Senzacionalni obrt u Hagu – SUD OSLOBODIO MILOŠEVIĆA

Piše Stefan Karganović

Mladi američki istraživač Endi Vilkokson, koji se već godinama bavi radom Haškog tribunala, posebno predmetom Slobodana Miloševića i još nerazjašnjenim slučajem Srebrenice, pre neki dan je objavio kapitalno otkriće do kojeg je došao pažljivo iščitavajući presudu Radovanu Karadžiću – na oko 2.590 stranica – obnarodovanu u martu ove godine. Obavijeno retoričkom maglom, negde posle hiljadu tristote stranice u tekstu presude, Vilkokson je pronašao „zlato“ u vidu ocena uloge Slobodana Miloševića u proteklom ratu za koje je malo ko mogao da sanja da će se ikada naći u zvaničnom dokumentu Haškog tribunala

od šarmantnog demokrate naklonjenog osveštanim principima tržišne privrede, do čuvenog „balkanskog kasapina“ koji iz pozadine perfidno upravlja genocidima i etničkim čišćenjima, te opet do relativno prosvećenog političara koji, za razliku od partnera s druge strane Drine, zastupa umerena pa čak i etički utemeljena rešenja – to je nimalo konzistentna slika o Slobodanu Miloševiću koja se stiče uvidom u izveštaje CIA devedesetih godina, a još više čitanjem senzacionalnih zaključaka prvostepenog veća u procesu Radovanu Karadžiću, u presudi objavljenoj u martu ove godine.

Mladi američki istraživač i saradnik „Istorijskog projekta Srebrenica“ Endi Vilkokson, koji se već godinama bavi radom Haškog tribunala, posebno predmetom Slobodana Miloševića i još nerazjašnjenim slučajem Srebrenice, pre neki dan je objavio kapitalno otkriće do kojeg je došao pažljivo iščitavajući presudu Radovanu Karadžiću – na oko 2.590 stranica – obnarodovanu u martu ove godine. Obavijeno retoričkom maglom, negde posle hiljadu tristote stranice u tekstu presude (koja teško da će ikada biti predložena za nagradu iz beletristike), Vilkokson je pronašao „zlato“ u vidu ocena uloge Slobodana Miloševića u proteklom ratu za koje je malo ko mogao da sanja da će se ikada naći u zvaničnom dokumentu Haškog tribunala.

[restrictedarea]

POLITIČKI KORISNE LAŽI Ukratko, Karadžićevo prvostepeno veće, razmatrajući iz svog ugla udeo optuženog u događajima navedenim u optužnici, zaključilo je da bivši predsednik Savezne Republike Jugoslavije Slobodan Milošević nije delio neke od osnovnih ciljeva imputiranih Karadžiću i rukovodstvu bosanskih Srba, te da je zato nedokazana tvrdnja Tužilaštva da je Milošević bio učesnik u udruženom zločinačkom poduhvatu (UZP) za etničko čišćenje nesrpskog stanovništva (par. 3460).

Ovo je samo po sebi šokantno, kao zaključak revolucionarne prirode s obzirom na ustanovu koja ga iznosi. Ako Milošević u Bosni i Hercegovini nije bio pripadnik UZP-a za izvršenje centralnog delikta za koji je i njemu i Karadžiću suđeno i za koji su bili satanizovani, i to još tokom sukoba i pre nego što su formalni dokazi bilo kakve vrste predočeni, a još manje organizovan simulakrum suđenja, a sve to sa ozbiljnim represalijama i drugim teškim posledicama po Srbiju i Republiku Srpsku, postavlja se pitanje: kako je tako važna činjenica tada mogla da promakne mnogobrojnim međunarodnim posmatračima? Jer pažljivim čitanjem izvora na koje se veće oslanja, kada obrazlaže po Miloševića oslobađajuće zaključke, vidimo da se najvećim delom radi o iskazima upravo međunarodnih zvaničnika koji su, u to vreme, u političkoj i medijskoj hajci na Miloševića – igrali vodeću ulogu (fusnota 11027). Što znači da su i tada znali da su optužbe i pogrde iznošene na račun Miloševića bile puka propaganda, dakle politički korisne laži.

Karadžićevo veće zaključuje da su na početku sukoba politike  Miloševića i Karadžića bile umnogome podudarne, ali da je vremenom „došlo do razlaza“ (par. 3276), što nije baš najubedljivija preporuka za tezu o učešću obe strane u nekom udruženom poduhvatu. Kao primer veće navodi Miloševićevo protivljenje 1991. proglašenju „Srpske Republike Bosne i Hercegovine“ kao odgovor na poteze bošnjačko-hrvatske koalicije koji su vodili otcepljenju od Jugoslavije, citirajući Miloševićeve reči da „jedan protivpravni čin ne može da opravda drugi“ (par. 2685), legalistički stav koji se teško uklapa u koncept vođenja ekspanzionističke „velikosrpske“ politike. Pored toga, da Miloševićev novi profil u presudi Karadžićevog veća bude još upečatljiviji, navodi se i Miloševićeva kritika bosanskih Srba zato što u njihovoj skupštini nije bilo predstavnika muslimanskog naroda (par. 2687). To svakako nije izjava koja bi se očekivala u razgovoru koji nacionalistički zaslepljeni demagog vodi s poslušnim oruđima svoje agresivne politike.

Veće dalje navodi da je „tokom privatnih sastanaka Milošević ispoljavao veliki stepen ljutnje na rukovodstvo bosanskih Srba zato što su odbili Vens–Ovenov plan, i psovao je optuženog“ (par. 3289). „Milošević je pokušavao da ubedi bosanske Srbe“, dalje navodi Karadžićevo veće, „da on lično shvata njihove brige, ali da je najvažnije zaustaviti rat“ (par. 3295). Za potpaljivača sukoba i glavnog protagonistu agresije ovo zvuči kao vrlo nekarakteristična izjava.

U produžetku Karadžićevo veće citira „etničkog čistača“ Miloševića tamo gde on kaže da „ne veruje da bi svet prihvatio da bosanski Srbi, koji predstavljaju samo trećinu od ukupnog stanovništva BiH, dobiju preko 50 odsto teritorije i da zato smatra da je najbolji put – politički dogovor“ (par. 3290).

„Kako zamišljate da bi se dve trećine stanovništva mogle sabiti na 30 odsto teritorije, dok je i 50 odsto vama premalo?“ Milošević pita čelne ljude bosanskih Srba. „Da li je to humano, je li to fer?“ (par. 3297).

Na drugim sastancima sa zvaničnicima iz Republike Srpske u presudi piše da je „Milošević insistirao na prekidanju rata i na tome da je najveća greška bosanskih Srba bila želja da bosanskim muslimanima nanesu potpuni poraz“ (par.  3293). Kao posledica nastalog razmimoilaženja s bosanskim Srbima, veće prihvata da je „SRJ smanjila podršku RS i podsticala bosanske Srbe da usvoje mirovne predloge“ (par. 3292).

 

STAV IZUZETNOG ZNAČAJA Na kraju svoje detaljne analize Vilkokson ističe da navedeni zaključci Karadžićevog veća ne samo da negiraju tvrdnju da je Slobodan Milošević bio učesnik u udruženom zločinačkom poduhvatu nego da veće, naprotiv, staje na stanovište da je Milošević „osuđivao etničko čišćenje“ (par. 3280). Stav veća je izuzetno značajan, tvrdi Vilkokson, zato što je Milošević bio proglašen za vrhovnog krivca za krvoproliće u Bosni, za šta su i Srbiji bile nametnute surove sankcije. Lažna optužba protiv Miloševića bi se zato mogla svrstati u istu kategoriju za isfabrikovanim razlozima za napad na Irak, za šta je na kraju utvrđeno da nikakvog oružja za masovno uništenje tamo ipak nije bilo.

Dugogodišnji kritičar Haškog tribunala, ugledni britanski novinar Nil Klark reaguje da „oslobađajuće ocene MKTBJ u vezi sa pokojnim Slobodanom Miloševićem i ratnim zločinima počinjenim u Bosni tokom sukoba dokazuju još jedanput da tvrdnje NATO-a izrečene na račun njegovih ’dežurnih neprijatelja’ treba uzeti ne s mrvicom nepoverenja nego čak s ogromnim šleperom – punim skepse.“

Svako ko se usuđivao da ospori NATO liniju bio je etiketiran kao „Miloševićev apologeta“, priseća se Klark ili – još gore – kao poricatelj genocida od strane, kako ih on naziva, „imperijalnih uterivača istine.“

„A prava istina je“, nastavlja Klark, „da Milošević nije bio tvrdokorni srpski nacionalista već doživotni socijalista, nepokolebljivo opredeljen za multietničku Jugoslaviju. Njegov cilj dok je bio na vlasti nije bio da stvori ’Veliku Srbiju’ već da sačuva neokrnjenu jugoslovensku federaciju, kao što je Haški tribunal to sada, sa zakašnjenjem, i priznao.“

Ocene ovog veća Haškog tribunala o stvarnim motivima i političkim ciljevima Slobodana Miloševića zakasnele su, kao što Klark kaže, ali to ih ne čini manje dragocenim. Mada u pitanju nije presuda Miloševiću nego samo uzgredni zaključci, ili dicta pravničkom terminologijom rečeno, izneti u drugom kontekstu i predmetu, to su svejedno klasična priznanja protiv interesa onoga ko ih čini. Brojne politički ključne „presuđene činjenice“ u nizu drugih predmeta, pred istim Tribunalom, sada su osporene navedenim zaključcima veća u ovom delu presude Karadžiću.

O razlozima zašto je veće došlo do ovakvih zaključaka tek sada (i prethodna veća su pred sobom imala sličnu dokaznu građu, pa su ipak zaključivala drugačije) moglo bi se nagađati. Jedna teorija koja zvuči ubedljivo jeste to da su dokazi protiv dr Karadžića generalno toliko tanki da se veće uplašilo da bi se stekao utisak rasplinutosti optužbi protiv njega kada bi Milošević s njime delio krivicu u punom kapacitetu.  Zato je uloga Miloševića u ovoj presudi korigovana, ne samo na način koji u neočekivanoj meri uvažava činjenice već – što je za veće mnogo važnije – optuženog Karadžića ističe kao isključivog nosioca nepodeljene krivične odgovornosti za sve što mu se u optužnici pripisuje, i za šta je osuđen na četrdeset godina zatvora.

Šta god bili motivi Karadžićevog veća, dejstvom principa nenameravanih posledica neke od najvažnijih i najžešće zastupanih teza o uzrocima i toku rata u Bosni i Hercegovini sada su diskreditovane. Kao što u slučaju Srebrenice u raznim predmetima sada imamo niz različitih „presuđenih činjenica“ o broju pogubljenih, tako i u slučaju Slobodana Miloševića, zahvaljujući Haškom tribunalu, sada imamo bar dve vrlo različite i po bitnim pojedinostima protivrečne verzije njegove uloge i političke delatnosti u BiH tokom rata devedesetih.

[/restrictedarea]