske zajednice. Ona ne zna grad u kome živi, često ni državu. Ne govori ni reč nemačkog jezika i ne zna kome da se obrati za pomoć. Ukoliko ne sluša muža, bez ikakvih razgovora je vraćaju u Tursku, što za nju znači ne samo socijalnu već često i fizičku smrt. Ukoliko sluša, ubrzo rađa dvoje-troje dece, jer je bez njih u novoj porodici niko. Rođena deca je vežu za novu porodicu, a decu mora da vaspitava kako jedino i zna – u islamskoj tradiciji. Iako formalno živi u Nemačkoj, ona ništa nije videla i nigde nije putovala.“

Treba reći i da je turska omladina u Nemačkoj drastično neobrazovana – 25 odsto dece ima samo osnovnu školu, tj. zadovoljava se nekvalifikovanim poslovima, dok još 25 odsto ne završi ni nju. Na univerzitet se upisuje tek šest odsto mladih Turaka, dok nemačka omladina to čini u 23 odsto slučajeva. Većina ove dece ni ne namereva da radi, jer prema nemačkom zakonodavstvu roditelji četvoro dece dobijaju punu platu od države. Dohodak turske porodice koja ne radi manji je od one koja radi samo za 100 do 200 evra. Zato se opredeljuju za život na račun države.

POLITIČKE KALKULACIJE

Političko ponašanje Turaka u Nemačkoj odraz je sagledavanja svog mesta u nemačkom društvu. Prva generacija migranata iz Turske mislila je da je tu privremeno i nije se interesovala za politiku. Međutim, poslednjih godina sve je više Turaka u političkom životu Nemačke. Zbog podrške imigrantima Turci podržavaju Socijaldemokratsku partiju Nemačke (SDPN). Na primer, posle izbora za Bundestag 2005. godine pokazalo se da je 90 odsto nemačkih Turaka glasalo za ovu stranku, kao i za Partiju zelenih, iako su obe stranke po programu sekularne, levičarske, a Turci skloni šerijatu. Ovo pokazuje da Turci uspešno kalkulišu i manipulišu nemačkim političkim sistemom.

[/restrictedarea]