Rad plus rat

Dragomir Antonić 

Umeti za sebe prisvojiti profit koji stvaraju drugi je veština koja omogućava stvaranje stvarnog bogatstva. I tu dolazimo do izreke koja bi glasila: Nekom rad nekom brat! 

Rad, radna mesta, otvaranje novih radnih mesta, puna zaposlenost, rad, rad i samo rad, reči su koje se mogu čuti sa svih strana i koje prosto bodu oči sa stranica novina. O radu svi govore; oni koji rade, i oni koji ne rade, političari, ekonomisti, seljaci, radnici. Ne verujem da postoji osoba, nisam je sreo, koja ne bi u razgovoru pomenula i imenicu rad ili glagol raditi. Slavi se rad, vrednoća, trudbenički zanos koji pokreće svet. Rad je podignut na pijedestal vrhovnog božanstva i njemu bi se valjalo klanjati, jer zahvaljujući njemu i vrednoći sve je nastalo. Rad je stvorio čoveka, učili smo u školama. Bezbroj je i poslovica koje slave rad: Rad je najveća molitva! Rad je od Boga, lenjost od zloga! Svi maštaju o radu i kako će im rad, rad bez prestanka, pogotovu ako su vredni, omogućiti život kakav bi želeli da imaju. Nema se ovom nešto ozbiljno prigovoriti, sem jedne male istine: Većina ljudskog roda satrla se od rada ne uspevši da ostvari ni delić onog o čemu piše u poslovicama, izrekama, novinama, ekonomskim izveštajima, političkim programima.

[restrictedarea]

„ŽIVOT ZA SVAKO LJUDSKO BIĆE” Simbol svega uspešnog – bar kod običnog sveta – u materijalnom smislu je jedno prezime – Rokfeler. Kad kažete prezime asocijacije su uvek iste: materijalno bogatstvo, novac, moć ispunjena svaka ovozemaljska želja, i iznad svega mukotrpan danonoćni rad. Tako se veruje i zamišlja.

„Ljudi uvek zamišljaju da sam bio vredan kao mrav, da nisam prestajao raditi od jutra do mraka, da se nisam odmarao ni leti ni zimi. U stvari, ja sam već od svoje pedesete godine odlazio na duže odmore i iskorišćavao to vreme da sadim drveće, da podižem nove vrtove i da provodim svoj život u porodici. Nikad nisam žrtvovao sav svoj duh ili sav svoj život mojim poslovima. Ima mnogo trgovaca koji me ponekad posećuju, a koje ja ne mogu da shvatim: oni su potpuno u vlasti svojih preduzeća i ne žive više onim razumnim životom kojim bi moralo da živi svako ljudsko biće“ (Antoan Ziška, „Rat za petrolej“, str. 161).

Džon D. Rokfeler (1839–1937) ovo je rekao 1931. godine na svom imanju Pokantiko, u državi Njujork, kad je primio na razgovor A. Zišku. Knjiga sadrži mnoštvo zanimljivih podataka. Neverovatna je podudarnost, način delovanja, izazivanje kontrolisanih kriza i ratova ondašnjeg vremena s današnjim, a prošlo je samo oko stotinu godina. Jedan vek? Mnogo za život pojedinca, a obična malenkost sa stanovišta istorije. Ili nas istorija laže, pa je mnogo kraća nego što nas u školama uče ili u čitankama piše.

Izjava Džona D. Rokfelera, čija se autentičnost ne može osporiti, govori u prilog radu, i da se uz pomoć rada čovek može obogatiti, ali da se ogromno, nemerljivo materijalno bogatstvo takođe stiče radom ali tuđim. Umeti za sebe prisvojiti profit koji stvaraju drugi je veština koja omogućava stvaranje stvarnog bogatstva. I tu dolazimo do izreke koja bi glasila: Nekom rad nekom brat! Parafraza one mnogo poznatije: Nekom rat nekom brat!, ali kad se pažljivo čitaju ova  knjiga i mnoge slične njoj, vidi se da između ove dve misli postoji potpuna sličnost. Rad plus rat jednako je velikom profitu ili zaradi. Milioni ljudskih žrtava se ne računaju, ili se zovu, danas je moderno reći – kolateralnom štetom.

OGORČENA BORBA Ima u knjizi zanimljivih i poučnih rečenica. „Bogatstvo ima smisla samo za siromahe. Kad bih imao milion!“, sanjari mali činovnik i zamišlja šta bi otprilike s njim radio (str.8).

„Veliki novac“ – piše autor predgovora, tad poznati francuski istraživač Fransis Delezi – „daje moć raspolaganja ljudima, jer u našim političkim režimima onima koji na osnovu mandata vrše vlast treba novaca da bi vlast stekli ili da bi se na njoj održali. Za one koji imaju novac žrtvovati milijardu da se bace Grci protiv Turaka radi osvajanja Male Azije ne znači ništa. Ali problem nastaje kad se pojavi ogromna zaliha petroleja koja satire u prah dividende. Tad petrolejski magnati naređuju da se jedan deo izvora zatvori, ali Sovjeti se ne pokoravaju. Tad iznova počinje ogorčena borba, ne više da se osvajaju izvori nego da se spreči njihovo eksploatisanje. Kad u Rumuniji bukne izvor petroleja, špijun ubija onog ko hoće da ga ugasi!“(str. 9). Tako je bilo pre manje od stotinu godina.

Danas je Preobraženje. Veliki praznik. Setimo se Srba koji nevini leže po evrounijatskim zatvorima. Naša vlada, kad je već toliko humana da primi zatvorenike iz Gvantanama, mogla bi da zatraži da se Milanu Martiću i drugima koji su u zatvorima van Srbije omogući da kaznu služe u Srbiji. Mogu Srbi „kaznu“ da služe u Srbiji.

[/restrictedarea]