Svi Putinovi ljudi

Za „Pečat“ iz Moskve Bogdan Đurović

Serija pomeranja političkih figura u ruskom vrhu, uključujući i najkrupnije, pokrenula je pitanje da li je to priprema za izbore 2016, 2018. ili 2024. godine, ili možda i za jedne, i druge – a naročito treće?

Kadrovski ringišpil, po kojem je Kremlj oduvek bio poznat, ponovo radi punom parom. Ruski predsednik Vladimir Putin ove tehnologije nasledio je od svojih prethodnika, posebno od Borisa Jeljcina, a zatim usavršio i uzdigao u rang prave umetnosti vladavine. Do sada najveća demonstracija dogodila se 2007. godine, uoči rokade u državnom vrhu, kada su funkcije praktično zamenili Putin i Dmitrij Medvedev, na sličan način kao što su to ponovo učinili i 2011, odnosno 2012. godine. Sve ove promene bile su praćene serijom kadrovskih izmena, premeštaja i skokova, po dubini, širini i visini. Toliko masovnih i iznenadnih, da su „analitički centri“ jedva stizali da ih sve i registruju, a kamoli valjano dešifruju. Ako bi to i uspeli, shvatili bi tek da svaka od ovih promena nadalje otvara na desetine novih, nepoznatih i neistraženih varijanti i mogućnosti, čime se posmatrači „kremljolozi“ uvlače u vrtloge kombinacija. I po pravilu navode na krivi trag. A najvažniji tragovi koje treba sakriti (i prekriti drugima) odnose se na osobe koje će u budućnosti obavljati najviše državne funkcije. Kako su biografije i Putina i Medvedeva pune upravo ovakvih varki koje su ih odvele na sam vrh, jasno je da treba očekivati još mnogo sličnih trikova u njihovoj režiji.

[restrictedarea]

NOĆNA MORA ZAPADNIH „KREMLJOLOGA“ Nešto slično kao 2005, 2007, 2008, 2011. i 2012. događa se ponovo. Počelo je još s kraja prošle godine i početkom ove godine i nastavljeno u julu, kada je Putin izvršio niz promena na federalnom i regionalnom nivou. Letnji period doneo je čitavu seriju pomeranja političkih figura, uključujući i one najkrupnije. Prvo pitanje, i osnovno, na koje analitičari još ne mogu da odgovore, glasi: da li je ova kadrovska vrteška upriličena mesec dana pre septembarskih parlamentarnih, ili godinu i po uoči predsedničkih izbora 2018? A možda se u Kremlju već spremaju i za, u ovom trenutku daleki, predsednički ciklus koji započinje 2024. godine? Ili će biti da Putin kombinuje imajući u vidu – i jedne, i druge, a naročito treće izbore? Mnogi su već zaboravili da glavna varka uoči rokade 2008. nije izvedena te ili prethodne godine već 2005, kada je Dmitrij Medvedev ušao u Vladu, na mesto njenog prvog potpredsednika. A to znači da je nekadašnji predsednik, a sadašnji premijer Rusije bio „projektovan“ za ove funkcije mnogo ranije, praktično odmah po Putinovom dolasku u Kremlj 2000. godine. I pažljivo čuvan u svojevrsnom karantinu sve do decembra 2007, odnosno tri meseca pre predsedničkih izbora – kada je stupio na glavnu scenu kao, uz Putina, neprikosnoveni lider. A tada je već bilo kasno za bilo koga da na to utiče.

Novi spektakl odigrao se 12. avgusta ove godine promenom na čelu predsedničke administracije, koja se može smatrati „rezervnom vladom“. Neki bi čak rekli i – primarnom, imajući u vidu da na njenim odlukama stoji Putinov potpis. A skup ingerencija i „oblasti interesovanja“ administracije veoma je impozantan. Zato je ne mali potres izazvala Putinova odluka da na mesto Ivanova, predsednikovog najvernijeg saradnika u poslednjih 17 godina, i jedne od najuticajnijih političkih figura u novijoj ruskoj istoriji, dođe 44-godišnji, široj javnosti potpuno nepoznati Anton Vajno, jedan od zamenika Sergeja Ivanova, koji ga je i predložio za svog naslednika. Najednom su se otvorila brojna pitanja koja se množe geometrijskom progresijom. Ako se malo dublje zakopa po biografiji nove Putinove desne ruke – tada se upitnici još više roje. Sve treba sagledavati u paketu s još nekoliko novih političkih momenata i figura. Ukratko: noćna mora za zapadne „kremljologe“.

„Poštovani Sergeju Borisoviču! Vi i ja mnogo godina radimo zajedno, i radimo uspešno. Zadovoljan sam kako izvršavate zadatke na poverenim deonicama. Dobro se sećam našeg dogovora o tome da ste tražili da vas ne koristimo na ovoj deonici rada, na dužnosti šefa administracije predsednika, duže od četiri godine. Zato se s razumevanjem odnosim prema vašoj želji da pređete na drugu deonicu rada“, poručio je Putin Ivanovu pred kamerama, na sastanku u Kremlju povodom primopredaje dužnosti Antonu Vajnu.

„Hvala vam velika za visoku ocenu mog rada u poslednjih 17 godina. Administracija predsednika postoji već 25 godina, ja sam bio njen 11. šef, i na sopstveno iznenađenje otkrio sam da sam rekorder: odradio sam na ovoj dužnosti četiri godine i osam meseci“, odgovorio je Ivanov, koji je još od kraja 2011. postavljen na mesto rukovodioca predsedničke administracije – kada je šef države bio Medvedev. Očigledno, i ova rokada svojevremeno je izvršena da bi Ivanov na odgovarajućem mestu dočekao povratak u Kremlj Putina, s kojim se druži i sarađuje već pune četiri decenije – od kada su 1976. počeli zajedno da rade u 1. odeljenju Uprave KGB-a za Lenjingrad, današnji Sankt Peterburg.

GENERACIJSKA LOJALNOST Ako je reč „Lenjingrad“ sve do sada bila ključna šifra za većinu najviših državnih funkcionera, Putinovih drugova, prijatelja i saradnika iz mlađih dana, onda za novu generaciju ruskih političara – na čelu s Vajnom – ona više ne važi. Ili bar ne na dosadašnji način. Kada je o Vajnu reč, možda bi važnije bilo ime Lenjin, ako se zna da je njegov pradeda Henrih Vajno bio stari, predrevolucionarni komunista iz Estonije. Pradeda Vajno, Lenjinov saborac još iz vremena ilegalnog rada, ipak je morao da napusti rodnu Estoniju 1918, nakon potpisivanja Brest-Litovskog mira i ruskog gubitka pribaltičkih zemalja. Kasnije će se Vajno trijumfalno vratiti u domovinu, a njegov sin Karl (Antonov deda) punu deceniju (1978–1988) biće prvi sekretar CK KP Estonije. U Talinu, glavnom gradu ove sovjetske republike, rodio se 1972. i novi šef Putinove predsedničke administracije.

Ali ko je zapravo Anton Eduardovič Vajno? Porodični pedigre svedoči o generacijskoj lojalnosti i odanosti partiji i državi. Ako se tome doda da je njegov deda Karl bio poslednji pravi komunista i antiseparatista na čelu Estonije, onda se stiče još jasnija slika. Kada su 1988. u Estoniji počele da bujaju nacionalističke i „demokratske“ snage takozvanog Narodnog fronta, koji je uz obilatu zapadnu pomoć dizao pobune u svim baltičkim republikama, Karl Henrihovič uputio je tajnu depešu u Kremlj. Tražio je od Mihaila Gorbačova odobrenje za upotrebu sile protiv demonstranata. Ako je, primenom radikalnih mera, 1988. možda još uvek mogao da se spase Sovjetski Savez – po modelu primenjenom naredne godine na kineskom Tjenanmenu – onda je Gorbačovljevo odbijanje podrške Vajnu verovatno zakucalo poslednji ekser u kovčeg crvene imperije. Karl Vajno je brzopotezno smenjen i preseljen u Moskvu, a dolazak na njegovo mesto liberala Vajno Vjaljasa utro je put konačnoj pobedi Narodnog fronta i prozapadnih snaga. Naknadna pamet Gorbačova i njegovi kasniji pokušaji primene sile u baltičkim republikama samo su pogoršali situaciju i ubrzali konačno otcepljenje tri republike.

Otuda se može reći da je porodica Vajno u poslednjih 100 godina uticala na ispisivanje stranica sovjetske i ruske istorije i da pripada tvrdoj liniji komunističke aristokratije. Za njih bi se, uprkos estonskoj nacionalnosti, teško moglo reći da su pristalice EU i NATO, već pre da su sledbenici ruske državne linije. Antonov otac Eduard Vajno već skoro tri decenije nalazi se na najvišim funkcijama u kompaniji „Avtovaz“ koja proizvodi automobile lada i uvek je bio zadužen za izvoz i poslovanje s inostranstvom. Kao takav, postao je i predsednik Poslovnog saveta Rusija–Kuba.

Najmlađi član dinastije Vajno završio je prestižni Moskovski državni institut za međunarodne odnose (MGIMO) pri MIP-u Rusije, vlada engleskim i japanskim jezikom. Od 1996. do 2001. radio je u ambasadi u Tokiju, posle čega se vraća u Moskvu i još dve godine provodi u sedištu ruske diplomatije na Smoljenskom trgu, u azijskom departmanu. Od 2003. počinje njegova velika karijera – ulazi u administraciju predsednika. Najpre kao konsultant u službi protokola, a četiri godine kasnije postaje prvi zamenik šefa ove važne službe. Osam meseci pre Putina, oktobra 2007, Vajno prelazi na rad u Vladu RF, kao zamenik šefa Aparata vlade. Krajem aprila 2008, dve nedelje pre Putinovog zvaničnog imenovanja za premijera, ovoj funkciji uporedo pridodaje još jednu – šefa protokola ruske vlade.

Pola meseca posle Putina, 22. maja 2012, ponovo se vraća u Kremlj, ovog puta na mesto zamenika rukovodioca predsedničke administracije (Sergeja Ivanova), gde je ostao sve do 12. avgusta 2016, kada postaje prvi čovek ove službe. Putinu za njega dodatno garantuju dvojica ljudi od velikog poverenja. Prvi je Sergej Čemezov, generalni direktor moćne državne korporacije „Rosteh“, koja upravlja sa 700 preduzeća iz ključnih sektora namenske industrije. Čemezov je Putinov stari drug iz Drezdena, gde su godinama živeli u istoj zgradi, radili isti posao i družili se svakodnevno. Drugi čovek koji stoji iza Vajna je Igor Sečin, predsednik najveće ruske naftne kompanije „Rosnjeft“ i član Putinovog tima još iz vremena dok je radio u vladi Sankt Peterburga. Čemezov i Sečin dugi niz godina upravljaju ogromnim državnim kapitalom i pripadaju grupaciji koju zapadni mediji nazivaju „siloviki“.

ČUDNO MEŠANJE KARATA Zvanično imenovanje donelo je Vajnu još jednu moćnu poziciju: stalnog člana Saveta bezbednosti RF, u kome se nalaze predsednik, premijer, ključni ministri i šefovi specijalnih službi… Sigurno nije slučajno što je i Ivanov zadržao svoje mesto stalnog člana u Savetu bezbednosti, iako mu formacijski – kao novom specijalnom predstavniku predsednika za pitanja ekologije i transporta – to više ne pripada. Ovo naizgled čudno mešanje karata dovodi analitičare u nedoumicu: da li je Ivanov, koji je i na čelu specijalnog Putinovog projekta za proučavanje i očuvanje populacije dalekoistočnih leoparda, zaista smenjen i zauvek sklonjen, ili je samo pomeren s očiju javnosti, spreman da preuzme neku novu funkciju. Možda čak i jednu od najviših.

Ove pretpostavke nisu sasvim neutemeljene i Putin svesno tome doprinosi, ostavljajući otvorenim maksimalno mogući broj opcija. Aktuelno pomeranje Ivanova, nekadašnjeg ministra odbrane i čoveka koji je tokom čitave 2007. u javnosti važio čak i za ozbiljnijeg kandidata za mesto predsednika RF od Medvedeva, ima dosta sličnosti sa sudbinom sadašnjeg ministra vojnog Sergeja Šojgua. I on je iznenada, posle rekordne 22 godine na čelu Ministarstva za vanredne situacije RF, skrajnut na poziciju gubernatora Moskovske oblasti. Posle sedam meseci odsustva iz javnosti, tokom kojih su već svi pomislili da je Šojgu nešto krupno zabrljao (ali nisu znali šta) i da će i on zauvek da se „bavi leopardima“, odjednom ga Putin u novembru 2012. postavlja na jedno od najvažnijih mesta u državi – ministra odbrane.

Naravno, dvaput se u istu reku ne ulazi. Moguće je da suviše velika sličnost između pomeranja Ivanova i Šojgua služi samo da navede na lažni trag. I da, dok svi posmatrači gledaju u jednom pravcu, kremaljski Dejvid Koperfild iz šešira ne izvuče zeca – već slona. Ali to, u ovom trenutku pouzdano zna samo jedan, a najviše tri čoveka: Medvedev, Ivanov i naravno Putin. Za širu javnost je možda i nepoznato da se samo Ivanov i Medvedev mogu – makar uslovno – smatrati jednakim Putinu. Njihova politička težina poslužila je pojedinim zapadnim „analitičarima“ da ispletu novu intrigu: navodno uoči predsedničkih izbora 2018, Putinu nisu potrebni jaki ljudi, konkurenti u neposrednom okruženju, pa je Ivanov platio cenu i preventivno je „bačen leopardima“.

Ista sudbina, opet prema navodima iz ovih kuhinja, čeka i samog Medvedeva. Prema zlim jezicima već na jesen. Činjenica je da se premijer poslednjih meseci našao na udaru neke čudne baražne vatre, gde kritike pljušte sa svih strana, pa nisu retki oni koji su posumnjali na Putina, kao jedinog dovoljno moćnog da izazove takve napade. Ali ako je nešto s Putinom izvesno, onda je to – da je njegov naredni potez uvek neizvesan. Zato bi moglo posumnjati da su napadi na Medvedeva režirani baš sa ciljem stvaranja utiska o njegovom skorom odlasku s mesta premijera, dok se realni planovi kuju daleko od očiju i ušiju „analitičara“. Isto tako, smena Ivanova poslužila je nekima da ustvrde kako je baš on potencijalni naslednik Medvedeva na čelu Vlade. To već ne bi bilo lišeno logike, ako se zna da Ivanov 2007. nije reč rekao na Putinovu odluku da novi predsednik bude – mlađi, politički slabiji i s manjim rejtingom u javnosti – Medvedev. Ne samo što se nije pobunio već je i podržao Medvedeva, koji bi – ako zaista napusti mesto premijera – bio u konkurenciji za šefa države možda već 2018. godine. Nijednu opciju ne treba isključiti.

PRAVNICI S „AJPEDOM“ I KGB JASTREBOVI Podsetimo, 2007. godine Putinu koji je odlazio na poziciju „broj 2“ veoma je odgovaralo da njegov naslednik bude pravnik s „ajpedom“, liberalniji i na Zapadu omiljeniji Medvedev, nego KGB jastreb i general-pukovnik Ivanov. Jednostavno, u Putinove planove nije ulazio sukob sa Zapadom u periodu dok je, bar formalno, bio van Kremlja i spreman da se vrati 2012. godine. I danas su potrebni političari sposobni da grade mostove prema Zapadu, ali u situaciji kada je novi hladni rat prilično uzeo maha, pripadnicima tvrde linije u Kremlju znatno je porasla cena. General armije Sergej Šojgu najbolji je primer tome, a u stručnim krugovima upravo on slovi kao jedan od najozbiljnijih kandidata da nasledi Putina.

Ali, osim navedene trojice, ima i drugih, znatno mlađih i već prekaljenih ljudi. Jedan od njih je 44-godišnji Aleksej Djumov, nosilac najvišeg državnog odlikovanja, Heroja Ruske Federacije, mada zvanično nije poznato u kojoj borbenoj operaciji ga je zaslužio. Zna se tek da ga je Putin prošlog decembra unapredio u čin general-majora, posle čega je promovisan u Šojguovog zamenika u Ministarstvu odbrane. Dodeljeno mu je i najviše personalno vojno priznanje – lična zastava, standard. Veliku slavu je stekao 2014. u operaciji „Krim“, a još u februaru te godine, kao komandant ruskih snaga za specijalne operacije, rukovodio je, po svom planu, izvlačenjem svrgnutog predsednika Viktora Janukoviča iz Ukrajine i njegovim prebacivanjem na teritoriju Rusije. Svi detalji operacije ni do danas nisu poznati, zna se tek – iz Putinovih priča – da su ruski helikopteri usred noći pokupili Janukoviča s ukrajinske obale mora, bukvalno u poslednji čas – u trenutku kada su ga već okružili džipovi majdanskih progonitelja.

Djumov, čovek koji je golman u hokejaškom timu Putina i njegovih najbližih prijatelja – moćnih biznismena Genadija Timčenka i braće Arkadija i Borisa Rotenberga – trenutno važi za jednu od najperspektivnijih figura nove generacije ruskih rukovodilaca. Putin ga je 2. februara imenovao i za v. d. gubernatora Tule, oblasti pokraj Moskve. A samo nedelju dana kasnije Djumov je najavio da će se kandidovati na predstojećim septembarskim izborima za gubernatora. Ovaj scenario otkriva mogućnost njegove ozbiljne državničke karijere i sticanja iskustva za najviše funkcije. Kako mnogi kažu: čak i za onu najvišu. Ali, kao i u slučaju Medvedeva, Ivanova i Šojgua i Vajna, sve su to samo mogućnosti.

 

PUTINOVA „SELEKCIJA“ Putin ne bi bio to što jeste da je njegove šeme moguće lako pročitati. Ako je zaista ozbiljan s Djumovim i vidi ga u krugu svojih potencijalnih naslednika, to onda znači da odluka nije od juče. To pokazuju i neke fotografije iz mlađih dana, gde je Djumov u njegovom najbližem okruženju, kao pripadnik Putinovog obezbeđenja i visoki oficir misteriozne Federalne službe obezbeđenja (FSO) – neke vrste predsednikovog ličnog, malog KGB-a. Mladi general tako se već može smatrati veteranom u Putinovoj službi, a zanimljivo je da isto važi i za Djumovljevog vršnjaka Antona Vajna. To su, u ovom trenutku dva najperspektivnija Putinova čoveka nove generacije, ljudi koje je Putin odabrao među hiljadama kandidata. I koji, iako mladi, već petnaestak godina bez pauze ulaze u predsednikov najuži krug poverenja. Putin ih planski i metodično testira i proverava u najtežim situacijama – gradeći pažljivo njihove karijere i političko iskustvo, stepenik po stepenik. Ti ljudi mu sve duguju, dobili su i iskoristili šansu i nisu pravili greške.

Kada je reč o šefovima predsedničke administracije posle 2000. godine, treba napomenuti da su to ljudi koji su kasnije preuzimali najodgovornije državne funkcije. Do sada, to su bila petorica (ne računajući od Jeljcina nasleđenog Aleksandra Vološina), uključujući i Vajna. Iza Vološina došao je Dmitrij Medvedev (2003–2005), budući predsednik i premijer Rusije. Zatim Sergej Sobjanjin (2005–2008), kasniji potpredsednik Vlade i aktuelni gradonačelnik Moskve. Pa onda i Sergej Nariškin (2008–2011), današnji predsednik Državne Dume. Na kraju Sergej Ivanov (2011–2016). I Putin je bio zamenik šefa Jeljcinove administracije (1997–1998), u vreme kada su na njenom čelu bili svemoćni „otac ruske privatizacije“ Anatolij Čubajs, a zatim i Jeljcinov zet Valentin Jumašev. Putin bi, svakako, postao i prvi čovek predsedničke administracije da Jeljcin nije za njega spremio drugi put – najpre mesto direktora Federalne službe bezbednosti (1998), zatim premijera (1999) i na kraju predsednika Ruske Federacije (2000).

KADA SE ZAVRTI „RUSKI RULET“ Može se reći da je, bar do sada, put do najviših državnih funkcija vodio preko pozicije prvog ili drugog čoveka administracije predsednika RF. Zato nova uloga Antona Vajna izaziva brojna pitanja bez odgovora, tim pre što su mnogi, doduše uglavnom prozapadni analitičari, već požurili da objasne kako tu „nema ničeg posebnog“, da je reč o „tehničkom pitanju“, odnosno da je Vajno tek običan „tehnokrata i aparatčik“, koji se „nikada nije mešao u unutrašnju politiku“. Iz ovih opisa mogao bi se steći utisak da je Putin za svoju desnu ruku odabrao nekakvog mediokriteta, mlakonju i klimoglavca – iako gotovo dvodecenijsko iskustvo ukazuje da prilikom izbora kadrova za ključna mesta on traži ljude potpuno suprotnih osobina od navedenih. I da će se Vajno na novoj poziciji i te kako baviti – upravo unutrašnjom politikom.

Bez obzira na to na kojim pozicijama će se u budućnosti nalaziti Vajno, Djumov, Medvedev, Ivanov, Šojgu, popularni potpredsednik vlade Dmitrij Rogozin, šef „Gazproma“ Aleksej Miler, ili novi šef FSO Dmitrij Kočnjev koji uživa izuzetno poverenje Vladimira Putina – svi oni su u predsednikovom špilu, kao potencijalni aduti spremni da budu bačeni na sto u datom trenutku. A uz njih još nekolicina veoma jakih figura iz vlade i privrede, gde svaki ima potencijala da bude premijer. Zato su kadrovske rotacije osmišljene tako da zavrte snažno „ruski rulet“, a kibiceri mogu samo da čekaju i gledaju gde će se zaustaviti Putinova kuglica. Prvi pokazatelj da je izbor pao na nekoga, kao u jesen 2007, biće dramatičan porast javnih nastupa i medijskih priloga, a samim tim i političkog rejtinga. Ali, kao što smo već rekli, tada će biti kasno. Ključni Putinovi ljudi već se nalaze na svojim mestima, raspoređeni u strateškoj formaciji, čiji tajni raspored jedino on zna.

[/restrictedarea]